ПЈЕСНИК БОЛА И ПОНОСА СРПСКЕ ВОЈСКЕ И НАРОДА: На данашњи дан 1892. године рођен Милутин Бојић

Фото: Авант Арт Магазин

Милутин Бојић се родио на рубу новог и старог времена, на раскршћу новог и старог Београда, 19. маја 1892. године. Ако се питате како то да вам је поменута година већ од некуд позната, случајност или не – родио се исте године када и једини Србин – нобеловац, Иво Андрић.
Одрастао је у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје дјетињство и младост, формирао своју личност. У градској средини у којој одрастао изградјује се специфицна градска психологија која ће бити од пресудног значаја у формирању његовог погледа на свијет. Године 1910. завршава осморазредну средњу школу са одличним успијехом, бива ослобођен полагања испита зрелости, и више од тога, он своју зрелост доказује низом литерарних радова и стиче углед као један од најталентованијих младих писаца.
По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш, гдје при Врховној команди обавља дужност цензора , а приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. Милутин Бојић, учесник балканских ратова, имао је тек 23 године када се придружио српској војсци. Током боравка на Крфу он постаје свједок масовног умирања на острву Виду и у тим тренутцима пише своју најупечатљивију пјесму “Плава гробница” . Ова Бојићева пјесма представља својеврсну творевину његовог пјесничког и стваралачког надахнуца.
Стигао је да објави збирку под насловом “Песме бола и поноса” , у којој се налазе 34 пјесме које је написао током боравка на Крфу и у Солуну, остављајући за собом незаборавне, вјечноживеће стихове о једном трагичном дијелу српске историје.
Иако је живио само 25 година Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у нашој књижевности и у свом кратком животу опјевао патње и страдања српског народа и на тај начин овјековјечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Но нажалост, оно у шта је силно вјеровао, побједу и коначно ослободјење, није дочекао…Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесницког успона.
Осмог новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у болници у Солуну. Један је од најзначајнијих пјесника српске модерне, а његова антологијска пјесма “Плава гробница” постала је химна и молитва славне српске епопеје у Првом свјетском рату.
На данашњи дан, дан рођења овог великог српског писца, оно што са сигурношћу можемо рећи, јесте да је његова посвећеност свом роду, а потом и свом књижевном раду одлика која исцртава границе између просјечних и оних изванредних који су заложили себе за опште добро.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Газите тихим ходом! Опело гордо држим у доба језе ноћне Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили, Да не руши вечни покој палих чета? Из дубоког јаза мирни дремеж чили, А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина Да побожност расте врх вода просута И ваздухом игра чудна пантомина? То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Зави’те црним трубе. Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена Што пролази морем и умре без знака, И доћи ће нова и велика смена, Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје, Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ’ недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, Веслање умре хујно, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина И да мртви чују хук борбене лаве, Како врућим кључем крв пенуша њина У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари Овом истом крвљу што овде почива: Овде изнад оца покој господари, Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим Без речи, без суза и уздаха меких, Да мирис тамјана и дах праха здружим уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште Клизите тихим ходом! Опело држим, какво не виде небо јоште Над овом светом водом!

Горица Ћећез, iskra.co 

Извор