субота, 12. јун 2021.

Андрићева “Јелена, жена које нема” није измишљен лик већ његова велика неостварена љубав која му се јавила након 40 година

 Иво Андрић је у Београду у континуитету провео четири године током којих је живео у хотелу Ексцелзиор, интензивно пишући први део триптиха “Јелена, жена које нема”. Ово дело је годинама стварало мистериозно питање ко је она које нема

Многи сматрају да је Андрић пишући причу о жени Јелени на уму имао баш супругу Милицу Бабић, прву школовану костимографкињу, удату Јовановић, на коју је чекао пуних 30 година да напокон постане слободна.

Међутим, једна Јелена заиста је постојала у Андрићевом животу. Била је Пољакиња заносне лепоте…



“Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба.”

За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог светског рата 1914. године, упознао 16огодишњу Јелену Иржиковску, девојку заносне лепоте, која му неће узвратити љубав, али ће оставити дубок траг у његовом стваралаштву. Историчар књижевности Драгољуб Влатковић је својевремено доказао да чувена Андрићева “Јелена,жена које нема” није само плод пишћеве маште.

Ево како се Андрић борио за своју љубав и како је Јелена реаговала на вест да је наш писац добио Нобелову награду:

„Биографија једног писца највише говори о његовом делу” написао је својевремено Франсис Скот Фицџералд. Руководећи се овом мишљу историчар књижевности Драгољуб Влатковић у заоставштини Иве Андрића открио је да је Јелена, за коју се веровало да је жена из маште, заиста постојала!

Била је Андрићева велика неостварена љубав, описана кроз многе ликове у његовим делима. Звала се Јелена Иржиковска, била је Пољакиња из Кракова и имала је само шеснаест година када је Андрић угледао и заљубио се.

„Када је отворио врата Андрић је угледао више девојчицу него праву девојку ‘неодређених година’. А она је – одмах је то приметио – и у изгледу имала нечег божанског, нечег анђеоског. И као да је била послата однекуд, од неког и са неком поруком. Прво што му је привукло пажњу и пало у очи биле су њене – очи. Боље рећи тамноплава језерца – лепа, паметна, насмејана!”. Овако је Влатковић описао први сусрет Иве и Јелене у књизи „Јелена у животу и делу Иве Андрића” коју су објавиле „Књижевне новине – Енциклопедија”.

На основу Андрићевих дела Влатковић је реконструисао како је Јелена изгледала:

– Тело јој је било „чудан букет састављен од воћа и цвећа”: танак струк, савршено вајана рамена, невелике груди, а прелепе као у Афродите (у подоста деколтованој одећи), лице са лаким руменилом и са мало златног сјаја који трепери као осмејак. А очи? Оне су збуњивале и заустављале сваког ко је у њих погледао. И зборила је треперавим гласом. Уошпте, њено лице и њено биће заносили су сваког!” О Јелениној лепоти, међутим, сведочи и њена комшиница којој наш истраживач није открио име. За Андрићеву драгану она каже да је била „веома лепа” и „многи момци су јој се дивили”, „дивно је свирала на клавиру” и „касно се удала”.

Као необорив доказ Јелениног постојања читаоцима поменуте књиге Влатковић нуди на увид факсимил њеног писма упућеног Андрићу 15. новембра 1961. године. После четири деценије ћутања Пољакиња се јавила Андрићу да му честита на Нобеловој награди.

Трагове Јелениног постојања Влатковић је нашао и у преписци нашег нобеловца и његовим разговорима са пријатељима. У Писму Зденки Марковић, Андрић каже да је у „овом граду”, мислећи на Краков, „једну годину на свој начин био срећан” и да „га неће заборавити никада”! Андрићу је та срећа толико била велика и значајна да он свој боравак од неколико месеци продужава на годину дана. А у писму које је послао Зденки Марковић из Београда 2. априла 1923. пише: „Кад год дође пролеће, ја мислим на Пољску”.

Иво Андрић је из Беча прешао да студира у Краков где је стигао априла 1914. године и настанио се, по мишљењу Драгољуба Влатковића, у кући Јелениних родитеља.

У два писма из Кракова драгој пријатељици Евгенији Гојмерац, Андрић од ње тражи да му пошаље ноте за неке нове познанике. О томе Влатковић пише: „Евгенија је, очито учинила онако како ју је замолио изабраник њеног срца. Десетак дана касније он се обраћа новом поруком за ноте наводећи назив сваке композиције. За нас, пак, посебно је интересантна она под насловом „Кад ја виђех очи твоје”! У овом другом писму морао је рећи да су ноте за једну „мамселку”!


У Кракову Андрић је боравио свега три месеца. У домовину су га изненада вратиле несрећне прилике, атентат у Сарајеву и почетак Првог светског рата. Љубав из овог града, међутим, носио је у срцу целог живота, она му је била инспирација и лајтмотив у многим његовим делима.

– Јелену срећемо у лику Анике из приповетке „Аникина времена”, затим Маре Милоснице, као и у роману „На Дрини ћуприја” у лику Јеврејке Лотике и Фате у песми опеване, Саиде, жене Омер паше Латаса у истоименом роману – додаје Влатковић. – Али осим Ћорканове Швабице, по лику и судбини најближа Јелени је Рифка из приповетке „Љубав у касаби”.

Међутим, Андрић је и своју судбину уткао у ликове многих својих јунака. Тако његове „двојнике”, како каже Влатковић, срећемо у лику Алије Ђерзелеза, у ликовима из романа „Омер паша Латас”, „Проклетој авлији”, али највише аутобиографског, по мишљењу Влатковића, има у лику Михајла из „Аникиних времена”.

Жене су у делима нашег нобеловца за већину његових јунака узрок патњи, пропадања, страдања. Неузвраћена љубав одводи их у лудило, постају чак и градске луде као поп Вујадин у „Аникиним временима” или Осман у „Омер паши Латасу”. Руке Андрићевих јунака остају празне, најчешће испружене према странкињама. Да ли је Андрићева љубав остала неузвраћена? Судећи по његовим првим песничким збиркама у прози „Екс Понту” и „Немирима”, Пољакиња му није узвратила љубав! Потврду за ову сумњу Влатковић налази и у мало познатој дијалошкој једночинки „Конац комедије”.

„Управо у разговору, тачније у љубавној расправи између једног нашег „варварина” јужњака и пијанисткиње Пољакиње дато је, више као прича него као драма, оно што се међу њима одиграло у тренутку његовог великог разочарања и њиховог дефинитивног растанка” ,написао је историчар Влатковић.
Дуго година је Андрић жудео за својом „пуцом” и надао се да ће се вратити у Пољску. У писму професору и „другом родитељу” Тугомиру Алауповићу, 1920. године Андрић из Рима пише:

„Знам пољски и познајем и волим тај народ и пада ми на памет ие би ли било какво мјесто за мене код нашег будућег посланства у њих… Чекање је наша расна врлина, али ја више не могу да чекам. И знам да и најбољи морнар зависи о ветру. А ја сам као онај славни Марко Антоније срце своје свезао за сва времена за крму једне пољске Клеопатре која такође има једно краљевско име – Јелена. Мој брод тоне и једино га ви можете спасити. Останем ли без те царице и краљице мог срца, никад више нећу пружити руке за женом!”
ЧЕСТИТКА ЗА „НОБЕЛА”

Када је Иво Андрић добио Нобелову награду после 40 година ћутања јавила му се његова велика неостварена љубав Јелена.


„Драги Иво! Не знам да ли се сјећате Кракова, ул. Бонеровске и фамилије Иржиковски. Ја сам Јелена Иржиковска (Пуца) сада стара удова Лутавска. Морам вам послати срдачне честитке за вашег „Нобела”. Много сам заборавила изразе, али ако ми хоћете отписати, пишите можда вам могу писати пољски. Читала еам све ваше књиге које су преведене на пољски, али драго би ми било да их читам у оригиналу. Нећу више писатн само вас срдачно поздрављам и чекам на одговор.

Ваша стара пријатељица Јелена. ”

Краков, 15. 11. 1961.

Премештај, међутим, Андрић никада није добио.

Више пута јављале су се гласине о Андрићевој веридби и женидби, било је трачева, али и афера, попут оне са женом Густава Крклеца, такође Пољакињом Персидом. Међутим, Андрић се оженио тек после шездесете са Милицом Бабић, костимографом у београдском Народном позоришту. За разлику од Јелене ова његова последња љубав није, по мишљењу Влатковића, била ни књижевна инспирација ни јунакиња неког његовог дела. Мада је сам Андрић тврдио да су му године проведене са Милицом биле најсрећније у животу.

– Нема података да су се Ива и Јелена икада поново срели – каже Влатковић. – Међутим, Јеленом је остао опчињен до краја живота. А у наслову „Јелена жена које нема”, Андрић је изоставио само једну реч – више – „Јелена, жена које нема (више). Та реч би заправо све открила.

Србију волимо

четвртак, 11. фебруар 2021.

ВЕЛЕСОВ ДАН

 

    


11.2. родноверни славе Дан Бога Велеса или Велеса Зимског.
Велес је бог мудрости и магије, заштитник стоке, стада и усева, а такође и владар подземног света. На празник Водокрес када искра Свароговог огња пада у воде земаљске Велес благосиља те воде и даје им чудотворна дејства. Постоји веровање да се Перун и Велес непрестано надмећу али нема коначног победника нити пораженог. Ту борбу видимо у смени годишњих доба (лето-зима), као и у смени дана и ноћи.
Несумњиво је да се ради о веома битном и моћном словенском божанству. У прилог томе говори и податак из Несторове хронике да су се Руси, приликом склапања мира са Византијом, заклињали у Велеса:
"И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Велесом богом стоке и утврдише мир 907. године."
Остао је сачуван обичај Велесове или Божије браде када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење башна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач. 

понедељак, 08. фебруар 2021.

KAD VAS LJUBAV POZOVE







Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrijediti. A kad vam progovori, vjerujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što sjeverac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korijenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosijaće vas, da bi vas otrijebila od kukolja. Samljeće vas, do bjeline. Umijesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hljeb za svetu Božju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali dio srca života.


Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svijet koji ne poznaje godišnja doba, gdje ćete se smijati, al’ ne punoćom smijeha svog, i plakati, al’ ne do posljednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima osim sebe. Ljubav ne posjeduje, niti dopušta da je posjeduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: “Bog mi je u srcu”, već: “Ja sam u srcu Božjem.” I nemojte misliti da možete usmjeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrijednima, usmjeriće vaše puteve.
 Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što pjeva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nježnosti. Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslijepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pjesmom slavljeničkom na usnama
Halil Džubran (Prorok)

понедељак, 21. децембар 2020.

Kako se pripremiti i proslaviti zimski solsticij

 Picture  


21. decembar zimski solsticij! Kako se pripremiti. Zimski solsticij je početak astronomske zime. Najkraći dan i najduža noć u godini. Ali to nije razlog da se upada u zimski san. To vrijeme je povoljno da se sa zahvalnošću otpusti prošlost i odabere kuda ići dalje. 

Prakse za zimski solsticij

1. Pozdravite Sunce i pročitajte molitvu
Počev od toga dana, dan će se povećati.

Potrudite se da sretnete zoru, pozdravite novo Sunce. Čestitate mu rođenje, zahvalite mu zbog njegove topline i blaga, koje ono daje.


2. Otpustite prošlost, zastarjelo

Utvrdite šta ste spremni otpustiti iz svog života, sa čim je došlo vrijeme da se rastanete.

Za nekoga to su ljudi za koje ih više nista ne veže, stare uvrede koje samo oduzimaju životnu snagu, negativne instalacije koji zamagljuju put u novi život.


Upalite svijeću i proglasite namjeru da spaljujete sve što je zastarjelo. Zamolite Sunce da izgori iz tijela sve blokove gdje su se zaglavile negativne emocije.

Picture


3. Izrazite zahvalnost životu

Najbolja molitva je zahvalnost. Ako želite nešto da dobijete, naučite se zahvaliti za ono što već imate.

Zimski solsticij i kraj godine je dobar povod da počnete praktikovati zahvalnost ako već nijeste.

Razmislite zašto možete biti zahvalni životu, univerzumu, sebi, bližnjima, prijateljima, pa čak i onima koji vam ne žele dobro.

4. Uskladite se sa novim početkom


Od toga dana rađa se novo Sunce i zajedno sa njim sve živo. Iskoristite to vrijeme da postavite temelje nove realnosti.
Baš kao što će Sunce svakog dana dobijati snagu, a dan će se povećati, tako će i vaše namjere dobijati snagu i fizičke konture.
Pokušajte da budete osviješćeni toga dana. Budite u harmoniji sa sobom i prirodom!
 
Autor: Alena Starovojtova
Prevod dijela teksta https://econet.ru/articles/178114-zavtra-21-dekabrya-zimnee-solntsestoyanie-kak-podgotovitsya

Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

 

субота, 19. децембар 2020.

Божић Бата или Свети Никола Мирликијски као Деда Мраз?





 Људи који поштују хришћанску традицију и обичаје и који своју децу уче и васпитавају у том духу, негују давнашњи обичај да својој деци или унуцима, рођацима, уочи дана св. Николе припреме изненађење. Обичај је да деца своје чизме или чарапе остављају поред прозора или огњишта како би их, ујутру када се пробуде, сачекало изненађење које им је св. Никола ноћу, док су спавали, оставио у чизмама или чарапама. Наравно, ако и само ако су у току претходне године била добра, послушна и поштена.


У православној традицији постоји Свети Никола Мирликијски Чудотворац или Божић Бата, велики хришћански светитељ који се прославио својим Богоугодним делима и милосрђем. Тајно поклањање и даривање које је Свети Никола за живота чинио су основ мита о савременом Деда Мразу. И док је савремени Деда Мраз икона модерног потрошачког друштва у коме је циљ купити што више поклона и тако се показати, дотле је наш Божић Бата симбол дарежљивости и тајног милосрдја да се помогне онима којима помоћ истински и треба. Божић Бата је у православној традицији симбол наше дужности и потребе да помогнемо онима који немају и којима је помоћ потребна: незбринутој деци и сирочадима, бескућницима, болеснима и усамљенима.

Ко је Божић Бата?

Божић Бата је изворно хришћански светац Свети Никола Мирликијски (Саинт Николас – Сант Николаус – Санта Клаус) за кога се везивао обичај да се уочи Никољдана 19 децембра или за Божић, сиромашној и болесној деци остављају новчићи и слаткиши у чизмама или чарапама које деца, том приликом остављају поред прозора или поред огњишта.

Житије Светог Николе казују да је, свети Никола својим тајним доброчинством спасао три девојчице чији бездушни, нагло осиромашени отац, хтеде да их прода у робље јер није могао да их храни и гаји. Да би их спасао, свети Никола је ноћу, кријући се од света, кроз прозор куће у којој су живеле три унесрећене девојчице, убацио свежањ дуката како би их спасао. Златне кованице су упале у њихове чизмице и отуда долази овај обичај. По другој верзији, свети Никола је исто то учинио али је дукате убацио кроз димњак а они упадоше у чарапице које су девојчице ту оставиле да се ноћу осуше.

Значи, православно је Свети Никола Мирликијски или Божић Бата, никако Деда Мраз.