петак, 28. јул 2017.

У чему је морална снага светог великог кнеза Владимира?

Данас Руска и Српска Црква славе Крштење Русије и Светог равноапостолног кнеза Владимира.

 

А ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у Царству Небескоме.
(Мт. 5, 19)

 
 
Зашто је велики кнез Владимир свет и зашто је назван равноапостолним?
Он се од паганске таме окренуо ка светлости Христовој, крстио се сам, крстио је Кијевљане и послао је да се крсте други градови и области његове кнежевине.

Он је први од сверуских владара постао хришћанин и поставио је темељ хришћанском уређењу Руске државе. Од њега Руска држава почиње да бива православна и хришћанство продире у све области народног и државног живота.

Да ли је он притом деловао само као владар, да ли су његова дејства усмерена на то да се обављају само државна дела?

Не, он је сам у себи пројавио истинског хришћанина, и Христа није толико проповедао речју, колико својим личним примером.

Васпитан у паганству, кнез Владимир је, премда је у најранијем детињству чуо за Христа од своје баке, блажене кнегиње Олге, најпре био ревностан паганин. Он је усрдно испуњавао паганске обреде, трудио се да угоди паганским боговима, приносио им је благодарење за успехе, зато што је био убеђен да служи истини.

А кад се десило да су Кијевљани убили светог Варјага Теодора и његовог сина Јована, на којег је пао жреб да буде принет на жртву Перуну у знак захвалности за освојену победу, Владимир је схватио да је грешио. Увидео је несклад између моралног закона и захтева паганства и танкоћутном душом је осетио његову лажност. Тражење истине и правде довело га је до Православља и савладавши све унутрашње и спољашње препреке које су стајале на путу ка њему примио је свето крштење.

Сад је, поставши хришћанин, почео да служи Христу још ревносније него што је раније служио паганским боговима.

И сад је већ свим својим бићем приносио себе самог и све што је поседовао на жртву Истини, јер хришћанско учење открива Божанске истине и изражава највиши морални унутрашњи закон.

Владимир је постао другачији после крштења. Он је сачувао у себи све најбоље особине које је имао раније, одбацивши од себе све своје порочне наклоности и навике. Од суровог човека који није пожалио чак ни рођеног брата, убијеног за време међусобице, постао је толико меког срца да није желео да казни ни злочинце, чинећи то само у изузетним случајевима као би пресекао злочине.

Од развратног постао је целомудрен човек, оставио је своје некадашње многобројне жене и живео је у часном супружништву сјединивши се хришћанским браком с принцезом Аном.

Од похлепног освајача он постаје мирољубив владар. Од користољубивог скупљача пореза постао је равнодушан према земаљском благу, пошто је увек био спреман да га жртвује ради стицања нематеријалних вредности.

За своје трупе он сад није био толико страшан предводник који кажњава и најмање непослушање колико мудар вођа, који схвата душу својих потчињених и цени своје саборце.

Цео народ који је био под његовом влашћу добија у њему љубвеобилног оца, који се брине за своју многобројну децу, какви су за њега сад постали његови поданици, постао је отац који се брине за задовољење свих њихових потреба.

Сад су његову пажњу посебно привлачили они који су били беспомоћни – сирочад, удовице, инвалиди. Њих се кнез Владимир посебно сећао за време празника и слао им је кола с храном и другим потребним стварима.

Сами празници сад нису били састајалиште распојасаних људи, већ међусобно радосно братско општење.

У свим областима живота се као хришћанин показао велики кнез Владимир Јарко Сунашце – и у свом личном животу, и у породичном, и у друштвеном, и у државном. Спознавши истину служио јој је свим срцем, ширећи светлост свуда где је могао. Сам је био је олицетворење Христовог учења, био је у свему пример за углед.

Зато је Православље тако брзо и дубоко проникло у све стране руског живота. Кнез је све надахњивао својим личним подвигом. Он је био победник себе самог, кроз то је владао над другима, проповедао је Христа својим делима, без обзира на то на коју област да су се односили. Он је служио истинитом Богу као појединац, као глава породице, као вођа, као судија, као владар, као државник. Он је увек био служитељ Истине и Правде, стремећи ка томе да оне владају свуда.

Дубоко је постао свестан да би само што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвално (Фил. 4, 8) требало да буде основа живота како појединог човека, тако и целог народа. Зато није одвајао једно од другог и оно што је испољавао у личном животу остваривао је у државничким пословима.

Нови дух целовитости, јединства у свим областима живота и остваривања истине у свему показао је у самом себи и предао је руском народу свети Владимир. Он је његов Просветитељ и Крститељ, цар и апостол, војвода и учитељ, ујединитељ и чувар.

На њега су се угледали његови најбољи следбеници, и није случајно што је управо на дан сећања на њега благоверни велики кнез Александар, у којем се јарко одразио духовни лик његовог равноапостолног претка, остварио победу на Неви.

Служење Богу, које је свети Владимир започео на земљи, наставља се и сад пред престолом Свевишњег, пред Којим он стоји и моли се за Руску земљу, коју је просветио и осветио, и сија с висина небеском светлошћу, обасјавајући Русима пут ка Истини и Правди.



 

Нема коментара:

Постави коментар