Од села до села у Посавотамнави и Поцерини у предање
је прерасла прича старина да о Трифундану и Сретењу настаје затишје у
празновању до Ускрса. Свети великомученик Трифун и Сретење Господње и у
ове дане се обележава све свечаније и у већем броју од пређашњих дана
негде око искраја прошлог века и пар деценија раније.
Све се мења,
веле мудри сем неба и земље. Од, у народу, Трифундана када се светује
винова лоза и вино које вазда крепи и душу и тело. Стари и нови засади
винове лозе се обилазе, опојни мирис тамјана се расипа углавном побрђем и
тако из села у село које има традицију садње и неговања винове лозе.
За
тај дан оста и предање о томе да ли се јазавац, у тим крајевима,
огрејао или не. Зима у случају сунчаног времена веле траје наредних шест
недеља.
А сутрадан на Сретење сретну се додају, зима и лето. И
гледају дуго у ишчекивању ко ће од поднева да победи, што опет значи
крај зиме или почетак топлих дана. Тако је било и биће али колико је
тачно то нико не уме рећи, па ни они који се ближе стотој. Чудне појаве у
природи од цветања до појаве птица које у ово време нису ту, додају,
увек расположени за шалу, вероватно бежећи од зима у крајевима где је
вечито лето и пролеће. Тако кажу, ви судите сами.
Бројне су и приче о
необичним, по предању истинитим причама. У селу сиромаха у тешке дане
оковане зимом од по метар снега, било обиље. У те дане око Трифундана и
Сретења понестајало и хране. У десеточланој породици надничара нестало и
пројиног и ретког белог брашна. Од њега се спремала у тим домовима
чесница и колач и понешто о светињама. Домаћин се упути до газде који је
опет, по систему, сит гладном не верује, био безосећајан и тек нешто
пројина брашна претакао у радну обавезу током године. А гладна чељад
терала мајку да заложи фуруну иако је отац тек отишао. И она то уради.
Потраја грејање фуруне без зрна брашна и тек око подне стиже човек
средњих година али чела ко кора од времешног дрвета. Спремљене лепиње ни
налик на садашње и нешто преосталог мрса нестајали у трен. И тешка и
лепа времена. Сретење дочекивало обиље чељади чији наследници сада живе у
земљи и расејању сити, али сиромашни за осећај задовољства пуног
стомака после строгог поста и кад му време није. Било, веле старији који
памте изворну проју, не повратило се. Колико већ сутрадан или пак дан
два касније ишло се до другог кулака па су домаћин и неуморна жена били у
послу током лепих дана од јутра до сутра.
Дан је увелико почео да
дужа, па се и припреме, па и садња раног поврћа обавља и набавља обиље
вештачког ђубрива. На неким местима већ је увелико посејан кромпир, а
салата се бере свакодневно. Село, тврде, не мирује током целе године.
Очекује се крај зиме, а да ли ће тако и бити судиће време, тек поједино
воће је већ добро платило данак. Род ће посведочити колико је то у
количини. Колико год блага, студен је студен, па се то једино осети
последицама по ионако, додају сељани, хлебу са седам кора. А топло годи
сваком а колика ће цена бити сведоче све чешће бројне прехладе и у
чистој сеоској средини. Сложили се или не тек најближи истини су они
који тврде да је зима филтер за све али и они који кажу да се то тешко у
пракси види јер плате су у зимском режиму а не доприносе здрављу.
И око Трифундана и Сретења. Љубавне
приче из старина личе на бајке али показују са колико се радости после
оштре зиме ишчекивало лепо време. Млад, заљубљени пар се састајао у
багремару али током зиме то беше непремостива мука. Молили се и дању и
ноћу да се снег истопи и шумарак озелени тек на Тривундан дуну неки
топао ветар и снег се поче топити у потоцима бришући ливаде ко гумицом.
За пар дана озелени и шума а срећи младих не би краја. И чича мича и
готова прича, рећи ће неко, а аутор брани став да је жеља бескрајно поље
где се може пронаћи и ретко цвеће. Па ко хоће нек верује а ко је
заборавио чари младости и немора и неће.
Сретен Косанић
Текст у целости преузет са сајта ГЛАСПОДРИЊА.РС
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.