О последњем цару

    

Друга деценија XXI века ће вероватно протећи у знаку интересовања за име и страдања последњег руског цара Николаја и његове породице. Поново се воде разговори у штампи, буди се интересовање за остатке, врше се експертизе, воде спорови и остало. То је добро, пошто је човек забораван: једва да се сећа догађаја из прошле године у поплави информација. Тим пре су догађаји од пре једног века за њега као вршњаци египатских пирамида. Међутим, не смемо да заборавимо цара Николаја. Цело скоро столеће које је протекло од дана његовог убиства прошло је под знаком управо овог злочина. Исмејан и излаган, наизглед губитник, цар-мученик треба да уђе у свенародну свест као један од најближих помоћника Неба. 

Дакле, опет експертизе, сумње у веродостојност остатака и полемике у новинама. Заиста, поред све љубави народа према моштима светих угодника, поред свег поштовања цара-мученика, Петропавловски храм у Петербургу није постао место ходочашћа. Гањина јама – јесте. Јекатеринбуршки храм «на крви» с местом на којем се налазила соба у којој су стрељани – јесте. А петроградски остаци – нису. Да ли народни дух сумња у нешто или још није наступило време? Или треба расејати сумње или дати нове одговоре на стара питања? И у том погледу ми је на памет пала једна мисао. 

Врло једноставна мисао. Треба да замолимо самог венценосног мученика да се одазове на наше недоумице, да нам да знак или глас, као што се то дешава са свецима. Зовемо, а они чују. Молимо, а они испуњавају молбу. Треба да у различитим храмовима (а можда и свим без изузетка) наше земље отпевамо акатист, одслужимо молебан, служимо бденије и пажљиво ослушкујемо. Хоће ли Небо одговорити? 

Питање уопште није само о томе да ли су остаци веродостојни или сумњиви. Питање је о судбини света и о улози коју Русија игра у овој судбини. Очигледно је да нам се земља љуља под ногама као пијаница. Очигледно је да се потрошачко друштво иживело на идејном нивоу. Нешто за шта смо раније сматрали да има смисла претворило се у апсурд. Идеја земаљског раја је угинула и почела да смрди. И мајстори у остваривању додатне вредности од штампања зеленог папира и од ваздуха који удишемо опет ће се забављати ратовима, зато што се у рату све отписује. Масовно ће заглупети и развратити људе, а онда ће их масовно поубијати без жалости, као што убијају стоку. И то је читав трик под називом «светска победа демократије». Готово! Читав трик је управо у томе. И Русија је увучена у ову непоштену светску игру с правом онога ко треба да смрци конце варалицама. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас! 

     Из живота је отишао у обличју побеђеног. И дан-данас га неки оптужују за то. Није добро урадио, одрекао се, није искористио силу и власт и тако даље. Чији ум није био збуњен, ко није понављао речи «Ходинка», «Распућин» и «непотребан рат»? Заиста, питања има много. Не укидају се. Али цар је победио. То да је победио постало је очигледно тек после погибије, али опет не свима. Он није постао цар у прогонству, каквих у историји има велико мноштво. Постао је «грађанин Романов» у нечасној и сасвим трулој фебруарској завери-издаји. А затим је за време Лењина, Свердлова и Троцког постао жртва заједно с породицом и чељадима истог дана, у који је искрварио Андреј Богољупски, којег су заклали завереници. Дакле – кроз крв и понижење – ушао је у спокој и славу. 

Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примесу својих фантазија. И није преузео грех целог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица обешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успео да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цео свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас! 

 

Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На пример, у Заграничној Православној Цркви. 

Он је победио. Победио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас! 

     Године 2018. навршиће се сто година од мученичке смрти последњег цара. Чујете, неће бити година светског шампионата у фудбалу, који ће бити одржан у Русији, већ ће пре свега бити година јубиларног сећања на невино проливену крв. Као прво, дај Боже да доживимо ту годину. Као друго, дај Боже да је не доживимо онако као што сад живимо, већ боље. Боље – значи пажљивије, милостивије, молитвеније, чистије и тише. Дај Боже да велико мноштво руских грађана открије за себе изузетно тешку и противречну историју прошлог века. И да међу многим историјским именима царево име такође једни препознају, други га се сете, а да га заволе и једни и други.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Православие .ру