Mirjana Bobić Mojsilović
Malo mi je pala vilica kad sam pre nekoliko dana videla na tv da je tegla, model kiseli krastavčići, ušla na velika vrata u otmene restorane: svi oni koji robuju najnovijim trendovima, ovih dana piju iz tegli. Smatrajte me slobodno staromodnom – ne mogu da zamislim da nagrnem bilo šta iz tegle i da mi to prija.
A onda sam u jednom beogradskom restoranu videla da krempitu služe u tegli?!!? Nekako mi je to kao da pečeno prase služe u čorbastom agregatnom stanju, ili kao da pileću supu služe u vidu sladoleda u kornetu. Totalno mi je ta krempita sa zdrobljenim korama ubila apetit.
Ne želim da jedem biftek u obliku hobotnice, i ribu koja izgleda kao baklava.
Ali, i kafana podleže trendovima. Suviše gledamo televiziju. Već godinama, u Beogradu ne može da se nađe kafanica u kojoj mogu da se naruče pohovane teleće nogice, na primer. A primetila sam i da „Šatrobrijan za dve osobe“, najluksuznija porudžbina u hotelskim restoranima osamdesetih, više ne postoji u kafanskoj ponudi. Ukus nam se promenio, a kulinarska moda, kao i svaka druga moda, podložna je trendovima. Takođe, ne znam da li igde postoji bife u kome tvrdo kuvana jaja stoje na stalku sa staklenim zvonom? Da pijanci imaju šta da doručkuju dok pijuckaju svoju jutarnju rakiju. Čini se da su stara dobra vremena, nepovratno otišla. I ne samo u restoranima. I u našim kućama se drugačije jede.
Na primer, prženice nisam pravila sigurno deset godina. Zaključila sam da su teške i masne i da goje – a mi smo odrasli na prženicama, i jogurtu, na popari sa sirom, na palačinkama sa džemom, na vrućem hlebu sa puterom i medom, na „Gavrilović“ pašteti, na rezancima sa orasima i šećerom, na maminim šufnudlama, na knedlama sa šljivama i kolaču sa kajsijama sa umućenim snegom od belanaca. Na mućenom žumancu sa šećerom, kad nije bilo kolača, i na rolatima od čajnih kolutića umočenih u kafu. Jeli smo burek sa sirom, i burek sa jabukama u pekari na Bajlonovoj pijaci. Nedeljom, znalo se -pohovane šnicle ili pile u rerni. I ništa nam nije falilo. Debela deca su bila retka, a i mame su bile vitke.
Danas umesto pilava jedemo rižoto, pasulj stavljamo u salatu, a od salate pravimo sok, ali nisam sigurna da li uživamo kao nekad kad smo jeli obroke sa manje kerefeka, a više ljubavi.
Ponekad pomislim da naši moderni životi sve više liče na onu krempitu u tegli.
Malo mi je pala vilica kad sam pre nekoliko dana videla na tv da je tegla, model kiseli krastavčići, ušla na velika vrata u otmene restorane: svi oni koji robuju najnovijim trendovima, ovih dana piju iz tegli. Smatrajte me slobodno staromodnom – ne mogu da zamislim da nagrnem bilo šta iz tegle i da mi to prija.
A onda sam u jednom beogradskom restoranu videla da krempitu služe u tegli?!!? Nekako mi je to kao da pečeno prase služe u čorbastom agregatnom stanju, ili kao da pileću supu služe u vidu sladoleda u kornetu. Totalno mi je ta krempita sa zdrobljenim korama ubila apetit.
Ne želim da jedem biftek u obliku hobotnice, i ribu koja izgleda kao baklava.
Ali, i kafana podleže trendovima. Suviše gledamo televiziju. Već godinama, u Beogradu ne može da se nađe kafanica u kojoj mogu da se naruče pohovane teleće nogice, na primer. A primetila sam i da „Šatrobrijan za dve osobe“, najluksuznija porudžbina u hotelskim restoranima osamdesetih, više ne postoji u kafanskoj ponudi. Ukus nam se promenio, a kulinarska moda, kao i svaka druga moda, podložna je trendovima. Takođe, ne znam da li igde postoji bife u kome tvrdo kuvana jaja stoje na stalku sa staklenim zvonom? Da pijanci imaju šta da doručkuju dok pijuckaju svoju jutarnju rakiju. Čini se da su stara dobra vremena, nepovratno otišla. I ne samo u restoranima. I u našim kućama se drugačije jede.
Na primer, prženice nisam pravila sigurno deset godina. Zaključila sam da su teške i masne i da goje – a mi smo odrasli na prženicama, i jogurtu, na popari sa sirom, na palačinkama sa džemom, na vrućem hlebu sa puterom i medom, na „Gavrilović“ pašteti, na rezancima sa orasima i šećerom, na maminim šufnudlama, na knedlama sa šljivama i kolaču sa kajsijama sa umućenim snegom od belanaca. Na mućenom žumancu sa šećerom, kad nije bilo kolača, i na rolatima od čajnih kolutića umočenih u kafu. Jeli smo burek sa sirom, i burek sa jabukama u pekari na Bajlonovoj pijaci. Nedeljom, znalo se -pohovane šnicle ili pile u rerni. I ništa nam nije falilo. Debela deca su bila retka, a i mame su bile vitke.
Danas umesto pilava jedemo rižoto, pasulj stavljamo u salatu, a od salate pravimo sok, ali nisam sigurna da li uživamo kao nekad kad smo jeli obroke sa manje kerefeka, a više ljubavi.
Ponekad pomislim da naši moderni životi sve više liče na onu krempitu u tegli.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.