Само 15 сати далеко од наше границе налази се Света Гора, гора
вечите молитве. Од Ђевђелије до Солуна путује се непуна три сата; у
Солуну се седне у лађу увече и ујутру се осване пред вечнозеленом Светом
Гором.
Прво што задивљава путника, када ступи у Свету Гору, јесте неки особити и чудесни мир, што испуњава, рекао би, и земљу и ваздух, и биље и људе. Као да земља и ваздух, и биље и камење, заједно са човеком стоје на даноноћној молитви! Све стоји, живи и дише у неком страхопоштовању и тишини као у храму. И заиста, цела Света Гора личи на један огромни, дивовски храм. Кубе тога храма, Атонски вис, диже се 2000 метара над морем. Бело кубе над плавим морем и зеленом гором! Лети се бели, јер је од камена, зими се бели, јер је покривено снегом. Ширина тога храма јесте, од прилике, три сата, од пристаништа Дафне до мора испод Кареје; а дужина - десет сати хода, од источне падине Атона па до иза Хиландара.
Неколико стотина цркава, неколико хиљада монаха - све намењено и упућено молитви, и само молитви. Одмах после пола ноћи клепала и звона ударају по свима црквама, и хиљаде црноризаца хитају из својих келија кроз црну ноћ у осветљени храм на молитву. И хиљаде душа људских почињу свој нови дан с молитвом: ,,Приђите, поклонимо се цару нашем Богу".
Та прва јутарња молитва траје око шест сати, што значи - пола дана. Но по правилима светитеља, који су и засновали монаштво на Светој Гори, сваки монах треба да све будно време свога живота проводи у непрекидној молитви. Док је у цркви, има да се моли по црквеном пропису, а када је ван цркве, на њиви, у башти, у малињаку, у риболову, у библиотеци или за витњом у ковачници, има дужност да се моли Богу у себи ћутке, на свој начин, по своме сопственом пропису, тако да нико не примети осим Бога. Ти исти светитељи тврдили су, да кад се човек извежба да све своје будно време испуњава молитвом, тада душа његова продужује да се моли и за време спавања, у сну. Тако, да молитвеник никада не кида златну мрежу узвишених мисли и осећаја, која га везује са небом. Ухватити духовну везу са небеским светом, учврстити ту везу, и до смрти телесне одржавати је - то у ствари и јесте смисао и значај монашког живота у Светој Гори. То је трудно, но трудбенику бладодат Божија излази у сусрет, као што је заблуделом сину при повратку дома отац изашао у сусрет. Као што у војску иду сви, мада сви нису добри војници, тако и у монаштво одлазе многи, који нису добри духовници. Но, они који одлазе по духовној жеђи и по Божјем признању, они достижу високи ступањ духовног просветитеља, који им доноси унутрашњи мир, добру вољу према људима и стварима, храброст, моћ, безграничну радост. Неки од њих постају прави духовни атлети, као што су били: Свети Атанасије Лавриски, Св. Петар Атонски, Св.Сава, Св. Антоније Кијево - Печарски, Козма Зографски, Дионисије, Леонтије Прозорљиви, Никита и др.
Света Гора је намењена да биде истинско вежбалиште духвних атлета, највећи духовни мегдан са телом и крвљу и свима невидљивим злим силама. Она данас није оно што је негда била, но она може да буде још нешто нише него што је игда била. Она је данас богата духовном сиромаштином као и сав свет ван њених међа. Но она може да се опорави и духовно обогати лакше и брже него сав остали свет. Велики намачки научник, Харнак, рекао је, да ће из Свете Горе доћи препорођај православној цркви. Светитељи атонски изаснивали су светогорске манастире с прозорљивом намером, да они буду вечито огњиште новога огња вере за православље, а не да једном само засину и угасе се. Па кад један Немац, протестант, верује, да ће Православље поново се разгорети и препородити из Свете Горе, како онда да православни хришћани сумњају у то?
Епископ жички Николај ,,Православље", Број 962, Рубрика
Духовна ризница; 1971. година
Прво што задивљава путника, када ступи у Свету Гору, јесте неки особити и чудесни мир, што испуњава, рекао би, и земљу и ваздух, и биље и људе. Као да земља и ваздух, и биље и камење, заједно са човеком стоје на даноноћној молитви! Све стоји, живи и дише у неком страхопоштовању и тишини као у храму. И заиста, цела Света Гора личи на један огромни, дивовски храм. Кубе тога храма, Атонски вис, диже се 2000 метара над морем. Бело кубе над плавим морем и зеленом гором! Лети се бели, јер је од камена, зими се бели, јер је покривено снегом. Ширина тога храма јесте, од прилике, три сата, од пристаништа Дафне до мора испод Кареје; а дужина - десет сати хода, од источне падине Атона па до иза Хиландара.
Неколико стотина цркава, неколико хиљада монаха - све намењено и упућено молитви, и само молитви. Одмах после пола ноћи клепала и звона ударају по свима црквама, и хиљаде црноризаца хитају из својих келија кроз црну ноћ у осветљени храм на молитву. И хиљаде душа људских почињу свој нови дан с молитвом: ,,Приђите, поклонимо се цару нашем Богу".
Та прва јутарња молитва траје око шест сати, што значи - пола дана. Но по правилима светитеља, који су и засновали монаштво на Светој Гори, сваки монах треба да све будно време свога живота проводи у непрекидној молитви. Док је у цркви, има да се моли по црквеном пропису, а када је ван цркве, на њиви, у башти, у малињаку, у риболову, у библиотеци или за витњом у ковачници, има дужност да се моли Богу у себи ћутке, на свој начин, по своме сопственом пропису, тако да нико не примети осим Бога. Ти исти светитељи тврдили су, да кад се човек извежба да све своје будно време испуњава молитвом, тада душа његова продужује да се моли и за време спавања, у сну. Тако, да молитвеник никада не кида златну мрежу узвишених мисли и осећаја, која га везује са небом. Ухватити духовну везу са небеским светом, учврстити ту везу, и до смрти телесне одржавати је - то у ствари и јесте смисао и значај монашког живота у Светој Гори. То је трудно, но трудбенику бладодат Божија излази у сусрет, као што је заблуделом сину при повратку дома отац изашао у сусрет. Као што у војску иду сви, мада сви нису добри војници, тако и у монаштво одлазе многи, који нису добри духовници. Но, они који одлазе по духовној жеђи и по Божјем признању, они достижу високи ступањ духовног просветитеља, који им доноси унутрашњи мир, добру вољу према људима и стварима, храброст, моћ, безграничну радост. Неки од њих постају прави духовни атлети, као што су били: Свети Атанасије Лавриски, Св. Петар Атонски, Св.Сава, Св. Антоније Кијево - Печарски, Козма Зографски, Дионисије, Леонтије Прозорљиви, Никита и др.
Света Гора је намењена да биде истинско вежбалиште духвних атлета, највећи духовни мегдан са телом и крвљу и свима невидљивим злим силама. Она данас није оно што је негда била, но она може да буде још нешто нише него што је игда била. Она је данас богата духовном сиромаштином као и сав свет ван њених међа. Но она може да се опорави и духовно обогати лакше и брже него сав остали свет. Велики намачки научник, Харнак, рекао је, да ће из Свете Горе доћи препорођај православној цркви. Светитељи атонски изаснивали су светогорске манастире с прозорљивом намером, да они буду вечито огњиште новога огња вере за православље, а не да једном само засину и угасе се. Па кад један Немац, протестант, верује, да ће Православље поново се разгорети и препородити из Свете Горе, како онда да православни хришћани сумњају у то?
Епископ жички Николај ,,Православље", Број 962, Рубрика
Духовна ризница; 1971. година
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.