Тропар Серафиму, глас 4.
Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.
У својој пустињи преподобни је примао посетиоце, седећи на земљаном насипу пред колибом. Неке би уводио у своју келију и тамо се са њима молио пред иконом Мајке Божије. Молио се и у шуми пред иконом Пресвете Богородице, коју је поставио на један стари бор. Заједно са њим молили би се и богомољци.“Људи му нису сметали“, пише Надежда Аксакова, „као што његовом непрестаном разговору са Богом није сметало ни сечење дрва, ни кошење сена, ни припека ни студен, ни ноћ ни дан“.
Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.
Родио
се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године, у граду Курску,
родном месту Теодосија Печерског. Његов отац Исидор био је имућан и
градио је храм св. Сергију Радоњешком,
а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја. Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа.
Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима. Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма, он је одатле пао, али се није ни мало повредио.
Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи. Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште.
Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.
Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио.
Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи саветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године, за време игумана Пахомија. Скоро осам година је био искушеник.
За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан.
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом.
Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак).
Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени», а у октобру исте године постао је јерођакон.
На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу. Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд.
За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије.
Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу.
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.
У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле;
недељом је ишао у манастир на литургију.
Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.
12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре, а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути». Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.
Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде.
На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих...Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.
Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима.
а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја. Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа.
Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима. Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма, он је одатле пао, али се није ни мало повредио.
Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи. Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште.
Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.
Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио.
Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи саветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године, за време игумана Пахомија. Скоро осам година је био искушеник.
За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан.
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом.
Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак).
Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени», а у октобру исте године постао је јерођакон.
На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу. Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд.
За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије.
Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу.
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.
У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле;
недељом је ишао у манастир на литургију.
Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.
12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре, а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути». Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.
Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде.
На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих...Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.
Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима.
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.
Тропар Серафиму, глас 4.
Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.
Кондак Серафиму, глас 2.
Лепоте света и све пропадљиво у њему си оставио, преподобни, одселивши се у Саровску обитељ, и тамо поживевши анђелски, многима си био пут ка спасењу. Зато и тебе Христос, оче Серафиме, прослави, и даром исцељења и чудеса обогати. Зато ти кличемо: Радуј се, Серафиме, преподобни оче наш!
Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.
Кондак Серафиму, глас 2.
Лепоте света и све пропадљиво у њему си оставио, преподобни, одселивши се у Саровску обитељ, и тамо поживевши анђелски, многима си био пут ка спасењу. Зато и тебе Христос, оче Серафиме, прослави, и даром исцељења и чудеса обогати. Зато ти кличемо: Радуј се, Серафиме, преподобни оче наш!
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.
У својој пустињи преподобни је примао посетиоце, седећи на земљаном насипу пред колибом. Неке би уводио у своју келију и тамо се са њима молио пред иконом Мајке Божије. Молио се и у шуми пред иконом Пресвете Богородице, коју је поставио на један стари бор. Заједно са њим молили би се и богомољци.“Људи му нису сметали“, пише Надежда Аксакова, „као што његовом непрестаном разговору са Богом није сметало ни сечење дрва, ни кошење сена, ни припека ни студен, ни ноћ ни дан“.
Виђење Господа Исуса Христа у лику Сина Човечијег
"Десило ми се да служим са оцем Пахомијем на Велики четвртак. ...После малог входа и паримије ускликнуо сам ја убоги са царских двери: Господе спаси благочестиве и услиши нас, и изишавши кроз њих пружио ка присутнима орар и ускликнуо: И у векове векова.
Одједном ме је однекуд обасјао један зрак као од сунчеве светлости. Погледавши у то сијање, угледао сам Господа Бога нашег Исуса Христа у лику Сина Човечијег у слави, како сија неисказаном светлошћу, окружен небесним Силама као ројем пчела - анђелима и арханђелима, херувимима и серафимима. Од западних црквених врата, Господ је ишао ваздухом и зауставио се пред амвоном и, подигавши руке, благословио оне који су служили и оне који су се молили. Затим се, ушавши у Своју икону поред царских двери, преобразио, окружен зборовима анђела који су сијали неисказаном светлошћу по целој цркви. Ја, пак, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса Христа у ваздуху, био сам удостојен нарочитог Његовог благослова. Моје просветљено срце зарадовало се тада, чисто, сладошћу љубави према Господу".
После тог виђења отац Серафим се није могао да помери са места, нити реч да изговори. Двојица јерођакона помогли су му да дође до олатара. Ту је, не померајући се, остао око два сата. Његово лице се, како се наводи у Житију, "мењало из трена у трен: час је бивало бело као снег, час се преливало руменилом." И још дуго није могао ништа да проговори. Тек после извесног времена о своме виђењу испричао је старцима Пахомију и Јосифу.
"Десило ми се да служим са оцем Пахомијем на Велики четвртак. ...После малог входа и паримије ускликнуо сам ја убоги са царских двери: Господе спаси благочестиве и услиши нас, и изишавши кроз њих пружио ка присутнима орар и ускликнуо: И у векове векова.
Одједном ме је однекуд обасјао један зрак као од сунчеве светлости. Погледавши у то сијање, угледао сам Господа Бога нашег Исуса Христа у лику Сина Човечијег у слави, како сија неисказаном светлошћу, окружен небесним Силама као ројем пчела - анђелима и арханђелима, херувимима и серафимима. Од западних црквених врата, Господ је ишао ваздухом и зауставио се пред амвоном и, подигавши руке, благословио оне који су служили и оне који су се молили. Затим се, ушавши у Своју икону поред царских двери, преобразио, окружен зборовима анђела који су сијали неисказаном светлошћу по целој цркви. Ја, пак, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса Христа у ваздуху, био сам удостојен нарочитог Његовог благослова. Моје просветљено срце зарадовало се тада, чисто, сладошћу љубави према Господу".
После тог виђења отац Серафим се није могао да помери са места, нити реч да изговори. Двојица јерођакона помогли су му да дође до олатара. Ту је, не померајући се, остао око два сата. Његово лице се, како се наводи у Житију, "мењало из трена у трен: час је бивало бело као снег, час се преливало руменилом." И још дуго није могао ништа да проговори. Тек после извесног времена о своме виђењу испричао је старцима Пахомију и Јосифу.
Свети Серафим Саровски и медвед
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!
Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!
Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Мошти Светог Серафима Саровског у Дивјеву.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.
КРАТКО МОЛИТВЕНО ПРАВИЛО ПРЕП. СЕРАФИМА САРОВСКОГ
Уставши од сна, нека сваки Хришћанин стане пред свете иконе и прочита ове молитве:
1. Молитву Господњу ("Оче наш") - три пута;
(Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин).
2. Молитву Богородици ("Богородице Дјево") - три пута.
(Богородице Дјево, радуј се, благодатна Марија! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Амин.)
3. Символ Вере - једном.
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног (а) нествореног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;
И Које се вазнео на Небеса и седи с десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Царству Његовоме неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз Пророке.
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.
Извршивши ово правило, нека се занима послом на који је постављен или призван. А док ради у кући или путује, где год да се налази, нека тихо изговара Исусову молитву:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" или Господе Исусе Христе, Сине и Логосе (Слово) Божији, Богородице ради, помилуј ме!".
Ако је, пак, окружен људима, нека, бавећи се својим послом, само умом говори: "Господе, помилуј!".
Пре ручка нека изврши горе описано јутарње правило.
После ручка, обављајући свој редовни посао, нека тихо изговара:
"Пресвета Богородице, спаси ме грешнога!" или "Богородице Дјево...".
И нека тако настави до самог починка.
Одлазећи на спавање, нека опет очита горе указано правило, ограђујући се крсним знаком, тихо или само умно изговарајући "Исусову молитву" док не заспи.
Држећи се тога правила могуће је достићи меру хришћанског савршенства, јер су назначене три
молитве - темељ Хришћанства: прву нам је дао сам Господ, и она је образац свију молитава; другу је донео са Неба Архангео Гаврило, као поздрав Пречистој Дјеви Марији, Мајци Господњој; Символ Вере садржи у себи укратко све спасоносне догмате Православне хришћанске вере.
Поред овог молитвеног правила, Свети Серафим свакоме је саветовао и чудотворну молитву " Богородице Дјево" - да сваки дан пажљиво прочита одједном сто и педесет пута. Свако ко је по савету Оца Серафима држао ово правило, остао му је захвалан читавог живота.
По смрти Св. Серафима пронађена је у његовој келији свеска са описима чуда која су се догађала онима што су се држали овога правила.
Уставши од сна, нека сваки Хришћанин стане пред свете иконе и прочита ове молитве:
1. Молитву Господњу ("Оче наш") - три пута;
(Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин).
2. Молитву Богородици ("Богородице Дјево") - три пута.
(Богородице Дјево, радуј се, благодатна Марија! Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје, јер си родила Спаситеља душа наших. Амин.)
3. Символ Вере - једном.
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Једнородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног (а) нествореног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;
И Које се вазнео на Небеса и седи с десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Царству Његовоме неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз Пророке.
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.
Извршивши ово правило, нека се занима послом на који је постављен или призван. А док ради у кући или путује, где год да се налази, нека тихо изговара Исусову молитву:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" или Господе Исусе Христе, Сине и Логосе (Слово) Божији, Богородице ради, помилуј ме!".
Ако је, пак, окружен људима, нека, бавећи се својим послом, само умом говори: "Господе, помилуј!".
Пре ручка нека изврши горе описано јутарње правило.
После ручка, обављајући свој редовни посао, нека тихо изговара:
"Пресвета Богородице, спаси ме грешнога!" или "Богородице Дјево...".
И нека тако настави до самог починка.
Одлазећи на спавање, нека опет очита горе указано правило, ограђујући се крсним знаком, тихо или само умно изговарајући "Исусову молитву" док не заспи.
Држећи се тога правила могуће је достићи меру хришћанског савршенства, јер су назначене три
молитве - темељ Хришћанства: прву нам је дао сам Господ, и она је образац свију молитава; другу је донео са Неба Архангео Гаврило, као поздрав Пречистој Дјеви Марији, Мајци Господњој; Символ Вере садржи у себи укратко све спасоносне догмате Православне хришћанске вере.
Поред овог молитвеног правила, Свети Серафим свакоме је саветовао и чудотворну молитву " Богородице Дјево" - да сваки дан пажљиво прочита одједном сто и педесет пута. Свако ко је по савету Оца Серафима држао ово правило, остао му је захвалан читавог живота.
По смрти Св. Серафима пронађена је у његовој келији свеска са описима чуда која су се догађала онима што су се држали овога правила.
Једно од пророчанстава Св. Серафима:
"У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:
1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености - отпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом - Христом Животодавцем и под једном заштитом - Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом".
"У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:
1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености - отпадништва од Господа Исуса Христа.
2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом - Христом Животодавцем и под једном заштитом - Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета
3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом".
Део камена на коме је клечао 1000 дана и ноћи Свети Серафим Саровски, и Његов Епитрахиљ.
Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице.
Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице.
ИЗВОР КОД СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ У БЛИЗИНИ САРОВА
Серафимов извор налази се дубоко у Саровској шуми. Као што је Пресвета Богородица рекла - да ће извор бити исцељитељски – тако је и било.
Старац је кренуо у своју Даљу пустињу, како му је наредила Богомајка. Али, пре него је стигао у Даљну пустињу, дошавши на две врсте од манастира, код Богословљевог извора, где је на стубу стајала икона апостола и јеванђелисте Јована, на једној узвишици спазио је Владичицу како иде ка њему с двојицом апостола - Петром и Јованом Богословом! Пречиста је, како је причао преподобни, ударила жезлом о земљу, из које је шикнуо извор бистре воде. Рекла је преподобном да ће ово бити исцелитељски извор и да ће исцељивати сви они који му приступе са вером.
Преподобни Серафим је остао на томе месту и почео да ради на уређењу чудесног студенца. Одлазио је на реку Саровку, тамо сакупљао камење, доносио га на извор који су почели да називају Серафимовим, и облагао га са свих страна. Видећи труд преподобнога, братија му је на том истом узвишењу, у близини врела, саградила малу келију без прозора, у којој би могао да нађе заклон од кише и студени, а цело то место добило је име Ближа пустиња. У тој ближој пустињи, уз непрекидну умну молитву, преподобни би сређивао башту, или радио нешто око извора, или би секао дрва. По завршетку посла, примао је оне коју би му долазили за савет и помоћ. Понекад су га виђали и у Даљној пустињи, камо је одлазио да се моли у дубљој осами.
Серафимов извор налази се дубоко у Саровској шуми. Као што је Пресвета Богородица рекла - да ће извор бити исцељитељски – тако је и било.
Старац је кренуо у своју Даљу пустињу, како му је наредила Богомајка. Али, пре него је стигао у Даљну пустињу, дошавши на две врсте од манастира, код Богословљевог извора, где је на стубу стајала икона апостола и јеванђелисте Јована, на једној узвишици спазио је Владичицу како иде ка њему с двојицом апостола - Петром и Јованом Богословом! Пречиста је, како је причао преподобни, ударила жезлом о земљу, из које је шикнуо извор бистре воде. Рекла је преподобном да ће ово бити исцелитељски извор и да ће исцељивати сви они који му приступе са вером.
Преподобни Серафим је остао на томе месту и почео да ради на уређењу чудесног студенца. Одлазио је на реку Саровку, тамо сакупљао камење, доносио га на извор који су почели да називају Серафимовим, и облагао га са свих страна. Видећи труд преподобнога, братија му је на том истом узвишењу, у близини врела, саградила малу келију без прозора, у којој би могао да нађе заклон од кише и студени, а цело то место добило је име Ближа пустиња. У тој ближој пустињи, уз непрекидну умну молитву, преподобни би сређивао башту, или радио нешто око извора, или би секао дрва. По завршетку посла, примао је оне коју би му долазили за савет и помоћ. Понекад су га виђали и у Даљној пустињи, камо је одлазио да се моли у дубљој осами.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.