четвртак, 20. јул 2017.

ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК

 


Перун је један од најмоћнијих словенских богова, код многих племена врховно божанство. Историчар Прокопије из Цезареје записао је у 6. веку о веровањима Словена и Анта:

„Верују да постоји само један бог, творац муње, и да је он господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Судбину нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их савлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом.“

Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника у индоевропској митологији и има много заједничких црта с аналогним култом Перкунаса у митологији балтичких народа. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:

„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорсу, Дажбогу (Дајбогу), Симарглу, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало од корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити и суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе.Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:


Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!


По завршетку обреда, гране, венцe и букете бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.
У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...

Сачувани су и многи топоними везани за Перуна. На простору бивше Југославије неки од њих су:
Перуњи врх (Словенија), брдо Перун у Истри (Хрватска),планински врх Перун између Сутјеске и Вареша (БИХ), село Перуника код Куршумлије (Србија), Перунска планина у кратовском округу (Македонија) итд.


Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:

„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.


Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:


Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“


Перунов дан је четвртак. Код Балтичких и Полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
 

Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.
20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
 

„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, "Staroverci" и др.

Срећан празник родноверним Србима и свим Словенима! Слава Перуну!!!

Аутор текста УРС "Старославци"

Нема коментара:

Постави коментар