Joakim Vujić

  

Joakim Vujić, pisac i prevodilac, ”otac srpskog pozorišta”, rođen je 9. septembra 1772. godine u Baji od oca Grigorija i majke Jevre. Otac je bio sapundžija i trgovac. Joakim je imao mnogo braće i sestara koji su umirali mladi, pa su ostali samo brat Silvestar i sestra Revka.

Kada je napunio sedam godina, otac Jevrem ga je odveo u srpsku školu u Baji, gde je naučio da čita i piše i dobio prva znanja. Paroh u Baji privatno ga je podučavao pojanju, tipiku i crkvenim obredima. Za dve godine je završio i franciškansku školu, gde je između ostalog učio latinski, nemački i mađarski jezik.

U Novom Sadu je godinu dana učio nemački i latinski jezik, a kako tamo nije bilo gimnazije, roditelji ga šalju u Kalaču, u gimnaziju pijarista (kaluđerski red u katoličkoj crkvi). Tu provodi dve godine, pa nastavlja školovanje u gimnaziji u Segedinu. Na kratko prekida školovanje i radi kao trgovac. Posle samo par meseci rada, Joakim Vujić reši da nastavi da se školuje, ali ovog puta u Pešti i Požunu.

U Požunu je proveo tri godine. Završio je licej i upisao mađarska prava na rimokatoličkoj Akademiji u Požunu. Kako sam Joakim Vujić kaže, odustao je od prava kada je uvideo da plemići Mađari imaju više prava nego prosvećeni i zaslužni ljudi. Vratio se u rodnu Baju.

Po ugledu na Dositeja Obradovića, želeo je da putuje i nauči strane jezike, a posebno italijanski. Rešio je da ode u Trst i pored protivljenja roditelja. Nije našao kola, pa je na put krenuo pešice. Uz mnogo različitih doživljaja i kratkih boravaka u Karlovcima i Zagrebu, ipak nije stigao u Trst već se vratio u Baju. Nekoliko godina provodi vreme kao učitelj po različitim mestima Ugarske.

Želja da ode u Trst nije ga napuštala, pa Joakim Vujić po drugi put kreće iz Baje za Trst. Dolaskom u Trst, novembra 1801. godine, upoznao se prvo sa dvojicom srpskih kaluđera. Stariji kaluđer bio je poznati srpski književnik, Vićentije Rakić. On preporučuje Joakima Vujića bogatom posedniku Antoniju Kvekiću, da mu uči sina srpski i nemački. Pored plate Joakim Vujić je dobio i učitelja italijanskog i francuskog jezika.

Za vreme službovanja u kući Antonija Kvekića, Joakim Vujić piše i izdaje svoje prvo delo, ”Uput u francusku gramatiku”. Pomoć za štampanje ove knjige pružili su mu mitropolit Stevan Stratimirović i vladika Josif Šakabenta.

Dolaskom Francuza u Trst i smrću njegove dobrotvorke, žene Antonija Kvekića, menjaju se prilike u Trstu i Joakim Vujić odlazi u Srbiju. Rešio je da u Karađorđevoj Srbiji ”potraži uhlebljenje”. Radio je kao učitelj u Zemunu.

U Zemunu je bio nepravedno optužen da je državni izdajnik i uhoda. Joakim Vujić je iz štamparije u Budimu dobio poštom svoje kalendare koje je planirao da nosi Karađorđu i pismo u kome je između ostalog, oklevetan zemunski prota. Vujićevi neprijatelji slučajno su pronašli pismo i odneli ga proti. Joakim Vujić bio je uhapšen, a sva pisma koja su bila u kući zaplenjena su. Obećali su mu da će da ga zadrže samo nekoliko dana u zatvoru, a zadržali su ga šest meseci bez ikakvog objašnjenja. Iako nisu uspeli da mu utvrde krivicu, ispratili su ga do granice i poslali nazad u rodnu Baju.

Vreme provedeno u zatvoru je iskoristio da uradi prevod ,,Mladog Robinzona” i ,,Aleksisa i Nadinu”.
U jesen 1810. godine oženio se bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, ali nije imao sreće u braku. Kasnije je o svom braku govorio: ”Obače da sam sedio s mirom, to bi bolje za mene bilo, nego što sam tuđu ženu, to jest udovicu, uzeo bio.”

Joakim Vujić 1813. godine postaje profesor u Sentandreji. Kao nagradu za veliki trud koji je pokazao u vaspitanju omladine, javno je pohvaljen na županjskoj skupštini u Pešti. Dobio je pohvalni dekret od cara Franca I. Joakim Vujić obratio se i zahvalio skupštini na latinskom jeziku.

Nakon putovanja po Srbiji, 1828. godine štampao je knjigu ,,Putešestvija po Srbiji”.

Razočaran u bračni život, Joakim Vujić odlazi iz Sentandreje i dolazi u manastir Bezdin u Rumuniji. Tu je ostao do 20. februara 1832. godine. Za nepunih godinu dana boravka u manastiru, napisao je svoju autobiografiju.

Još u Trstu Joakim Vujić je zavoleo italijanske pozorišne predstave. To je toliko uticalo na njega da je kasnije pokrenuo srpsko pozorište. 

U Kragujevcu je uz tadašnju državnu štampariju bio sagrađen ”pozorišni dom” ili ”teatar”, gde je Joakim Vujić uz pomoć nekoliko obrazovanijih ljudi i odraslih đaka davao predstave. Predstave su održane u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine. Komadi Joakima Vujića prikazani su uz muziku Jožefa Šlezingera. Izvedene su predstave: ,,Fernando i Jarika”, ,,La Peruz”, ,,Bedni stihotvorac” i ,,Begunac”. Te predstave gledali su samo knez i pozvani gosti, ali je važno da je ”od toga vremena, ostala misao o pozorištu, koja je, kao bačeno seme, u svoje vreme lepim plodom urodila.”
Već krajem 1836. godine pozorište je prestalo da radi.

Knez Miloš je mnogo cenio i voleo Joakima Vujića. Na osnovu sačuvanih pisama iz njihove prepiske saznajemo da se Joakim obraćao knezu kao svom ”ocu”. Često je u pismima tražio finansijsku pomoć za štampanje knjiga. Knez Miloš Obrenović odredio mu je godišnju penziju od sto dvadeset talira. Kada je knez 1839. godine ostavio Srbiju, Vujić je izgubio penziju pa je opet krenuo na put van Srbije.

 Polovinom 1840. godine rešio je da ode u rodni grad. Baja je tada strašno propala u požaru, koji je uništio sve pokretno i nepokretno Vujićevo imanje. Najviše mu je bilo žao njegove biblioteke.

Poslednje godine svog života proveo je u Beogradu. Živeo je teško. Izdržavao ga je živopisac, Dimitrije Avramović. Joakimu Vujiću bilo je lakše kada je video da se pozorište u Srbiji sve više utvrđuje. To mu je bila poslednja radost. Umro je desetog novembra 1847. godine očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige ,,Irina i Filandar”.
Joakim Vujić je uradio četrdeset različitih dela, iako nisu sva odštampana. Pored dramskih tekstova, koje je često prevodio i ”posrbljivao”, prilagođavao srpskoj publici, pisao je i pripovetke za omladinu, putopise, autobiografske radove, školsko-naučne radove.

Kragujevački Knjaževsko-srpski teatar svake godine (od 1985. godine) dodeljuje Statuetu Joakim Vujić najeminentnijim piscima, glumcima, rediteljima, scenografima, kompozitorima za iszuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji. Autor Statuete Joakim Vujić je Nikola Koka Janković, akademski vajar i član SANU. Prsten sa likom Joakima Vujića dodeljuje se od 2002. godine za izuzetan doprinos razvoju Teatra i afirmaciji njegovog ugleda u zemlji i inostranstvu. Medaljon sa likom Joakima Vujića dodeljuje se od 2013. godine za pomoć pri unapređenju rada Teatra i ostvarivanje programskih ciljeva i promociju pozorišta u širem regionu. 

Tekst preuzet sa RoditeljSrbija.com