🍃☘!🍃☘!🍃☘🍃☘!🍃☘!🍃☘🍃☘!🍃☘!🍃☘🍃☘!🍃☘!🍃☘

Uđem ponekad na njen profil
Samo da proverim da li je i dalje sa njim

Jeste

Ne znam koliko je velika ljubav
Ali je sigurno veća od onih koje je imala pre njega

Zaljubila se, pustila i prepustila

Takva je – kada voli, voli

Žao mi je što to nikada nisam bio ja

Pokušavali smo, pre, nešto nas dvoje
Ali nikako da se sastavimo

Onda se dugo nismo videli, čuli
Sve dok nije srela njega
Posle više nije ni imalo smisla

Odavno mi je zasijao njen lik
Pojava

Kada prosto znaš u moru drugih da je nešto za tebe
Da ima ono što voliš
Prvo primetiš

Samo što nikada nismo bili do kraja sigurni
U nas

Dugo je bila sama, predugo
Da je to počelo da joj smeta

Toliko je ljubavi u njoj, oduvek
Da ne može da bude srećna kada je ne deli

Sva je od emocije
A najlepša je kada voli

Čekala je i dočekala svog muškarca
I od tada su sve naše priče prestale

Ne znam šta me toliko vraća njoj
Možda ono što nismo imali a mogli smo
Možda njen osmeh
Dobrota
Sve ono što nosi u sebi

Ne znam puno takvih
Da znam bilo bi mi lakše

Ovako joj se mislima vraćam
I zamišljam šta smo sve mogli
Zajedno

U jedno sam siguran, u vezi nje
Biće divna žena
Posebna
Prava

I već jeste

I blago onome pored koga je
Ko je to znao da prepozna i sačuva

Ja nisam
Možda ima vremena da tu grešku ispravim
Možda, jednom, nekad

Kada se konačno nađemo i damo jedno drugom
Ono što nikada nismo

Ljubav

I onaj dugi zagrljaj u noći
Kada ne ispuštamo jedno drugo
Pribijeni jedno uz drugo, sačuvani od svega

Uz onaj osećaj da ne želimo to da prestane
I da traje, traje i traje 

Stefan Simic