Нема оног ко није чуо за песму „Чекај ме, и ја ћу сигурно
доћи“, она је једна од најлепших љубавних песама. Њен творац био је
руски писац Константин Симонов.
Песма је настала у тренутку кад су се у песниковој души среле љубав и страх од смрти у сред фронта, међутим постоји још детаља о настанку ове песме, који су заслужни за њен улазак у антологију.
Константин Симонов био је велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најљепшу и најпопуларнију глумицу.
Међутим, Валентина је била удата, па су његове љубавне патње утолико биле веће. Након што јој је супруг генерал, ког је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Затим се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.
А онда, ратне 1940. године упознаје њега, популарног и вољеног руског писца, који је годинама уназад тихо чезнуо и маштао о њој. Упустили су се у љубавну везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало, била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.
Чекај
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.
Песму, која је требала да стигне Валентини након његове погибије ставио је у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазила некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав вратио кући својој драгој. Са најлепшим стиховима у џепу. Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика.
Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој „најлепшу песму на свету“. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.
Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.
Али, песма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време.
Код нас је такође била једна од омиљенијих, а најпознатија интерпретација је свакако она коју је својим гласом употпунио Раде Шербеџија.
Извор
Валентина Серова (Фото: Википедија)
Песма је настала у тренутку кад су се у песниковој души среле љубав и страх од смрти у сред фронта, међутим постоји још детаља о настанку ове песме, који су заслужни за њен улазак у антологију.
Константин Симонов био је велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најљепшу и најпопуларнију глумицу.
Међутим, Валентина је била удата, па су његове љубавне патње утолико биле веће. Након што јој је супруг генерал, ког је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Затим се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.
Валентина и Константин (Фото: Википедија)
А онда, ратне 1940. године упознаје њега, популарног и вољеног руског писца, који је годинама уназад тихо чезнуо и маштао о њој. Упустили су се у љубавну везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавало, била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.
Чекај
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.
Песму, која је требала да стигне Валентини након његове погибије ставио је у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазила некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав вратио кући својој драгој. Са најлепшим стиховима у џепу. Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика.
Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој „најлепшу песму на свету“. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.
Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.
Али, песма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време.
Код нас је такође била једна од омиљенијих, а најпознатија интерпретација је свакако она коју је својим гласом употпунио Раде Шербеџија.
Извор
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.