понедељак, 24. јул 2017.

Житије Свете велике кнегиње руске Олге, у Светом Крштењу Јелене

  
На крају тамне ноћи идолослужења, која је притискивала Руску земљу, блажена Олга засија као звезда Даница пред наступање светлога дана свете вере, донесеног Сунцем – Христом. Блажена Олга беше од знаменитог рода: праунука Гостомисла, знаменитог мужа, који пре руских кнежева владаше у Великом Новгороду, по чијем савету би од Варјага позван на руско кнезовање Рјурик са браћом. Олга се роди у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако идолопоклоници, родитељи васпитаваше своју кћер у честитости и разумности, те се Олга одликоваше целомудреношћу и мудрошћу, што се види из следећег. 

Умирући, велики кнез руски Рјурик остави после себе малолетног сина свог Игора, те и Игора и само кнезовање, до пунолетства Игорова, повери своме рођаку Олегу. Скупивши велику војску, и водећи са собом наследника кнежевине малог Игора, Олег крену на Кијев. Убивши тамо Асколда и Дира, Олег потчини својој власти Кијев и постаде једини господар варјагоруских земаља, чувајући велико кнезовање за свог нећака Игора. Због владалачких послова Олег је час боравио у Кијеву час у Великом Новгороду. А кнез Игор, достигнувши младићски узраст, занимаше се ловом. Једном за време лова у околини Новгорода Игор зађе у пределе Пскова; трагајући за зверињем око споменутог села Вибутске, он угледа преко реке згодно место за лов, али не беше чамца да се превезе на ту страну. Но после мало времена он спази на реци једног младића у чамцу и позва га к обали да га превезе преко реке. За време вожње у чамцу Игор се загледа у лице веслача и познаде да то није младић већ девојка; а беше то блажена Олга, веома лепа у лицу. Лепота Олгина одмах рани срце Игорово, и у њему се распали пожуда према њој; и он јој стаде говорити саблажњиве речи, мамећи је на телесни грех. А блажена Олга, разумевши намеру распаљеног похотом Игора, пресече му говор и стаде му мудро, као старица, зборити: Зашто си узнемирен, кнеже, покушавајући узалудну ствар? Из твојих речи избија твоја срамна жеља да ме осрамотиш. Не било тога! Ја нећу ни да чујем о томе; него те молим, господине, послушај ме и угуши у себи те ружне и срамне помисли којих се треба стидети. Опомени се и размисли у себи да си ти кнез, а кнез као управљач и судија треба свима људима да светли примером добрих дела. А и сада, какво безакоње желиш да учиниш?! Ако ти сам, побеђен пожудом, будеш вршио злодела, како ћеш онда другима забрањивати то и праведно судити поданицима својим? Остави дакле такву стидну пожуду које се поштени људи гнушају; и тебе, иако си кнез, могу омрзнути за то, и подсмевати се твојој похотљивости. Но знај и ово: мада сам овде сама и немоћна у поређењу с тобом, ипак ме ти нећеш савладати. Но ако бих осетила да ћеш ме насиљем савладати, одмах би ми дубина ове реке била заштита: јер ми је боље умрети чедна, и ову воду имати место гроба, него да девство моје буде осрамоћено. 

Овакве и многе друге речи о целомудрености изговори блажена Олга Игору. И он, чувши то, дође к себи и застиде се свога безумља. И не могући ништа одговорити, он ћуташе постиђен. Тако они препловише реку и растадоше се. И дивљаше се кнез таквој благоразумности и целомудрености младе девојке. И стварно, овакво држање блажене Олге достојно је дивљења, јер она, још не знајући истинитога Бога и Његове заповести, показа такав подвиг у одбрану целомудрености, строго чувајући девствену чистоту своју, и мудрим речима својим укроти дивљу пожуду младога кнеза и уразуми га. 

  
Након не много времена после овог догађаја кнез Игор отпутова у Кијев са својим рођаком Олегом, да тамо утврде престо великог кнежевања сверуског, што и би учињено: јер они седоше кнежевати у Кијеву, а у Великом Новгороду, као и у осталим великим градовима руским посадише своје намеснике. Када пак наступи време да велики кнез Игор ступи у брак, онда између многих лепих девојака стадоше бирати која би била достојна царскога дворца; али се ниједна од њих не допаде кнезу. Но опоменувши се целомудрене и прекрасне Олге, Игор одмах посла по њу свога рођака Олега. Олег са великом чешћу довезе Олгу у Кијев, и Игор ступи у брак са њом. Затим умре Олег, рођак и старалац кнеза Игора, и Игор стаде владати сам у целој земљи Руској. У почетку свога самосталног кнежевања Игор је имао тешке ратове са суседним народима. Ишао је чак на Цариград: освојио многе крајеве Грчке земље, наложио данак на Грке, и вратио се из тог похода са пленом и славом. Остале године живота свог он проведе у тишини, имајући мир са свима пограничним земљама. У то време Игору се роди од Олге син Свјатослав, који потом постаде отац светог равноапостолног великог кнеза Владимира. И владаше Игор срећно на престолу великог кнежевства у Кијеву. Изобилно богатство му притицаше одасвуд, јер му и далеке земље шиљаху многе дарове и данке.
Но кнез Игор погибе обилазећи градове и области свога кнежевства; убише га Древљани, и то на тридесет и две године после смрти свога стараоца Олега. Блажена Олга преузе престо са својим малолетним сином. Она освети свога мужа. И управљаше кнегиња Олга потчињеним јој областима Руске државе не као жена већ као муж моћан и паметан, чврсто држећи власт у својим рукама и јуначки се бранећи од непријатеља. И беше она непријатељима страшна, а својим људима мила, јер бејаше добре нарави и милостива, никоме неправду не чињаше, праведно суђаше, милосрдно кажњаваше, добре награђиваше, злима страх задаваше, свакоме по делима и заслузи одмераваше; у свима пословима управе далековидност и мудрост показиваше. Поред тога она ниште, убоге и невољне збрињаваше, молбама се милостиво одазиваше, праведна тражења испуњаваше. Сва дела њена, ма да у идолопоклоничком незнабожју чињена, беху угодна Богу и хришћанске благодати достојна. Уза све то Олга вођаше уздржљив и целомудрен живот; она се не хте удавати по други пут, него пребиваше у чистом удовиштву, чувајући сину свом до његовог пунолетства великокнежевски престо. А када син њен одрасте и омужа, она му предаде сву управу великог кнежевства; сама пак, склонивши се од вреве и хуке, провођаше време у добротворним делима.
Када настаде време у које сведобри Господ шћаше да ослепљене неверјем Русе просвети светлошћу свете вере, приведе у познање истине и упути на пут спасења, Он благоволи почетке тога просвећења извршити преко немоћног сасуда женског – ове блажене Олге, на посрамљење тврдоглавог мушкиња. Јер као што раније преко жена мироносица најпре објави своје васкрсење, и преко жене – царице Јелене јави свету Свој Часни Крст па коме би распет, тако и потом, у земљи Руској, Он изволи засадити свету веру преко нове Јелене – кнегиње Олге. Господ је изабра за чесни сасуд пресветог имена Свог, да га она пронесе по земљи Руској. Стога Он запали у срцу њеном зору невидљиве благодати Своје, отварајући очи ума њеног на познање истинитога Бога, кога она још не знађаше. Она већ беше увидела лаж и заблуду многобожачког незнабожја, и потпуно беше свесна тога да идоли, којима се безумни људи клањају, нису богови већ бездахно дело руку људских. Због тога их она не само не поштоваше него их се и гнушаше. Као што добар трговац тражи скупоцени бисер, тако Олга свом душом тражаше право богопоштовање, које и нађе на следећи начин.
Руковођена промислом Божјим она чу од неких људи да је један истинити Бог, Творац неба и земље и целокупне творевине, у кога верују Грци, и да сем Њега нема другога Бога.
Жељна истинског богопознања, и притом не лења, Олга узажеле да сама отпутује Грцима и да својим очима види хришћанска богослужења и потпуно се убеди у њихово учење о истинитом Богу. Стога узевши са собом неке знатне руске бојаре и дворјане, она са великом имовином крену лађама у Цариград. Тамо она би примљена са великом чешћу од цара и од патријарха, којима поднесе многе дарове, достојне таквих личности. У Цариграду се Олга учаше хришћанској вери, свакодневно с усрђем слушајући речи Божје и посматрајући лепоте црквене, богослужења и целокупно устројство хришћанског живота. И срце јој се разгореваше љубављу к Богу, у кога она поверова непоколебљиво; стога и жељаше да прими свето крштење. А грчки цар, који у то време беше удовац, хоћаше да Олгу узме себи за супругу, јер га привлачаше њена лепота, њена памет, храброст, слава, као и огромност земље Руске. И цар рече Олги: Ти си, кнегињо Олга, достојна да будеш хришћанска царица и да заједно с нама живиш у овом престоном граду нашега царства.
И стаде цар говорити Олги о супружанству. Она се прављаше као да не одбија царев предлог, али најпре искаше да се крсти, говорећи: Ја сам допутовала овде ради светог крштења, а не ради брака; када се пак будем крстила, тада се може говорити и о супружанству, јер није лепо да незнабожна и некрштена жена ступа у брак са хришћанским мужем.
Цар настојаваше да се Олга што пре крсти; а патријарх, пошто је довољно обучи истинама свете вере, огласи је за крштење. И када купељ за свето крштење беше већ спремљена, Олга стаде молити да јој сам цар буде кум на крштењу: „Ја се нећу крстити, – говораше она, – ако ми сам цар не буде кум, и отићи ћу одавде без крштења, а ви ћете дати одговор Богу за моју душу“. Цар пристаде на њену жељу, и блажена Олга би крштена од свјатјејшег патријарха, и сам цар јој постаде кум при крштењу, примивши је из свете купељи. И дадоше јој име Јелена, према имену прве хришћанске царице Јелене, мајке Константина Великог. После крштења патријарх на литургији причести Олгу Божанственим Тајнама пречистога Тела и Крви Христове и благослови је говорећи: „Благословена си међу женама руским, јер си оставила таму, а потражила истиниту светлост; омрзла си идолско многобоштво, а заволела једног истинитог Бога; избегла си вечну смрт, а заручила се бесмртном животу. Од сада ће те почети славити сви синови земље Руске!“ 

  
Тако је благослови патријарх. Од лица која беху дошла са Олгом крстише се многи, људи и жене. И би велика радост у Цариграду због крштења велике кнегиње руске. Цар приреди тога дана велику гозбу, и сви се весељаху славећи Христа Бога. После тога цар поново поведе реч о браку са Олгом, у светом крштењу названом Јеленом. Но блажена Јелена му одговори: Како можеш ти мене, твоју кћер духовну, узети себи за жену? Јер не само по закону хришћанском, него и по закону многобожачком, гнусно је и недопустиво да отац има своју кћер за жену. – Надмудрила си ме, Олга! узвикну цар. На то му блажена Олга узврати: И раније сам ти рекла, да нисам овамо дошла ради тога да царујем с тобом, јер је мени са мојим сином довољно власти и у Руској земљи, него да се уневестим бесмртном Цару Небеском, Христу Богу, кога свом душом заволех, да бих се удостојила вечног царства Његовог.
Тада цар, напустивши своју узалудну намеру и телесну љубав, заволе блажену Олгу духовном љубављу као своју кћер, богато је обдари даровима, па је отпусти с миром. Полазећи из Цариграда, блажена Олга оде к свјатјејшем патријарху да узме благослов за пут, и рече му: Свети оче, помоли се Богу за мене која се враћам у своју земљу, где син мој пребива у незнабожачкој заблуди и где су сви људи окамењени у своме стародревном незнабожју, да ме Господ, твојим светим молитвама, избави тамо од свакога зла. – Патријарх јој рече на то: Верна и благословена кћери моја у Духу Светом! Нека те сам Христос, у кога си се обукла светим крштењем, сачува од свакога зла, као што сачува Ноја од потопа, Лота од Содома, Мојсија са Израиљем од фараона, Давида од Саула, Данила од уста лавових, Три младића од пећи, – тако и тебе нека избави од сваке напасти, јер си благословена ти у народу твом, и тебе ће величати унуци и праунуци до последњих година.
Овакав благослов од свјатјејшег патријарха блажена Јелена прими као дар, драгоценији од свих најскупоценијих дарова. Уједно с тим она доби и поуку о чистоти и молитви, о посту и уздржању, и о свима добрим делима, својственим богоугодном животу хришћанском. Усто блажена Олга доби од патријарха часни крст, свете иконе, књиге, и остале ствари потребне за богослужење. Поред тога патријарх јој даде презвитере и клирике. И отпутова блажена Олга из Цариграда у своју отаџбину са великом радошћу.
Прича се да је часни крст, добијен блаженом Олгом из руку свјатјејшег патријарха, имао на себи следећи натпис: „Руска земља обнови се за живот у Богу светим крштењем које прими блажена Олга“. После блажене кончине свете Олге тај су крст чували верни до дана великог кнеза кијевског Јарослава Владимировича; овај подиже велику и дивну цркву свете Софије у Кијеву и споменути крст постави у њој, у олтару с десне стране. Овај крст више не постоји, јер је Кијев, заједно са црквама у њему, много пута био рушен и пустошен. Но, да се опет вратимо на повест о светој Олги.
Вративши се у Кијев, нова Јелена – кнегиња Олга стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили, и многе Кијевљане обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство. 

Тако одговараше кнез Свјатослав, али не брањаше онима који су желели да се крсте. Међутим, мало беше велможа који примаху свето крштење; шта више они се ругаху крштенима, јер је хришћанство лудост за неверне (ср. 1. Кор. 1, 18). Од простога пак народа мноштво приступаше к светој Цркви. Света Олга посети и Велики Новгород и друге градове, и свуда колико могаше привођаше људе Христовој вери; при томе она рушаше идоле и на њихова места постављаше часне крстове, од којих потом биваху многа знамења и чудеса ради убеђивања неверних. Дошавши и у свој завичај, у село Вибутска, блажена Олга и тамо поучи познању Бога блиске себи људе. За време борављења у том крају она дође на обалу реке Велике која тече с југа на север, и заустави се према месту где се у реку Велику улива река Пскова која тече са истока; и одатле света Олга угледа где са истока три пресветла зрака силазе с неба и обасјавају та места; и ту чудну светлост виде не само света Олга него и њени пратиоци. Томе се силно обрадова блажена и узнесе благодарност Богу за то виђење које је предзнаменовало просвећење благодаћу Божјом те покрајине. Обраћајући се својим пратиоцима, блажена Олга пророчки рече: „Нека вам буде знано, да ће по вољи Божјој на овом месту, обасјаваном трисветлим зрацима, понићи црква Пресвете Животодавне Тројице, и изградити се велики и славан град који ће изобиловати у свему“. 

Рекавши то, блажена Олга проведе дуго у молитви, па постави тамо крст: и до сада стоји молитвени храм на том месту где света Олга поби крст. Пошто обиће многе градове земље Руске, проповедница Христова се врати у Кијев, и многа добра чињаше у њему Бога ради. Јер када она у дане незнабоштва свог изобиловаше добрим делима, утолико више, просветивши се светом вером, блажена Олга украшаваше себе сваковрсним врлинама, трудећи се да добро угоди новопознаноме Богу, своме Створитељу и Просветитељу. Опоменувши се виђења на реци Пскови, она посла тамо много злата и сребра да се сагради црква у име Свете Тројице; при томе нареди да се то место насели људима. И за кратко време тамо се подиже велики град Псков, назван тако по реци Пскови, и прослављаше се у њему име Пресвете Тројице. 

  
У то време велики кнез Свјатослав, оставивши у Кијеву своју мајку свету Олгу и са њом децу своју: Јарополка, Олега и Владимира, крену на Бугаре. У том рату са њима он освоји близу осамдесет градова њихових, и нарочито му се допаде за живот њихов престони град Перејаславец. Блажена пак Олга, боравећи у Кијеву, учаше своје унуке, децу Свјатослављеву, хришћанској вери, уколико она беше доступна њиховој детињој памети. Али се она не усуди да их крсти, бојећи се неке непријатности од стране сина, и препусти то вољи Господњој. Но док се Свјатослав бављаше у земљи Бугара, Печењези неочекивано упадоше у кијевске пределе, опседоше град Кијев и стадоше га тући. Света Олга са унуцима својим затвори се у граду, који Печењези не могаху заузети, јер Господ, чувајући верну слушкињу Своју, заштити и град на њене молитве. Дознавши у Бугарској о најезди Печењега на Кијев, Свјатослав похита са својом војском, неочекивано нападе Печењеге, разби их и натера у бекство. Ушавши затим у Кијев он се поздрави са својом мајком која већ беше болесна, па поново хтеде да је остави и иде у Бугарску. А блажена Олга говораше му плачући: „Зашто ме остављаш, сине мој, и куда идеш? иштући туђе, коме повераваш своје? Ето, деца твоја су још мала, а ја сам већ стара и болна, и очекујем скори крај свој – одлазак мој ка жељеном Христу, у кога верујем; и ја сада ни о чему другом не бринем сем о теби, и тугујем због тебе, јер те много учих и молих да оставиш идолско незнабоштво и поверујеш у истинитога Бога кога ја познах, али ти то пренебреже. И ја знам да те због те непослушности према мени очекује на земљи рђав завршетак, а после смрти – вечна мука, припремљена неверницима. Испуни ми бар сада ову последњу молбу: не одлази никуда док ја не одем из овог живота и не будем сахрањена; онда иди куда хоћеш. По престављењу мом немојте ништа чинити нада мном по вашем паганском обичају, него нека моји презвитери са клирицима погребу по хришћанском обичају моје грешно тело. Немојте се усудити да моју могилу посипате и тризне приређујете, него пошљи у Цариград злато к свјатјејшем патријарху да он принесе молитву и принос Богу за моју душу и раздели милостињу ништима“. 

Слушајући ово, Свјатослав плака горко и обећа да ће поступити потпуно по њеном завештању, само одби да прими свету веру. По истеку три дана блажена Олга потпуно изнеможе; и причести се Божанским Тајнама пречистога Тела и животворне Крви Христа Бога нашег; и све време она провођаше у усрдној молитви Богу и Пречистој Богородици, коју свагда имађаше себи помоћницу по Богу; такође она призиваше и све свете; а нарочито се топло мољаше за просвећење земље Руске после њене смрти, јер она, провидећи будућност, много пута за живота свога пророчки предсказиваше, да ће Бог просветити људе земље Руске, и многи ће од њих бити велики свеци; за што скорије испуњење тога пророштва и мољаше Бога блажена Олга при својој кончини. И још молитва беше у устима њеним, када се чесна душа њена разреши од тела и као праведна би примљена у руке Божје. 

Тако се блажена Олга пресели са земље на небо, и удостоји се палате Бесмртнога Цара, Христа Бога, и као прва светица земље Руске би прибројана к лику светих. Престави се блажена Олга, у светом крштењу Јелена, у једанаести дан месеца јула. Она поживе у браку четрдесет две године, а при ступању у брак била је девојка зрелог узраста и снаге, имала је око двадесет година. На десет година после смрти свога мужа она се удостоји светог крштења, а по крштењу богоугодно поживе петнаест година. Тако, када се упокојила, имала је око деведесет година. И оплакаше блажену Олгу син њен велики кнез Свјатослав, унуци њени, бојари, достојанственици, и сви људи. И би блажена Олга погребена чесно по хришћанском обичају. 

  
По престављењу свете Олге збише се њена пророштва: о злој кончини сина и о добром просвећењу земље Руске. После не много година син њен Свјатослав би убијен у рату од печењешког кнеза Курја. Одсекавши Свјатославу главу, Курја начини себи чашу од његове лобање, окова је златом и написа на њој ове речи: „Ко хоће туђе, губи своје“. И када пироваше са велможама својим, кнез печењешки пијаше из ове чаше. Тако, великог кнеза кијевског Свјатослава Игоревича, који беше храбар и непобедив у ратовима, постиже страшна смрт, по предсказању мајке његове, зато што је није слушао. Исто тако испуни се пророчанство блажене Олге и о земљи Руској: јер двадесет година после њеног престављења, њен унук Владимир прими свето крштење и просвети светом вером сву земљу Руску. Подигавши камену цркву у име Пресвете Богородице (звана Десетак, јер Владимир даде на њу десети део своје имовине), и договоривши се са митрополитом Кијевским Леонтијем, свети Владимир извади из земље чесне мошти свете Олге, бабе своје, читаве, нетљене и миомирисне, пренесе их с великом чешћу у споменуту цркву Пресвете Богородице, и положи их не у земљи него отворено, ради оних који прибегавају к њој са вером и добијају испуњење својих молитава: јер се од чесних моштију њених даваху многа исцељења сваковрсних болести. 

Не треба прећутати ни ово: над гробницом блажене Олге у црквеном зиду бејаше прозорчић; и када неко са чврстом вером долажаше к светим моштима њеним, прозорчић се сам од себе отвараше, и овај је кроз прозорчић јасно видео унутра лежеће чеоне чудотворне мошти, при чему су нарочито достојни видели неко чудесно сијање где излази од њих; и сваки који имађаше веру одмах оздрављаше, ма каква болест да је на њему. Ономе пак који долажаше с маловерјем прозорчић се не отвараше, нити он могаше видети свете мошти; и такав не могаше добити исцељење. А верујући добијаху све корисно по душе и тела њихова, молитвама свете Олге, у светом крштењу Јелене, и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
24 / 07 / 2017

 


Нема коментара:

Постави коментар