ИЗ ИСТОРИЈЕ
Сергије (лат. Sergius) и Вакх (лат. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Augusta Euphratensis), на граници према држави Сасанида у Персији. Њихов живот пада у време реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. век. Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници. Према сачуваним легендама њих двојица су били официри у војсци цара Галерија Максимијана (Gaius Galerius Valerius Maximianus, 305-311), једног од четири савладара-тетрарха Римског Царства, а можда су улазили и у састав цареве гарде. Сазнавши да су они хришћани цар је наредио да се лише војничких инсигнија, преобуку у женске хаљине и воде кроз град (могуће да је у питању град Арабис-Arabissus у Кападокији, Мала Азија), што је био уобичајен начин осрамоћивања војника. Након тога су упућени намеснику Антиохије, који је наредио да буду мучени и убијени: Вакх је у граду Барбалису (Barbalissus) шибан до смрти, док су Сергију укуцане ексерима дрвене даске на стопала и тако је морао да хода до изнемоглости. На крају му је одрубљена глава у граду Ресафу (Росаф, Расафа) у Сирији, 305. године.
Ресаф (на арапском Ар-Расафех) је лежао на раскршћу путева за Палмиру на југу, Дура-Еуропос југоисточно и Алепо на западу (око 25 километара јужно од средњег Еуфрата), па је просперирао од трговине и проласка каравана. Ресаф је настао негде у 9. веку пре нове ере, као војни камп Асираца. У римско и византијско доба то је било снажно утврђено упориште према граници са Персијанцима. Честа чуда која су се дешавала у Ресафу око гробнице Св. Сергија и Вакха (и Св. Јустине, хришћанске мученице која је вероватно била сахрањена на истом месту) начинила су од тог града једно од најважнијих ходочашћа раног хришћанства. На Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године учествовао је и епископ Еутихијус (Eutichius), чије се име помиње као епископа Св. Сергија у Малули, што је доказ веома раног успостављања култа овог светитеља. Археологија је потврдила да је до 425. године Ресаф већ био центар култа Св. Сергија, који је био веома раширен и поштован на Истоку све до арапских освајања у 7. и 8. веку. Арапско хришћанско племе Таглиб (Taghlib) имало је Св. Сергија и Вакха на својој застави, док је група номадских племена Бану Гасан (Banu Ghassan) поштовала Св. Сергија, односно Саркиса на арапском, као свог заштитника. Један од највећих поштовалаца Св. Сергија био је сасанидски краљ Персије Хозрое II (590-628), који је веровао да му је Св. Сергије неколико пута помогао.
Од 4. века и успостављања административног устројства хришћанске цркве Ресаф и култ Св. Сергија и Вакха имају велики значај у позном Римском Царству, односно раној Византији. Епископ Александар Хијерапољски изградио је 431. величанствену цркву у Ресафу, а 434. године град је претворен у епископско седиште, када му је убрзо и промењено име у Сергиополис. Нова, грандиозна црква у Сергиополису завршена је 559. године, за време цара Јустинијана (527-565), који важи за једног од великих покровитеља овог култа (саградио је и цркве у Истанбулу и Акри посвећене Св. Сергију и Вакху). Св. Сергије и Вакхо постају и једни од заштитника византијске војске, а сам Ресаф и црква са гробницом једно од највећих ходочасничких места читавог Истока. Почетком 7. века долази до избијања новог рата са Персијанцима, у којем ће страдати и црква у Ресафу 616. године, да би након слома византијске власти под налетима Арапа, у 8. веку поред цркве биле саграђене две палате калифа Хишама (724-743). Данас је веома мало остало од старе цркве, коју локално становништво зове Мар Саркис. Под притиском ислама хришћанство узмиче на запад, а тиме и слављење култа Св. Сергија и Вакха.
Култ Св. Сергија и Вакха код Јужних Словена
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха је преко Дарданије (централног Балкана) и морем доспело у јужно јадранско приморје. Број откривених цркава посвећених овим светитељима говори о значају тог култа у средњем веку. Р. М. Грујић у свом раду Св. Сава и мошти Св. Срђа и Вакха (Гласник Скопског научног друштва, књ. 15-16, Скопље 1936) говори о полагању моштију Св. Сергија и Вакха у манастир Милешеву, када су у Милешеву пренесене и мошти Светог Саве из Трнова у Бугарској где је умро. Грујић у том раду претпоставља да је Свети Сава њихове мошти донео са поклоничког путовања из Сирије или Антиохије, али је могуће да су ту одраније постојале. Чињеница је да у Милешеви постоје фреске Св. Сергија и Св. Вакха из најранијег периода милешевског фрескописа. Такође су сачуване од заборава и речи песме у служби преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву, у којима се помињу и мошти Св. Сергија и Вакха.
Простор јужног Јадрана (од Дубровника до Скадра на југу) на основу свих показатеља кључан је за проучавање култа ових светитеља, јер је ту концентрисан највећи број цркава, али и становништва које слави Срђевдан као крсну славу. Дубровник је све до 972. године у Св. Сергију и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града. Исељавање са тих простора вековима је у нове пределе носило и славу Срђевдан, па се може приметити да на просторима слабо насељених из Приморја или Црне Горе скоро да нема слављења Срђевдана. То је случај са 23 села Врањске Пчиње или 27 села Млаве (пожаревачки крај) (на основу пете књиге Српског етнографског зборника из 1903). Због тога се може одредити неколико мањих регија које представљају просторе (у прошлости или данас) са присуством становништва које слави Срђевдан: Црна Гора са Приморјем, северна Албанија, јужна Далмација, Лика, Босанска крајина, делови западне Србије...
О СЛАВИ
Сергије (лат. Sergius) и Вакх (лат. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Augusta Euphratensis), на граници према држави Сасанида у Персији. Њихов живот пада у време реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. век. Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници. Према сачуваним легендама њих двојица су били официри у војсци цара Галерија Максимијана (Gaius Galerius Valerius Maximianus, 305-311), једног од четири савладара-тетрарха Римског Царства, а можда су улазили и у састав цареве гарде. Сазнавши да су они хришћани цар је наредио да се лише војничких инсигнија, преобуку у женске хаљине и воде кроз град (могуће да је у питању град Арабис-Arabissus у Кападокији, Мала Азија), што је био уобичајен начин осрамоћивања војника. Након тога су упућени намеснику Антиохије, који је наредио да буду мучени и убијени: Вакх је у граду Барбалису (Barbalissus) шибан до смрти, док су Сергију укуцане ексерима дрвене даске на стопала и тако је морао да хода до изнемоглости. На крају му је одрубљена глава у граду Ресафу (Росаф, Расафа) у Сирији, 305. године.
Ресаф (на арапском Ар-Расафех) је лежао на раскршћу путева за Палмиру на југу, Дура-Еуропос југоисточно и Алепо на западу (око 25 километара јужно од средњег Еуфрата), па је просперирао од трговине и проласка каравана. Ресаф је настао негде у 9. веку пре нове ере, као војни камп Асираца. У римско и византијско доба то је било снажно утврђено упориште према граници са Персијанцима. Честа чуда која су се дешавала у Ресафу око гробнице Св. Сергија и Вакха (и Св. Јустине, хришћанске мученице која је вероватно била сахрањена на истом месту) начинила су од тог града једно од најважнијих ходочашћа раног хришћанства. На Првом Васељенском сабору у Никеји 325. године учествовао је и епископ Еутихијус (Eutichius), чије се име помиње као епископа Св. Сергија у Малули, што је доказ веома раног успостављања култа овог светитеља. Археологија је потврдила да је до 425. године Ресаф већ био центар култа Св. Сергија, који је био веома раширен и поштован на Истоку све до арапских освајања у 7. и 8. веку. Арапско хришћанско племе Таглиб (Taghlib) имало је Св. Сергија и Вакха на својој застави, док је група номадских племена Бану Гасан (Banu Ghassan) поштовала Св. Сергија, односно Саркиса на арапском, као свог заштитника. Један од највећих поштовалаца Св. Сергија био је сасанидски краљ Персије Хозрое II (590-628), који је веровао да му је Св. Сергије неколико пута помогао.
Од 4. века и успостављања административног устројства хришћанске цркве Ресаф и култ Св. Сергија и Вакха имају велики значај у позном Римском Царству, односно раној Византији. Епископ Александар Хијерапољски изградио је 431. величанствену цркву у Ресафу, а 434. године град је претворен у епископско седиште, када му је убрзо и промењено име у Сергиополис. Нова, грандиозна црква у Сергиополису завршена је 559. године, за време цара Јустинијана (527-565), који важи за једног од великих покровитеља овог култа (саградио је и цркве у Истанбулу и Акри посвећене Св. Сергију и Вакху). Св. Сергије и Вакхо постају и једни од заштитника византијске војске, а сам Ресаф и црква са гробницом једно од највећих ходочасничких места читавог Истока. Почетком 7. века долази до избијања новог рата са Персијанцима, у којем ће страдати и црква у Ресафу 616. године, да би након слома византијске власти под налетима Арапа, у 8. веку поред цркве биле саграђене две палате калифа Хишама (724-743). Данас је веома мало остало од старе цркве, коју локално становништво зове Мар Саркис. Под притиском ислама хришћанство узмиче на запад, а тиме и слављење култа Св. Сергија и Вакха.
Култ Св. Сергија и Вакха код Јужних Словена
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха је преко Дарданије (централног Балкана) и морем доспело у јужно јадранско приморје. Број откривених цркава посвећених овим светитељима говори о значају тог култа у средњем веку. Р. М. Грујић у свом раду Св. Сава и мошти Св. Срђа и Вакха (Гласник Скопског научног друштва, књ. 15-16, Скопље 1936) говори о полагању моштију Св. Сергија и Вакха у манастир Милешеву, када су у Милешеву пренесене и мошти Светог Саве из Трнова у Бугарској где је умро. Грујић у том раду претпоставља да је Свети Сава њихове мошти донео са поклоничког путовања из Сирије или Антиохије, али је могуће да су ту одраније постојале. Чињеница је да у Милешеви постоје фреске Св. Сергија и Св. Вакха из најранијег периода милешевског фрескописа. Такође су сачуване од заборава и речи песме у служби преноса Савиних моштију из Трнова у Милешеву, у којима се помињу и мошти Св. Сергија и Вакха.
Простор јужног Јадрана (од Дубровника до Скадра на југу) на основу свих показатеља кључан је за проучавање култа ових светитеља, јер је ту концентрисан највећи број цркава, али и становништва које слави Срђевдан као крсну славу. Дубровник је све до 972. године у Св. Сергију и Вакху имао своје светитеље-заштитнике града. Исељавање са тих простора вековима је у нове пределе носило и славу Срђевдан, па се може приметити да на просторима слабо насељених из Приморја или Црне Горе скоро да нема слављења Срђевдана. То је случај са 23 села Врањске Пчиње или 27 села Млаве (пожаревачки крај) (на основу пете књиге Српског етнографског зборника из 1903). Због тога се може одредити неколико мањих регија које представљају просторе (у прошлости или данас) са присуством становништва које слави Срђевдан: Црна Гора са Приморјем, северна Албанија, јужна Далмација, Лика, Босанска крајина, делови западне Србије...
О СЛАВИ
Судећи према броју цркава Св. Сергија и Вакха у приморју и залеђу
јужног Јадрана, Срђевдан је у средњем веку био распрострањен празник, са
вероватно знатним учешћем становништва у обележавању те крсне славе.
Након цветања овог култа у Сирији од 4. до 7. века, простор западног
Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и
Вакха током већег дела средњег века.
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха остало је и даље заступљено у својој постојбини, међу хришћанима Сирије и Либана. Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова. Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
Данас је Срђевдан једна од слава са малим бројем свечара на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и справљањем славског колача. Колач се носи рано изјутра у цркву, где свештеник са домаћином након обреда ломи колач. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
ЦРКВА СВЕТОГ ЦЕРГИЈА И ВАКХА
Цркве посвећене овим светитељима простиру се на огромном простору од Рима и Анжера у Француској на западу до обала Еуфрата на истоку, досежући на југу Египат и долину Нила. Најстарија црква настала је у Росафу или Ресафу у Сирији у 4. веку, прастаром граду из доба Асираца, који се помиње и у Библији (Књига пророка Исаије, 37:12). На том месту, где је и Св. Сергије погубљен, подигнута је црква Св. Сергију и Вакху, па је због значаја култа и величине цркве тај град у 5. веку прозван Сергиополис. За време цара Јустинијана (527-565) култ се ширио Византијом, па су осниване и нове цркве, у Цариграду, данашњем Каиру, као и цркве на западу. Надирања Персијанаца и Арапа у 7. веку потиснула су хришћане на истоку, па су, између осталог, страдале и цркве, међу којима је била и црква у Сергиополису.
Избијањем борбе око икона у Византији у 8. веку, велики број монаха одлази на запад, где су иконе и даље поштоване. То је време када се оснивају на приморју јужног Јадрана манастири, док се неки, према предањима настали у доба Јустинијана, обнављају. С обзиром да је то и време примања хришћанства код Јужних Словена, може се претпоставити да је култ Св. Сергија и Вакха веома рано присутан код словенског живља на Балкану, о чему сведочи и велики број цркава на простору који су Словени населили. О значају култа ових мученика сведочи и позната црква код Скадра, у којој су сахрањивани владари Зете из династије Војислављевић у 11. и 12. веку.
Највећи број цркава Св. Сергија и Вакха уништен је дејством људи и времена. Неке од њих су у разарањима и пљачкањима трајно опустеле, неке су једноставно напуштене током времена, док је значајан број оних које су претворене у џамије.
Црква Св. Сергија и Вакха у Подима код Херцег Новог
(преузето из књиге Сретена Петковића, Културна баштина Црне Горе, Нови Сад 2003)
Извор Срђевдан.орг
Поштовање култа Св. Сергија и Вакха остало је и даље заступљено у својој постојбини, међу хришћанима Сирије и Либана. Стари је обичај да се на тај дан за украшавање користе палмине гранчице. На другим просторима Блиског истока, услед вековне доминације ислама, њихов култ је замро како је нестајало хришћанског становништва, па је већина некадашњих цркава претворена у џамије. Превласт друге религије није избрисала прастаре народне обичаје, па Св. Сергија пустињски номади и данас сматрају својим заштитником.
Услед убрзаних и честих миграција становништва у 19. и 20. веку данашње становништво са Срђевданом као својом крсном славом разбацано је широм простора Балкана, и у већини случајева то су појединачне породице, које су се током времена одвојиле од својих родова. Ретки су примери да на мањем географском простору буде већи број породица које славе Срђевдан. Досадашња истраживања показала су као изузетак село Горобиље код Пожеге у Србији, које још од 18. века има више породица са том крсном славом.
Данас је Срђевдан једна од слава са малим бројем свечара на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и справљањем славског колача. Колач се носи рано изјутра у цркву, где свештеник са домаћином након обреда ломи колач. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако среда или петак нису дани славе. Свака кућа која слави Срђевдан морала би да има икону Св. Сергија и Вакха. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају или у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, знаком мучеништва, или, што је ређи случај, у војничкој опреми са палминим гранчицама у рукама. Остали славски обичаји разликују се од једног до другог географског простора, као и код осталих слава.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Верује се да на тај дан и дивље звери бивају питоме и кротке.
ЦРКВА СВЕТОГ ЦЕРГИЈА И ВАКХА
Цркве посвећене овим светитељима простиру се на огромном простору од Рима и Анжера у Француској на западу до обала Еуфрата на истоку, досежући на југу Египат и долину Нила. Најстарија црква настала је у Росафу или Ресафу у Сирији у 4. веку, прастаром граду из доба Асираца, који се помиње и у Библији (Књига пророка Исаије, 37:12). На том месту, где је и Св. Сергије погубљен, подигнута је црква Св. Сергију и Вакху, па је због значаја култа и величине цркве тај град у 5. веку прозван Сергиополис. За време цара Јустинијана (527-565) култ се ширио Византијом, па су осниване и нове цркве, у Цариграду, данашњем Каиру, као и цркве на западу. Надирања Персијанаца и Арапа у 7. веку потиснула су хришћане на истоку, па су, између осталог, страдале и цркве, међу којима је била и црква у Сергиополису.
Избијањем борбе око икона у Византији у 8. веку, велики број монаха одлази на запад, где су иконе и даље поштоване. То је време када се оснивају на приморју јужног Јадрана манастири, док се неки, према предањима настали у доба Јустинијана, обнављају. С обзиром да је то и време примања хришћанства код Јужних Словена, може се претпоставити да је култ Св. Сергија и Вакха веома рано присутан код словенског живља на Балкану, о чему сведочи и велики број цркава на простору који су Словени населили. О значају култа ових мученика сведочи и позната црква код Скадра, у којој су сахрањивани владари Зете из династије Војислављевић у 11. и 12. веку.
Највећи број цркава Св. Сергија и Вакха уништен је дејством људи и времена. Неке од њих су у разарањима и пљачкањима трајно опустеле, неке су једноставно напуштене током времена, док је значајан број оних које су претворене у џамије.
Црква Св. Сергија и Вакха у Подима код Херцег Новог
(преузето из књиге Сретена Петковића, Културна баштина Црне Горе, Нови Сад 2003)
Извор Срђевдан.орг
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.