Ненад Илић
Славимо светитеље, молимо им се. Кад приступамо светитељима наилазимо на разна искушења. Најчешћа су да их претварамо у бајковите ликове, или их доживљавамо као реалне у Богу живе личности, али их упознајемо само површно, склони смо да од њих тражимо помоћ сами се не ангажујући у решавању проблема због којих их призивамо, па чак и без труда да сагледамо суштину тих проблема и за шта у проблемима уопште помоћ треба тражити.
Светитељи, наравно, могу одговорити на наш искрен позив и ако их само позовемо по имену, али основно што обично радимо кад с неким улазимо у личну комуникацију је да се потрудимо да га колико-толико упознамо. Хвала Богу светитељских житија има довољно и овде на интернету. Треба само да се потрудимо да у њима поред разних украса којима се житија одликују дођемо до људског и божанског лика светитеља.
Рецимо, Света Петка живела је годинама у подвигу у Јорданској пустињи. Жена, сама. Данас је зазорно и мушкарцу да преспава сам на брду изнад села, а камоли жени. Како је могла сам у пустињи да проведе толике године, у нека времена опаснија од овог нашег? Тешко ћемо то разумети, али оно што можемо да наслутимо то је њена огромна вера, вера која одгони страх, вера уз коју остаје само љубав. Да, она нас воли. Сваког од нас.
Свака иоле зрела особа зна да је глупо молити се Богу за глупости типа "дај да добијем на лутрији", али ретко размишљамо о томе за шта стварно и како се има смисла молити Богу. Па чак и кад су у питању најозбиљније ствари. Болест, смртна опасност. Не знамо шта је за нас најбоље али читајући Јеванђеље, слутимо да има смисла молити се за исцељење. Исцелити се значи поново постати цео, део целине. Бити у Богу, одбацити оно што неће остати кад на крају историје Бог буде Све у свему. То тражи и наше отварање, веру, поверење у Бога да ће нас усвојити на начин који је за нас најбољи. А ми ретко мислимо о томе. Очекујемо чуда по рецепту који смо сами смислили. Кад нешто желимо, недовољно размишљамо о томе због чега то желимо. Од каквог је то значаја за целину, за целост нас и оних око нас. А ту негде се крије прави сусрет нас и Бога.
Кад прилазимо светитељима, као нашим светим рођацима, често смо још смелији и опуштенији, често заборављајући наш удео у постизању жељеног. А главни наш удео је вера, потпуно детиње искрено поверење. Само да не би та вера остала апстрактна и несигурна без темеља, треба продрети до смисла проблема и до смисла могућег решења проблема.
Све то пречесто заборављамо. И због тога нам се дешава да се због неиспуњених жеља разочаравамо. Можда је довољно само да кад прилазимо Богу преко Његових Светих да оставимо мало простора у својим жељама за оно што ни не знамо да нам је најпотребније и да с поверењем прихватимо Божији одговор на наше молитве као баш оно што нам је потребно.
Тако би, с љубављу, пажњом и безусловним поверењем, требало да приступамо и нашим заступницима пред Богом - светитељима, Божијим сведоцима и усвојеницима. Тако би без обзира на бројна чуда која она кроз историју чини требало да приступамо и великој Божијој светитељки, Преподобној Мати Параскеви - Петки.
Преподобна Мати, моли Бога за нас.
Срећна слава свима који Свету Петку данас посебно славе.
