субота, 02. мај 2015.

Мајски празник – Ђурђевдан

СВЕТАЦ, ЦВЕТНИ ВЕНАЦ И АЖДАЈА

„Ој, венче, о, венче,
’оће ли ме момче?”,
певају девојке
стављајући себи
венац на главу

громна и страшна аждаја, некада давно, живела је у једном језеру крај града Лида у Палестини. Разуме се, мештани су се ужасавали те језиве становнице језера, јер би аждаја с времена на време излазила из воде и утољавала огромну глад. Прождирала је људе. Легенда каже да је задах ове звери био не само непријатан, већ и смртоносан. Од њега су се људи разболевали и умирали...


     „Свети Георгије убива аждаху”, дело ита
лијанског сликара Паола Учела
  

   Време је пролазило, а помоћи ниоткуда. И не само то. Владар те области чак је посаветовао сељане да свакога дана на обали оставе дете, као жртву. Тако су почели да жртвују сопствену децу. Напослетку је дошла на ред и јединица поменутог владара леденог срца. Док је уплакана девојка стајала крај језера чекајући судњи час, пред њом се одједном указао свети Ђорђе. Био је на коњу, а у руци је држао копље. Чим се аждаја промолила из воде, муњевито је у њене чељусти бацио копље и убио звер. Предложио је девојци да веже аждаји свој појас око врата. Тако су је довукли до капија града. Владар и сви становници у знак захвалности примили су тада хришћанство и подигли цркву посвећену Богородици и светом Ђорђу.

Двадесетогодишњи
комита
 
 
Свети Ђорђе на икони Јелене Јашовић


   Легенди о светом Ђорђу претходи прича о његовом животу. Свети Ђорђе (или свети Георгије) рођен је између 275. и 281. године у малоазијској области Кападокији, у врло богатој и угледној хришћанској породици. Кад му је отац погинуо, с мајком се преселио у Палестину, на њено велико породично имање, где је стекао високо образовање.   Ступивши у римску војску, истицао се храброшћу, па је муњевито напредовао од обичног војника до трибуна. Цар Диоклецијан лично је Ђорђу дао чин војводе – комита када му је било само двадесет година.
    Међутим, управо за време цара Диоклецијана, 303. године, почео је прогон хришћана, највећи до тада. Ђорђе је донео одлуку коју је сматрао праведном: поделио је сав лични иметак, као и породично имање у Палестини сиромашнима и ослободио робове. Јавно је говорио о страхотама прогона хришћана. Чувши за то, цар је наредио да се његов саветник Ђорђе затвори. Требало је да се одрекне вере.
   Следило је најстрашније мучење. Ђорђе је положен на земљу, у његове ноге забили су кладе, а на груди ставили камен. Међутим, он је остао непоколебљив. Чак и кад је донет точак за мучење пун ексера и ножева...   Мислећи да је мртав, одвезали су га с точка... Тек тада су римски војници приметили да је и даље жив... То их је још више разгневило. Закопавали су га у живи креч, појили смртоносним напицима, међутим, ништа није вредело. Напослетку су му одрубили главу, 6. маја 303. године.
   Култ светог Ђорђа зачет је убрзо после његове погибије. На месту где се налазио његов гроб у Лидији, за време владавине цара Константина (306–337) подигнут је храм посвећен њему. У ту цркву су приликом освећења уз Никомидије пренете мошти светог Ђорђа. Успомена на тај дан празнује се 16. новембра као Ђурђиц.
    Током 4. века култ светог Ђорђа проширио се из Палестине на цело Источно римско царство, а у 5. веку и на Западно. Папа Геласијус I прогласио га је 494. године за свеца.
    Многи народи славе и поштују култ светог Ђорђа, који је, између осталих, заштитник енглеске државе, али и шпанске покрајине Каталоније где га славе као светог Ђордија. У Србији је слава Светог Ђорђа или Светог Ђурђа веома честа, позната као Ђурђевдан. Многе цркве и манастири посвећени су управо овом свецу. Поред других – Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Боговађа, Саборна црква у Новом Саду, црква на Опленцу и многе друге.
   На иконама, Ђорђе је приказан као војник с копљем и мачем. Касније се појављује и приказ светог Ђорђа на коњу, како убија аждају. Аждаја симболизује многобоштво, а женска прилика – рану хришћанску цркву.


За здравље, богатство и лепоту

   Попут других хришћанских празника који се славе у пролеће, и за Ђурђевдан су везани многи народни обичаји који симболизују обнову живота, оличену у обнови природе. Култ цвећа посебно је присутан у прослави Ђурђевдана, што га чини посебним у односу на остале славе.
    Обичај је да на Ђурђевдан девојке рано изађу у поља која су у то доба године пуна цвећа. Беру врбове гранчице и пољско цвеће правећи венце и певајући:



   „Ој, венче, о, венче, ’оће ли ме момче?” И стављају их себи на главу. У неким крајевима Србије обичај је био да се венцима од пољског цвећа ките овце које ће тада први пут бити помужене.
   У крушевачком крају, 5. маја увече, уочи празника, девојке су одлазиле на реке или крај неке баре. Ту су одвајале три струка траве. Ваљало их је одсећи на једнаку дужину.
   Изговарале су следећу реченицу:
   „Овај струк сам ја, ово је знано момче, а ово незнано.”
   Који струк би до зоре највише порастао, тај би био будући муж. Знано или незнано момче.
   Не само младе, обичај је да и удате жене одлазе на Ђурђевдан у поље, беру ливадско цвеће и праве венчиће. Венце од врбе стављају на капије, као неку врсту заштите и као знак берићетне године, а цветне – на главу. И то не само они чија је слава Ђурђевдан!
    У неким деловима Србије, ујутру, на празник светог Ђорђа, најстарија жена у кући меси погачу преко које се такође ставља плетени венац. Кроз ту погачу се понегде помузе и овца, а овци се, осим венчића, на глави разбије и јаје.
   Обичај је такође да мајка рано ујутру устане, набере врбе и врбове гранчице баци преко прекривача своје још уснуле деце. Да буду здрави и да порасту. И то није крај приче о цвећу. На Ђурђевдан набрано пољско цвеће ставља се у ћуп или вазу, а том водом се потом умивају девојке како би постале још лепше. Могу и старије – да се подмладе!


  Ђурђеви ступови, једна од многих цркава посвећених светом Ђорђу

  Девојке се улепшавају умивајући се цветном водом, а у селу Враништу мајке на Ђурђевдан кувају јаја. Оно се потом ставља у корито, у воду којом се окупа дете. Кад је купање готово, мајка ољушти јаје, а дете га поједе! Да буде јако и здраво.


Аутор: 
М. Огњановић 
 

Нема коментара:

Постави коментар