La Dolce Vita ili Romantična ljubav

Strah kod velikog dela ovdašnjih muškaraca da će im romantičan gest ugroziti muškost i učiniti ih takozvanim mekušcima, uglavnom je neosvešćen i potpuno neopravdan. Možemo ga podjednako prepoznati kod novog mladog poslovnog čoveka, kao i kod okorelog tradicionaliste.

Jednu od  posrednih posledica ovog straha predstavlja lenjost da se oko ljubavi trude, uz stav da su bogom dani kao takvi, te da dodatna iskazivanja pažnje nisu potrebna. Štaviše, to čak može biti štetno jer tako se žena previše razmazi i povećaju joj se apetiti. Seks u tom slučaju postaje vrhunac nežnosti - surogat za izostalu erotsku maštovitost. Sledstveno tome, žena pogrešno zaključuje da mora postati seksualni virtuoz, ne bi li time dokazala svoju vrednost muškarcu, ali i sebi samoj. Nažalost, mnoge će u tome pronaći svoj krajnji identitet. Činjenica da iskustvo nije uspelo naučiti da žene najviše cene upravo taj dodatni trud veoma čudi, naročito zato što upravo taj minimalni napor volje, bez greške, uvek i provereno, dovodi do vrhunskih uživanja. Posezanja za sitnim ili krupnim preverzijama tada postaju krajnje izlišna. Romantika je provereni recept za La Dolce Vita jer je između ostalog tako jednostavna i lepa dok se njome bavimo, a nagrada su slatki plodovi koje kasnije ubiramo.

Romantika je: - Ključ za sladak život - Lepo bez ograničenja - Čežnja da ljubav večno postaje i nikada ne prestaje - Banalnom dati uzvišen smisao - Uobičajenom tajanstven izgled - Poznato prekriti velom nepoznatog - Konačnom dati privid beskonačnog - Sanjati na javi

Ako ste uložili kreativan napor u vezu tako što ste svoju dragu odveli u «Muzej Nikole Tesle» (da podgrejete varnicama strast), zalutali u neku od oaza gradskog zelenila, a možda i na neku dobru utakmicu (na takvom mestu sigurno nije bila, a posle će joj biti lakše da razume muški soj), odveli je na vikend u dvorac «Dunđerski» ili do neke od obližnjih banja, ona će vam biti zahvalnija nego da ste je obasuli tonom poklona bez značenja i simbolike, ili, pak, ne učinili ništa od toga. Pažnji odevenoj u romantiku naprosto ni jedna žena ne može odoleti - tako je bilo i biće zauvek.

S druge strane, žene se mahom stide da otvoreno iskažu potrebu za romantikom, nego umesto toga očekuju da će se muškarac sam setiti. One se stide da traže, oni se plaše ugrožene muškosti, a zapravo ih mrzi ih da daju, dok žeđ za romantikom ostaje neutoljena stvarajući mešavinu ozlojeđenosti i pritajenog besa.

Zato žene ne bi trebalo da se uzdržavaju od romantičnog ponašanja, ali ne na način na koji to rade muškarci. Samim tim što se ponašaju damski, one su vizuelno prijatna i krajnje romantična pojava, dok žena koja glumi džentlmena ili se ponaša napadno, izaziva odbojnost. Cilj je da ona celokupnim svojim bićem spontano izazove romantičara u svakom muškarcu i to je najbolji način da mu diskretno, a eksplicitno, stavi do znanja šta od njega očekuje. Na taj način ona traži potvrdu sopstvene vrednosti i ako je tu izneverite, svetiće vam se trajno i surovo. Sitne pažnje u vidu doručka u krevet, večere uz sveće bez naročitog povoda, ili darivanje sitnica, predstavljaju deo svakodnevnog romantičarskog arsenala kojim raspolažu podjednako oba pola, ali ga muškarci slabo koriste, a trebalo bi svakodnevno. Oni treba da preduzmu inicijativu i to je upravo ključno mesto na kome bi trebalo da dokažu svoju superiornost, ne u fizičkoj ili intelektualnoj snazi apriori.

Iskustvo jasno pokazuje koliko su te sitne pažnje, u stvari, krupne i zašto bismo ih se onda stideli kada smo lepi u očima drugog? Ne zaboravimo i to da sama stidljivost predstavlja veoma moćno zavodničko oružje svake žene, dok, nasuprot tome, strah od stidljivosti stvara teške devijacije u karakteru kod oba pola, a to je već tema za novi mali esej.

Iza romantike romantika

Ponekad uopšte nismo svesni ni toga da su motivi određenih ponašanja posledica ničeg drugog do težnje za romantikom. Tako bi žena koja ima dete s muškarcem s kojim više nije u vezi, trebalo da shvati da možda nije ona sama manje poželjna u estetskom i erotskom smislu, već da jednostavno ne ispunjava romantičarske kriterijume nekog novog muškarca i da zato nema razloga za ljutnju. Muškarci itekako sanjaju o svojoj Dulčinei ili Beatriče, o samo za njih sačuvanoj idealnoj devi, a žena koja je s drugim podelila svoje najveće blago, devičanstvo, a potom i dete, samim tim srušila je muškarčev san, ma koliko njegovi pogledi bili široki. Danas u tom stavu, kod domaćih muškaraca, ima dosta samoljubive gordosti bez ikakvog stvarnog pokrića, koja proističe iz vekovima nataloženih predrasuda o zaslugama stečenim u slavnoj vojničkoj prošlosti, te orijentalnim državnim ustrojstvom i onim čisto antropološkim (u drugim civilizacijama i kulturama postoje sasvim odgovarajući ekvivalenti).

Na našim prostorima uspomene na slavnu vojničku prošlost suviše su jake, pa deluju kao opijat, iako se proteklih decenija pokazalo da ima mnogo više osnova za sramotu nego za slavu. U veoma retkim slučajevima kada ovdašnji muškarac časno, premda i tada nesvesno, prizna neuspeh na bojnom i diplomatskom polju (ne mora da se radi o muškarcu koji je lično bio učesnik), to se posredno odrazi na njegov odnos prema ženama, naročito onim koje se ne uklapaju u te patrijarhalne modele s lažnim legitimitetom. Domaći mužjak koji prevaziđe problem ženine okaljane nevinosti, zavoli nju kao takvu, pa čak i njeno dete, ako ga ima, u svom biću doživi epohalnu transformaciju: njegova sveukupna sposobnost voljenja postaje mnogo veća i bogatija, iako nikada ne potiskuje želju za imanjem sopstvenog deteta s dotičnom; ako do toga ne dođe, šanse za opstanak veze znatno su manje. Zavoleti tuđe dete i ‘okaljanu’ ženu, romantičnije je od vestalke servirane na gotovo.

Međutim, u slučajevima kada se veza ipak ostvari, ova moderna porodica predstavlja primer i dokaz da romantika nije vezana samo za tradicionalne okvire poimanja i da čovek uvek može imati veću količinu ljubavi od one za koju je mislio da može imati. U tome i jeste čarolija, jer ljubav je po prirodi stvari takva da nas stalno iznenađuje, prevazilazeći samu sebe i sva naša očekivanja.

Ali, zato, neispunjena romantična očekivanja, iliti “uzaludan ljubavni trud”, u bilo kom slučaju, mogu dovesti do svakojakih posledica: od stvaralačkog poleta u vidu pisanja poezije ili slikanja, do onih veoma ozbiljnih kao što je prekomerno uzimanje droga i alkohola, bolesti i samoubistva i to je svima poznato, iako nauka uporno ignoriše ljubavnu bolest kao medicinsku činjenicu. O ljubavnoj bolesti trebalo bi pisati, izučavati je u najvišim akademskim krugovima, ali izgleda da se ljubavne bolesti možda najviše stide upravo ti krugovi.

Da li su kazanove lažno ili neizlečivo romantični?

Svaki kazanova je veoma romantičan, pun lepih fraza, floskula, gestova, snažnih izliva emocija i majstor za udivljavanje ženama. U njegovim rukama svaka žena oseća se kao najpoželjnija, najzavodljivija i najlepša žena na svetu. U trenutku dok vas zavodi on je potpuno iskren, do smrti zaljubljen i slatkorečiv do granica kiča, ali potpuno usredsređen samo na dve stvari: osvojiti plen, a pri tom ne izgubiti svoju slobodu. On nikada ne može da se zadovolji jednom ženom, jer to je za njega dosadno i jednolično. On je ljubitelj raznovrsnosti, veliki sladokusac, uvek u nemogućnosti da uroni u nepregledno more ličnosti jedne žene i da u njoj pronađe svoj spokoj. Iz gotovo paranoidnog straha od gubitka sopstvene slobode, on leti s cveta na cvet u potrazi za sve slađim nektarom. Nažalost, iskustvo pokazuje suprotno: on vremenom gubi sposobnost da uživa i voli, život mu prestaje biti sladak i postaje gorak. Zato on neretko pribegava ekstremnim sredstvima za postizanje zadovoljstva, raznovrsnim nastranostima, koje ubrzo postaju dosadna rutina. Trenutak kada se istorijski Đakomo Kazanova našao pred samoubistvom u reci Temzi zbog jedne neotesane i koristoljubive devojke, prekinut je bizarnim susretom sa još bizarnijim stvorenjem: grbavom ženom od dva metra. Ubrzo potom, Kazanova će sav sagoreti od perverzne strasti, divljački vodeći ljubav s ovom nesrećnicom. Vremenom, njegova urođena poletna priroda, pretvoriće se u trajno melanholičnu, koja se graniči s depresijom, a neretko će rezultirati i kliničkom impotencijom. Stalno u pratnji osećanja nezadovoljene strasti, Kazanova predstavlja suštinski tragičnu ličnost, premda ta činjenica nikada ne može nadoknaditi pretrpljeni bol njegovim 'žrtvama'.

Umesto što su besne na takve muškarce, žene bi trebalo da svoju energiju usmere na to da razlikuju romantiku kazanovinog tipa, od romantike muškarca s časnim namerama. Kod poslednjeg, romantika ne predstavlja sredstvo da vas iskoristi za svoje kratkotrajno zadovoljstvo, već je ona sama po sebi večni cilj, modus delanja i odnosa sa ženom koju je izabrao da s njim podeli život i u dobru i u zlu. Na kraju, kazanove nikada svesno ne žele ženama da nanesu bol, oni žene obožavaju do ludila, ali su potpuno nemoćni da se odupru sopstvenoj nestalnoj prirodi.

Za neke žene upravo takvi muškarci predstavljaju romantičarski izazov, ali u tom slučaju one će se vremenom malo razlikovati od njih, jer sam izbor takvih partnera terće ih u promiskuitet. Merđutim, nije lako biti ni Kazanova, a žene će se veoma često u svom životu susretati s polovičnim kazanovama, koji su daleko od rafinmana koji prave kazanove poseduju; mnoge će im se predavati bud’ zašto, a da nisu osetile ni malo od pravih romantičnih čari.

Šta kaže književnost?

Književnost je u većini slučajeva navodila primere romantike kroz tragične ljubavi. Svi znaju za Romea i Juliju, Tristana i Izoldu, ali tu postoji, na primer, i Madam Bovari, koja je se prevarila u proceni, pa je realnog čoveka zamenila izmaštanim mladalačkim idealom i do kraja života ostala duboko nesrećna jer joj se san o romantičnoj ljubavi nakada nije ostvario. Nije više imala snage da stvari promeni, niti je to bilo poželjno u ondašnjem društvu. Svoju sreću i zdravlje žrtvovala je društvenim predrasudama i uz sebe unesrećila i sve one oko sebe. U ovu grupu likova spada i Ana Karenjina koja je malo marila za svoju decu, a mnogo više za svoje ljubavne intrige. U takvim slučajevima rešenje može biti: beg iz te situacije na neko drugo mesto, ili u neki drugi svet (samoubistvo, beg u ludilo), zatim, u srećnijim ishodima, prenošenje ljubavi na Boga (univerzalna ljubav), Prirodu (uvećanje ekološke svesti), čovečanstvo, ili sopstvenu decu. To nije adekvatno rešenje, ali je svakako bolje voleti nego, poput madam Bovari, sagoreti u mržnji i nezadovoljstvu ili se sebično samoubiti kao Ana Karenjina. S druge strane, imamo i takve, gotovo svetačke književne likove kao što je Sofija Semjonovna, koja je svojom golemom i upornom ljubavlju bukvalno uspela da izbriše smrtni greh zločinca Raskoljnikova, potpuno žrtvujući sebe radi njegovog izbavljenja.

A šta nauka?

Nauka će izgleda, u ovim haj-tek vremenima, ipak dati poslednju reč, ali će nas njeni zaključci neočekivano dovesti do potvrde drevnih mudrosti. Jedan hormon koga luči primitivni deo mozga, hipotalamus, zajednički je svim sisarima, a njegovi nivoi su viši što je racionalna komponenta manja, a mi bliži transu, molitvenom, porođajnom ili ljubavnom (orgazmičkom) zanosu.

Izgleda da su stari šamani, kao i mudri Heraklit, oduvek znali da tajna ljubavi leži u jedinstvu različitosti u kosmosu, a do nje su mogli stići samo oni retki izabrani. To nam potvrđuje i naša hrišćanska religija, gde je Bog isto što i LjUBAV, a druga stvar je to što hrišćani nisu u stanju da slede ideal koji je jasno obznanjen pre dve hiljade godina.

Izvor  http://www.b92.net/