Паљење петровданских лила – обичај уочи Петровдана ког чувају малобројни српски домови

  

Петровдан је сматран за календарску границу у години: после њега у природи наступају промене, које указују на приближавање јесени (народни календар). По руским веровањима, на Петровдан је тобоже св. Петар “поплувао” лишће, па се стога после тог дана више не кувају траве и биље, не ломе се гране за метле и тд.

 Бугари су веровали да после Петровдана време бива хладније, да се сунце окреће зими, да птице престају да певају, а трава да расте.


Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе.

Фото: Loznica Info

Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

Паљење лила симболизује и сагоревање свих људских овоземаљских грехова, како у срцу тако и у души.
Обично их пале деца и млади обилазећи око кућа, торова, извора по три пута, говорећи: “Лила гори жито роди“, или “Весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“.  

Лиле на улицама чекају купце

Обичај је и да девојке скупе сламу на гомилу и запале на сеоској утрини. Ту потом долазе лилари и остала омладина, па сви заједно славе и веселе се играјући око ватре, а мушкарци се такмиче у прескакању пламена.

Новокомпоновани обичај међу млађом популацијом по где-где у Србији и Републици Српској сваког 11. јула у предвечерје јесте да уместо лила омладина пали старе аутомобилске гуме. Притом се такмиче да пламен буде што већи, а о загађењу које је епилог читаве ове приче не треба ни дискутовати. Смисао празника потпуно је обесмишљен и овакве радње немају баш никакву хришћанску ни традиционалну симболику. 

Извор Опанак.нет