Kakva dva potpuno nesavršena ljudska bića. Koliko različite ličnosti.
Jedan prost ribar, nagao u odlukama i brzoplet na delu, drugi obrazovan i ambiciozan, bolešljiv čovek intelekta i strategije.
Zamislimo se svi koji smo ponekad skloni olakom procenjivanju ljudi i suđenju njihovih postupaka.
Da smo njihovi savremenici – kako bismo reagovali da smo se našli pored Hristovog učenika Petra, koji mu se zaklinjao na vernost, u trenutku kad ga se kukavički odriče pred neprijateljski nastrojenim sunarodnicima.
Ili kako bismo kao rani hrišćani gledali na neosetljivog i surovog Savla, potonjeg Pavla koji sistematično progoni hrišćane, sa ambicijom da se istakne u istrebljenju pošasti opasne po njegov narod i veru?
Da li bismo imali razumevanja ili bismo ih nazvali najgorim rečima osude i prezira?
Da, reći će neko, ali posle su oni pokazali svoju veru. Svesno su svoje živote dali svedočeći Hrista.
Da,posle. Ali mi u životu obično ne vidimo to „posle“.
Skloni da idealizujemo vreme ranog hrišćanstva zanemarujemo žestoke međusobne sukobe prvih hrišćana. Pa i sukobe onih koji su bili uvereni da je Hristos došao samo Jevrejima i onih koji su smatrali da Hristovo učenje mora da se preda svim narodima i da se svi uključe u Crkvu.
Šta je radio tu Petar, a šta Pavle posle svog obraćenja. Šta su govorili jedan o drugom?
Kako je Petar – stena koja se kotrlja svojim temperamentom gledao na buđenje autoriteta u Crkvi nekadašnjeg Savla, koji ne samo da nije prepoznao Bogočoveka ni u vreme Njegove misije među Jevrejima, ni u vreme Njegovog raspeća i smrti, ni posle Njegovog vaskrsenja, nego je još progonio Njegove učenike – znači i samog Petra?
Nego tek kad ga je, po pričanju nepoznatih svedoka, tamo negde na putu za Damask Hristos bacio na zemlju i oslepo da bi mogao zaista da progleda. I koliko je mogao da veruje tom novokrštenom?
A kako je Pavle gledao na tog neobrazovanog galilejskog ribara kome je dato da vodi Crkvu? Na osnovu svedočenja njegovih takođe neobrazovanih prijatelja?
Malo je o njihovim životima napisati romane, snimiti filmove, a hvala Bogu to nije ni potrebno, jer njihovo natkriljujuće prisustvo snažno osećamo u Crkvi i danas, kao što su to osećale i generacije hrišćana pre nas.
Možemo da im se obratimo, da od njih samih saznamo šta želimo o njima.
A šta će nam prvo reći ovi nesavršeni ljudi, koji su grešili i popravljali se, padali i dizali se?
U čemu je njihova tajna, zbog čega su tako nesavršeni toliko značajni? Što ne nađe Crkva neke savršenije da možemo da ih slavimo?
Nisu bili mlaki.
Obojica su hrabro predali svoje srce Hristovom plamenu ljubavi. Umeli su da se istinski pokaju. I umeli su u ljubavi da prihvate međusobne razlike, da im se i raduju.
I tako su postali Njegovi najbliži saradnici. I više od toga. Ne štedeći sebe otvorili su se za Hristovu Ljubav kojai je iz njih uklonila strah.
A bez straha – proširili su sa ostalim apostolima i njihovim nastavljačima Hristovu veru u celom svetu.
Ako danas uzdahnemo vajkajući se da je hrišćanska vera u povlačenju, da je svet sve više zaboravlja pa i odbija, setimo se da je to zbog toga što smo izgubili ono što je dvojicu nesavršenih Jevreja učinilo svetilima hrišćanstva i zapalilo plamen u milionima ljudi do danas.
Nemamo žara. Postali smo mlaki. I često se zbunimo tražeći savršenstvo koje ne nalazimo ni u sebi ni u drugima. I tako samo nalazimo opravdanje za svoju mlakost i malodušnost.
Ako prezremo mlakost i razgorimo u sebi žar Života do mere sposobnosti za žrtvu, ma kolika ona bila, Hristos će nam pokazati da naš put ipak nije pre svega u postizanju savršenosti, u formama i pravilima, nego u ljubavi.
I mnogi će onda to prepoznati. Svetlo će se ponovo jače zasjati. Neće samo treperiti.
Izvor: Beogradskiportal.rs
Jedan prost ribar, nagao u odlukama i brzoplet na delu, drugi obrazovan i ambiciozan, bolešljiv čovek intelekta i strategije.
Zamislimo se svi koji smo ponekad skloni olakom procenjivanju ljudi i suđenju njihovih postupaka.
Da smo njihovi savremenici – kako bismo reagovali da smo se našli pored Hristovog učenika Petra, koji mu se zaklinjao na vernost, u trenutku kad ga se kukavički odriče pred neprijateljski nastrojenim sunarodnicima.
Ili kako bismo kao rani hrišćani gledali na neosetljivog i surovog Savla, potonjeg Pavla koji sistematično progoni hrišćane, sa ambicijom da se istakne u istrebljenju pošasti opasne po njegov narod i veru?
Da li bismo imali razumevanja ili bismo ih nazvali najgorim rečima osude i prezira?
Da, reći će neko, ali posle su oni pokazali svoju veru. Svesno su svoje živote dali svedočeći Hrista.
Da,posle. Ali mi u životu obično ne vidimo to „posle“.
Skloni da idealizujemo vreme ranog hrišćanstva zanemarujemo žestoke međusobne sukobe prvih hrišćana. Pa i sukobe onih koji su bili uvereni da je Hristos došao samo Jevrejima i onih koji su smatrali da Hristovo učenje mora da se preda svim narodima i da se svi uključe u Crkvu.
Šta je radio tu Petar, a šta Pavle posle svog obraćenja. Šta su govorili jedan o drugom?
Kako je Petar – stena koja se kotrlja svojim temperamentom gledao na buđenje autoriteta u Crkvi nekadašnjeg Savla, koji ne samo da nije prepoznao Bogočoveka ni u vreme Njegove misije među Jevrejima, ni u vreme Njegovog raspeća i smrti, ni posle Njegovog vaskrsenja, nego je još progonio Njegove učenike – znači i samog Petra?
Nego tek kad ga je, po pričanju nepoznatih svedoka, tamo negde na putu za Damask Hristos bacio na zemlju i oslepo da bi mogao zaista da progleda. I koliko je mogao da veruje tom novokrštenom?
A kako je Pavle gledao na tog neobrazovanog galilejskog ribara kome je dato da vodi Crkvu? Na osnovu svedočenja njegovih takođe neobrazovanih prijatelja?
Malo je o njihovim životima napisati romane, snimiti filmove, a hvala Bogu to nije ni potrebno, jer njihovo natkriljujuće prisustvo snažno osećamo u Crkvi i danas, kao što su to osećale i generacije hrišćana pre nas.
Možemo da im se obratimo, da od njih samih saznamo šta želimo o njima.
A šta će nam prvo reći ovi nesavršeni ljudi, koji su grešili i popravljali se, padali i dizali se?
U čemu je njihova tajna, zbog čega su tako nesavršeni toliko značajni? Što ne nađe Crkva neke savršenije da možemo da ih slavimo?
Nisu bili mlaki.
Obojica su hrabro predali svoje srce Hristovom plamenu ljubavi. Umeli su da se istinski pokaju. I umeli su u ljubavi da prihvate međusobne razlike, da im se i raduju.
I tako su postali Njegovi najbliži saradnici. I više od toga. Ne štedeći sebe otvorili su se za Hristovu Ljubav kojai je iz njih uklonila strah.
A bez straha – proširili su sa ostalim apostolima i njihovim nastavljačima Hristovu veru u celom svetu.
Ako danas uzdahnemo vajkajući se da je hrišćanska vera u povlačenju, da je svet sve više zaboravlja pa i odbija, setimo se da je to zbog toga što smo izgubili ono što je dvojicu nesavršenih Jevreja učinilo svetilima hrišćanstva i zapalilo plamen u milionima ljudi do danas.
Nemamo žara. Postali smo mlaki. I često se zbunimo tražeći savršenstvo koje ne nalazimo ni u sebi ni u drugima. I tako samo nalazimo opravdanje za svoju mlakost i malodušnost.
Ako prezremo mlakost i razgorimo u sebi žar Života do mere sposobnosti za žrtvu, ma kolika ona bila, Hristos će nam pokazati da naš put ipak nije pre svega u postizanju savršenosti, u formama i pravilima, nego u ljubavi.
I mnogi će onda to prepoznati. Svetlo će se ponovo jače zasjati. Neće samo treperiti.
Izvor: Beogradskiportal.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.