Prodavnica sreće

 

 

Ponedeljak - težak dan, hvala Bogu što se završavao. Vraćala sam kući sa posla, na duši mi je bilo otprilike isto kao na nebu, sumorno, tmurno i kišovito.
Rominjanje sitne kiše, bilo je logičan završetak dana bez radosti. Povrh svega, kada sam skrenula u ulicu koja vodi mojoj kući, ispostavilo se da nije moguće proći - ulica je bila zatvorena, sve je vrvilo od remontnih popravki. 

 

 

Putari su pažljivo postavili jarku traku na kojoj je visila tablica sa natpisom: " zabranjen prolaz ". Iako se u stvari, prolaz nije ni vidio. Bilo je teško, sa lijeve strane nalazila se  veoma duga ograda od škole, a sa desne ograda klinike. Preostalo je samo da izaberem, lijevo ili desno. U mislima sam psovala i obrela se nekako do kruga škole.

Nikad ranije nijesam išla tim zaobilaznim putem. Zato nikada nijesam ni vidjela tu prodavnicu. Ona se nalazila sa boka obične stambene zgrade, nezin naziv me je odmah zaintrigirao, zvala se: Prodavnica sreće.
​"Interesantno, šta se može prodavati u takvoj prodavnici?" - pomislila sam, iznenađeno. U tom trenutku, kiša je pljuštala iz sve snage, zato sam ušla sa olakšanjem. Vrata iza mene polako su se zatvorila, melodični zvuk zvona u meni je negdje duboko izazvao vibracije. Kao da se neko tamo nasmijao. Od toga mi se pojavilo neko srećno uzbuđenje, kao kada treba da se desi nešto lijepo.

Ulazeći, neodlučno sam zastala. Iskreno govoreći, bila sam nekako zbunjena. Prodavnica je bila čudna, najviše je ličila na neko zapušteno skladište puno različitih stvari. Između polica i pulteva, gledajući različite proizvode, tumarali su kupci. Vladalo je neko radosno uzbuđenje. Prema izlazu je žurila starica, sijajući kao praznični lampion. Dok je prolazila, nasmiješila mi se i namignula.
- Izvinite, šta se ovdje prodaje? - pitala sam.
- Kako šta? - iznenađeno će starica. - To što je napisano, to se i prodaje. Sreća, dušo! Sreća!
- A ... u kom obliku?
- U kom izabereš, draga! U metrima, kilogramima i komadima! - Vjerovatno sam izgledala glupo, jer se starica potom zasmijala. - Da, ne sumnjaj, devojko, proizvod je kvalitetan! Ja sam ovdje stalni kupac. Svidjeće ti se!
I starica je uz zvuk zvonca izašla iz prodavnice. Prema meni je žurio prodavac u neboplavoj uniformi i sa bedžom na grudima. Na bedžu je pisalo: " Mihail, prodavac sreće".
- Molim vas oprostite za malo čekanje, toliko kupaca, puno je posla! - izvinjavao se Mihail prodavac sreće. - Kod nas ste, čini mi se, prvi put?
- Vi se sjećate lika svih kupaca? - iznenađeno sam pitala.
- Naravno! Pošto odluči jednom da bude srećan, čovjek obično biva naš stalni kupac - objasnio je Mihail.
- A šta je od vaših proizvoda tako .. posebno srećno? - sa određenim podozrenjem sam upitala.
- Oh, moram vam prvo objasniti! - prisjetio se Mihail. - Dozvolite mi da vas povedem u kratki obilazak i pokažem, da tako kažem, proizvod lično.
 Uhvatio me je za podlakticu i povukao do pulta.
- Obratite pažnju! Magični kaleidoskopi! Pridodaju jarkost životu! Stalna smjena impresija, spektar boja, mnoštvo raznobojnih kombinacija!
- Ali to je samo igračka! - protestovala sam.
- Vi, sigurno, vjerujete da je život ozbiljna stvar? - upita me Mihail.
- Još kako ozbiljna! - potvrdila sam. - Kad bi se mi odrasli mogli igrati kao djeca ...
- Pa igrajte se! - predložio je Mihail. - Ko to može zabraniti, vama odrasloj osobi?
- Pa, ja imam obaveze ... posao. I tako dalje - tužno sam rekla.
- Igrajte se sa njim! Za početak, stavite u tašnu kaleidoskop. A kad vam je dosadno, tužni ste ili preumorni  posvetite mu minut vremena. I vidjećete kako će život zasijati jarkim bojama.
- Razmisliću - diplomatski sam rekla.
- Onda da nastavimo! - predložio je Mihail. - Demonstriraću vam rad uređaja za pravljenje mjehura od sapunice. Pogledajte! Pogledajte! Kako su raznobojni! Kako pucaju!
- Pa šta? - nijesam shvatala.
- Kako "pa šta" ? - ushićeno je povikao Mihail. - Svi vaši problemi nestaju kao mjehuri od sapunice. Lako! Lijepo! Radosno!
- Ah, kad bi i u životu tako lako nestajali - uzdahnula sam.
- Većina naših problema su tako jako naduvani. Kao ovi mjehurići. Naučite da se odnosite prema problemima kao na mjehur od sapunice, pogledajte na njega, divite se njegovim prelivima, obliku, veličini  i pustite da pukne! Evo ovako! - I on ispusti još niz mjehurića duginih boja.
​

Ovaj Mihail govori čudne stvari. Ali iz nekog razloga sam htjela da mu vjerujem! Bilo je u njemu nešto ... ubjedljivo.

- Pa dobro, možda u tome ima nešto - složila sam se. - Ali da povjerujem da kaleidoskop i mjehuri od sapunice su sreća, ne mogu. Izvinite.

- Onda idemo na odeljenje za tkaninu! Imamo divne tkanine. - bez imalo ljutnje rekao je prodavac sreće. - Naprijed u susret sreći!

 Požurila sam za njim prema sledećem pultu. Tamo su se zaista vidjele raznobojne tkanine najnevjerovatnijih boja. Prodavac odjela usluživao je damu srednjih godina.

- Imate li neku veselu pamučnu tkaninu? - pitala ga je ona.
- Naravno, gospođo! Evo, pogledajte! - radosno je rekao prodavac, šireći ispred nje nježno zelenu tkaninu, na kojoj su bili naslikani smiješne zečići koji su plesali. Izuzetno veseli! Hajde da se smijemo zajedno!
I on se prvo nasmijao, a posle njega i dama. Bili su preplavljeni veselim smijehom, očigledno zadovoljni međusobno i životom. I ja sam se takođe nevoljno nasmijala.

- Od nje ću sašiti veselu kecelju i kuhinjske rukavice! Pa kad budem spremala jelo, smajliji će padati u hranu. I sva moja porodica će se veseliti! - odlučila je dama.
​
Nijesam mogla da se ne divim njezinom licu, izgledalo je kao da bukvalno sija iznutra, a u očima i na uglovima usana titrao je osmjeh.

- Ponekad je dovoljno okružiti sebe prijatnim malim stvarima, da bi život postao isto tako prijatan, - objasnio je Mihail.
- Samo to? - nijesam vjerovala. - Ali to su tako male stvari?
- Pa, u stvari, život se sastoji od malih stvari, - u povjerenju mi je rekao Mihail. - I sreća se sastoji takođe od malih stvari. Mi kažemo: "Sitnica, ali prija!". A zamislite šta bi se desilo kada bi prijatnih malih stvari bilo mnogo?
- Pa, pretpostavljam! - nasmijah se. - To bi bila sreća!
- Vi ste već shvatili suštinu naše robe! - zadivio se prodavac sreće Mihail. - Ali to nije sve! Idemo dalje, idemo! Želim da vam pokažem naš novi proizvod! Veliku Knjigu Sreće! Tek što je stigla!

U odeljenju za knjge bile su mnoge stvari, ali Mihail nije mi dao ni da dobro pogledam knjige. Odmah mi je gurnuo u ruke simpatičnu knjigu sa jarkim koricama. Otvorila sam je nasumice i veoma se iznenadila.
​Tamo nije bilo ništa! To jeste, gotovo ništa: na vrhu stranice je bilo napisano: "Danas je bio najsrećniji dan u mom životu !!!" a na dnu stranice " Sjutra će biti još bolji!". Sama stranica je bila čista, samo oivičena, kao knjiga za prvaka. Listala sam stranicu po stranicu, cijela knjiga je bila takva.
- Sviđa li ti se? - ponosno me je upitao Mihail. - Ali ovdje ništa nije napisano! - negodovala sam. - Naravno! - potvrdio je Mihail. - U tome je suština! Vi ćete je sami pisati. - Kako sama? - bila sam zatečena. - Ali ja ne umijem! - Danas je to tako. Sjutra, se sve može promijeniti, - zagonetno je rekao Mihail. - Odlučite da li da vam pročitam kratko predavanje? - Da, naravno - bila sam veoma zainteresovana.
- Svaki naš dan je ispunjen različitim događajima, jedni nam se sviđaju, a drugi  ne. Mada izgleda čudno, iz nekog razloga mi se sjećamo samo "loših" događaja, a dobrih ne, tako stvari stoje u poretku stvari. Kao rezultat toga, naša sreća je veoma zamračena! Slažete li se sa mnom? - Da, to je istina, - priznala sam. - Ponekad sitnica može da uništi cio dan. - Velika Knjiga Sreće nudi da se ide upravo suprotnim smjerom! Da se u njoj pišu samo srećni događaji. Najmanje pet dnevno! Može i više, manje - ne. - Ali gdje da sakupim toliko srećnih događaja u toku dana? - protestovala sam. - Opostite, sa tim se ne slažem, u stvari, to je lako, samo još niste pokušali, - uzvratio je prodavac sreće. - Naravno, prvih dana treba da restrukturirate svoje mišljenje na nove talase. Ali brzo ćete uspjeti, jer je to tako prijatno! Probajte, probajte baš sada! Šta vam se danas desilo srećno? - Ne znam - propitivala sam se. - Bio je ovo neki težak dan. - Danas ste se povrijedili? - Ne, o čemu vi to? - uplašeno ću ja. - Pa, to je već sreća! Tako ćemo i napisati - obradovao se Mihail. - Da li ste danas izgubili nešto? - Da, izgubila sam važan dokument, ali kasnije sam ga našla među papirima - rekala sam. - Oh, to je već sreća! Zar ne? - produžavao je obuku Mihail. - Istina - potvrdila sam. - Sreća je što se našao. - Pa, sada dajte sami, već vam ide od ruke - ohrabrivao me je Mihail. - Pa ... danas sam vidjela smiješnog psa. Ovako kudrav, i u kaputu! Kao u cirkusu. A i gazdarica je ista! Takođe kudrava! Liče! - Pa! Divno! Dobro vam ide! - pohvalio me je Mihail. - I danas sam konačno završila izveštaj. Umorila sam se, ali sam ga završila! - pohvalila sam se ja. - To je - četvrti - računao je Mihail. - Nedostaje peti događaj. Pa? - Pa, šta je bilo potom? - razmišljala sam. - Onda je padala kiša. I pošla sam kući, i tamo su popravljali put. I pošla sam zaobilaznim putem ... Da! Potom sam ušla u vašu čudesnu prodavnicu! - uzviknula sam. - Zapišite! - Dovoljno - zapisivao je prodavac sreće . - Polaskan sam što ste odlučili da to uključite u spisak srećnih događaja. Dakle, pet epizoda je zapisano! Vaša Velika Knjiga Sreće već se piše!
- I tako svaki dan? - pitala sam. - Šta kada se ispišu sve stranice? - Do tada će se vaš um navići da fiksira automatski srećne događaje, i ne samo pet događaja dnevno, već mnogo više - obećao je Mihail. - I vaš život će biti prosto, ispunjen srećom! - Veliko vam hvala - zahvalila sam se. - U redu, uzeću ovu knjigu. - Primite je kao dar od naše prodavnice - ljubazno se pokloni Mihail. - Mi uvijek darujemo nešto novom kupcu. - Kakva sreća! - obradovala sam se. - Hvala vam! - Pa, to je već šesta stavka u vašoj današnjoj sreći, - nasmješio se Mihail. - Da, naravno! I još ću kupiti aparat za pucanje problema i kaleidoskop za povećanje jarkosti života! To je sedma i osma stavka! - uzviknula sam ja. - Veoma sam srećan! Upakovaćemo vam ih u paket firme? - Da, molim. - zahvalila sam se, sva nasmijana.
Paket je takođe bio veoma simpatičan - narandžasti sa velikim bijelim bobicama. Na njemu je pisalo: "Mi smo osuđeni da budemo srećni!". Natpis mi se svidio 

 

 Mihail me je ispratio do izlaza. Na vratima je stajala velika lijepa tabla sa natpisom: " Izlaz postoji!". I tabla mi se takođe svidjela.
- Kod nas su ovakve table na svim vratima, - rekao je Mihail. - Da se ne zaboravi da uvijek postoji izlaz! Hvala vam na kupovini. Posjetite nas ponovo.
- Sigurno ću ponovo doći - obećala sam. - Želim da kupim i druge proizvode.
- O, uvijek se radujemo stalnim kupcima! - oduševljeno će Mihail.
- Kod vas, vjerovatno, dolazi cio naš grad? - pitala sam.
- Nažalost, ne! - razočarano je rekao prodavac sreće. - Začudo, svi kažu da žele da budu srećni, ali rijetko ko hoće da uradi nešto za to. Ali mi radimo na tome! Usavršavamo svoj asortiman, pakovanje, reklamu. Tako da ćete uvijek naći nešto novo i interesantno za sebe. Doviđenja! Srećno!
Melodično zvono zazvoni, i ja sam izašla napolje. Moja duša je pjevala. Išla sam kući, ljudi su me zagledali. Vjerovatno zbog mog narandžastog paketa. A možda i zato što nikako nijesam mogla skinuti osmjeh sa lica. Ili možda, sijam kao ona starica koju sam srela na ulazu. I to je, takođe, bila sreća.
- Deveta - mahinalno sam primijetila. - Ne smijem zaboraviti da to zapišem u moju Veliku Knjigu Sreće.
  Autor - Irina Konstantinova Seminova: " Dragi moji, želim da vam darujem ovu bajku! Ona je meni donijela sreću, i ja želim da je podijelim sa svima!
​ A ako ste već srećni - prosto radujte se i prihvatite pozitivnu energiju!!!"

Izvor: http://www.elfikarussian.ru/magazin-schastya-2/
Prevela: Beba Mururatović - Bebamur.com