недеља, 17. мај 2015.

Зашто су Венецијанци сматрали да је „српски мач“ најбољи?

Постојало је активно и пасивно оружје. Активно оружје, служи за напад и регулисање противника, а пасивно у које спадају штит, шлем, оклоп, радиодбране и сигурности витеза од нападача. Активно оружје су: мачеви, сабље, батине и штапови, палице, партизана, буздован, бојна секира, лук и стрела џилит.
Постојале су две основне врсте мачева које су временом и праксом трпеле извесне корекције. Прва врста су дугачки, тешки мачеви који се користе са обе руке. Друга врста су танки и краћи, погодни за борбу једном руком.
Од почетног, кратког и широког, мегдани и туче су га кориговали у све дужи и ужи, наоштрен са обе стране и прилагођен више бодењу него сечењу. У доба Немањића су се користили тешки, велики мачеви који су држани са обе руке а јабука на крају дршке је служила да мач не испадне из руке од силине ударца.
Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле.

slovenski-mac

Реална је претпоставка да је мач настао од ножа. Продужавањем ножа, пошто су антички мачеви били кратки. У средњем веку, у српске земље су стигли дугачки, за обе руке, германски мачеви, које су доносили најамници. Имали су угравиран цртеж вука, што је био заштитни знак немачке радионице из града Пасау. Том типу су припадали и мачеви типа „СЕМПАХ“, који су на дршкама имали јабуку троугластог облика. Пошто су тада, изгледа, санкције друкчије функционисале, експорт-импорт предузећа су радила тако да су српски војници и витезови били опремљени мачевима набављаним из Венеције, тј. Млетачке Републике. Временом је, изгледа, произвођач почео да фушари, тако да су у Србији почеле да раде прве ковнице мачева.
Познат је српски мач са округлином на дршци. Дечанска хрисовуља говори о неком мајстору који прави мачеве и зове се Богдан Мачар, а живео је у селу Чабићу, које је припадало дечанском властелинству. Други мајстор је био Дојак Мачаревић. У Призрен, 1332. године, долази дубровачки мачар Мартоло, ванбрачни син дубровачког властелина Петра Госивала са својим синовима. Мачеви које су они правили припадали су медитеранском типу, са јабуком на дршци, који се често виђају данас на фрескама и у музејима.
Мачеве су носили сви – од пастира до цара. Разлика је била у квалитету мача. Зато су мачари и били посебна врста мајстора.
Временом еkспорт-импорт предузеће за мачеве се претвара само у експорт предузеће. То се догодило у првој половини XIV века, када су српска машта и искуство усавршили производњу мачева, тако да се већ 20. јуна 1391. године у Дубровнику спомиње „Српски мач“.
skavijoni 
Мач модела „скијавоне“ (словенски мач) био је јако цењен у Европи 16. века. Носила га је гарда млетачког дужда. Одликује га балчак који се завршава „мачјом главом“, штитник за целу руку, и уски жљебови по средини. Мач је једносекли, а при врху обострано наоштрен. Ово оружје настало је од мача који је кован и „дизајниран“ у Србији. Српски штитник је био једноставнији, крстаст, повијених кракова на доле

Помиње га у свом тестаменту дубровачки мачар Добрич: „деле дое спаде сцхиавонесцхе“. „Српски мач“ је имао лака улегнућа по бочним ивицама и горњој површини а на средини је био проширен. На дршци је имао хоризонталну овалну јабуку, а крсница је благо повијена наниже.
После пада Србије крајем XV и почеткомXVI века, производњу ових мачева преузимају у мало измењеном облику Венеција и градови у Далмацији, а носе их сви становници источне обале Јадрана. Најлепши примерци данас могу да се виде у Дуждевој палати у Венецији као чувени и популарни „скијавоне“ – словенски, тј. српски мач.

oprema 

Сабља се појављује знатно касније од мача, њоме се борило једном руком, била је лакша од мача а кривина је била прилагођена за сечење а не за бодење. Због истањености морала је да буде одличног квалитета да се не би ломила. Чувена сабља димискија – пореклом је из Дамаска. Аламанка коју носи Дојчин ковала се у Немачкој. Навалија војводе пријезде и сабља Новака ковача коју је носио краљ Вукашин (а препознао је Марко Краљевић код Турчина који му је погубио рањеног оца по томе што су на њој била угравирана три слова ришћанска: једно слово Новака ковача, друго слово Вукашина Краља, треће слово Краљевића Марка, биле су домаће. Новак је сабље ковао само највећим јунацима. Пошто је био комерцијалан, као сваки занатлија и мајстор, исковао је и сабљу Муси Кесеџији. Сабље су биле обележје племства, порекла, традиције.
Копље је било прво оружје у употреби витезовима и постојале су две основне врсте. Дугачко до пет метара, за одбијање противника, рушење са коња и пробијање оклопа – све зависно од тога шта му је био штит, односно како је био окован грожђем – од шиљка, преко разних маштовитих комбинација до халебарде.
Друга врста је кратко копље за бацање.
Доста мегдана по народним песмама витезови су покушали да реше копљем, али су на крају ипак морали да се лате сабљи и мачева и буздована шестопераца.
Одбрамбена оружја витеза су била штит, шлем и оклоп. Оклоп је био направљен од правоуга-оних плочица, постављених као црепови на крову и обложених тканином. Спомиње се да су оклопници деспота Стефана Лазаревића у бици код Анкаре, 1402. године, носили црне оклопе.
Византинац Дука описује српске трупе у црним челичним оклопима. Оклопници су морали да буду изузетно снажни и добро навежбани људи.
 
srpski-vitez-3 
Српски средневековни витез у пуном плочастом оклопу

Штит је прављен од дрвета и окиван металним оплатама, од округлих и малих стигли су до димензија да покривају готово половину борца. Цару Душану је Млетачка република дозволила да извезе штитове израђене на словенски начин, а то су били штитови који су прављени у Србији.
Шлемови су допуњавали гвоздени сјај витезова и можемо их видети на грбу кнеза Лазара, на његовом новцу, накиту а у XV веку шлем се налази и на печатима деспота Стефана и деспота Ђурђа.
(magacin.org)

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.