Данас је у Земуну био помен поводом годишњице смрти, сахране и, истовремено (и парадоксално) рођендана мог блаженопочившег пријатеља, великог словенског и европског сликара Жељка Тоншића.
Све се обавило, ето, ”дан пре” (уочи мистичног Ивањдана, празника
Светог Јована Претече), а под исцељујућим благословом најважније и
најлепше иконе хришћанског света: Богородице Владимирске (”Умиљеније”),
заштитнице Русије.
У њеном наручју борави сад, чудесно изображен, јединствени таленат највећег српског живописца наше епохе (сада без вештих руку и оног магичног ока Великог Мајстора, али зато - и даље са његовим генијалним потезима сликарском четкицом, сачуваним за вечност).
Јутрос у осам сати је држана молебан за неумрлог нам пријатеља, Жељка, а данас и сутра ће трајати сећање на њега у срцима свих му блиских и драгих људи.
Све то под окриљем спомена на икону Богородице коју је, по Предању, још за њеног живота осликао лично Свети Јеванђелиста Лука на оригиналном парчету стола на коме је обедовала Света Породица. Икону која је путовала од Јерусалима до Цариграда, а онда, ”путем Трећег Рима” (или, боље речено: трећег Јерусалима) - преко Кијева и Владимира, до златоглаве Москве опасане реком Угра (”воденим, заштитним појасом Богородичиним око московских светилишта”) и свог садашњег места, у престоном Успенском сабору.
Прави дан за спомињање и помен Жељка Тоншића, посвећеног сликара сакралних предела људске имагинације. Ликовног хагиографа Анђеоског Света. Оригиналног иконописца од других још непрепознатих Светиња.
Под сјајем сунца, на обали Дунава.
У идеалном амбијенту правог ”тоншићевског” пејзажа за сва времена.
У њеном наручју борави сад, чудесно изображен, јединствени таленат највећег српског живописца наше епохе (сада без вештих руку и оног магичног ока Великог Мајстора, али зато - и даље са његовим генијалним потезима сликарском четкицом, сачуваним за вечност).
Јутрос у осам сати је држана молебан за неумрлог нам пријатеља, Жељка, а данас и сутра ће трајати сећање на њега у срцима свих му блиских и драгих људи.
Све то под окриљем спомена на икону Богородице коју је, по Предању, још за њеног живота осликао лично Свети Јеванђелиста Лука на оригиналном парчету стола на коме је обедовала Света Породица. Икону која је путовала од Јерусалима до Цариграда, а онда, ”путем Трећег Рима” (или, боље речено: трећег Јерусалима) - преко Кијева и Владимира, до златоглаве Москве опасане реком Угра (”воденим, заштитним појасом Богородичиним око московских светилишта”) и свог садашњег места, у престоном Успенском сабору.
Прави дан за спомињање и помен Жељка Тоншића, посвећеног сликара сакралних предела људске имагинације. Ликовног хагиографа Анђеоског Света. Оригиналног иконописца од других још непрепознатих Светиња.
Под сјајем сунца, на обали Дунава.
У идеалном амбијенту правог ”тоншићевског” пејзажа за сва времена.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.