“Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu
od druge. Cak i kad raspredem godine na dugacke konce price, i mada se
moja prica prilicno savija napred i nazad izmedju onda i sada, postoji
razlika izmedju konca i klupka.
Iako je klupko napravljeno od istog
konca, to samo po sebi nije prica. To je samo masivna kugla stisnutih
dana i mesta koji se medjusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra vec
odavno nestali u mekoj tami klupka.
Kako postepeno odmotavam konac na
svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne
ostane samo bestežinska linija price, dugacak niz povezanih tacaka na
liniji koje se uvrcu i okrecu u krug u mom pokušaju da protumacim godine
sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okrecu oko sebe u
skladu sa zemljinom vecitom rotacijom ponavljanja i promena.
Cudno je
kako covek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se
krece napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i
sati postoje jedni pored drugih, možda covek prica svoju pricu da bi
pronašao put kroz lavirint secanja na trenutke razdvojene zaboravom.
Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako covek
krene jednim putem, bice odsecen od svih ostalih. Covek se krece u
lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo
jedan kraj konca da se za njega drži.
Polako se vraca, po svom tragu.
Ponekad cuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj
svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da
ce izgubiti nit i zalutati.” J.K.Grendal, “Tišina u oktobru”
Tišina u oktobru, Jens Kristijan Grendal
odlomci
Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od
sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo
ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.
Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u
tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako
udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina
oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo.
Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego
što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto
volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni
sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se
pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje
između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih
nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami
po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u
susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god
hoće.
Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim
putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli,
samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči
koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da
je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne
možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se
priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili
odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je
zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude
ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka,
rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala
put svojim strpljivim koracima.
Da li volite jesen i njene boje?
Mi je prosto obožavamo! Još ako dodamo miris kestenja, cimeta i crvenog
vina, jesen je pobrala sve naše simpatije. Bilo zbog mirisa ili boja,
ona sa sobom nosi čuveni osećaj topline i pripadnosti.
Ako ste dete jeseni ili slavite neki
važan datum baš ovih dana, naredne ideje će vam biti od koristi. Ovakav
vid dekoracija vas neće koštati mnogo. Iznenadićete se šta sve možete
pronaći u dvrištu ili obližnjem parku. Unesite jesen i radost u vaš
dom jer će vam svaki detalj ulepšati ostatak dana.
“Jesen je drugo proleće kada svaki list postaje cvet” – Alber Kami
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave praznik posvećen Svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i njihovoj majci Sofiji.
Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i njihova majka Sofija bile
su hrišćanske svetiteljke i mučenice iz 2. veka. Živele su i stradale u
Rimu, kada je Ver imala 12, Nada 10 i Ljubav 9 godina. Nakon što su odbile da se odreknu svoje vere, Hadrijan je naredio
mučenje Sofijinih ćerki iako je reč bila tek o devojčicama. Tako su sve
i nastradale. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i
sama je umrla 137. godine. Današnji praznik naročito je posvećen majkama i ćerkama, a stari
običaj kaže da bi danas svaka majka trebalo da kupi neku sitnicu ćerki, i
još važnije, da što više vremena provede sa njom i pokaže joj svoju
ljubav. To je, uostalom, i najveći od svih poklona.
MOLITVA SVETIM MUČENICAMA VERI, NADI I LJUBAVI I MATI IM SOFIJI
O, svete i hvale dostojne mučenice, Vera, Nado i Ljubavi i
hrabrih kćeri mudra majko Sofija, k vama sada pritičemo sa usrdnom
molitvom, jer šta bi snažnije moglo za nas pred Bogom posredovati, nego
vera, nada i ljubav, tri temeljna kamena svih vrlina, po kojima ste
nazvane i čije obličje bejaste.
Umolite Gospoda da nas u žalostima i iskušenjima zaštiti
neizrecivom blagodaću Svojom, da nas spase i sačuva kao Blag i
Čovekoljubiv. Njegovu slavu, kao sunce nezalazno, sada gledate i
pomozite nam u smirenim molitvama našim, da oprosti nam Gospod Bog grehe
i bezakonja naša, da pomiluje nas grešne i nedostojne milosrđa
Njegovog.
Molite, dakle, za nas, svete mučenice, Gospoda našeg Isusa
Hrista, a Njemu slavu uznosimo, sa Bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim
i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova.
Amin
Сећам се, кад сам једном приликом отишао на Свету Гору, из даљине
сам, на једном густо пошумљеном месту, угледао неког испосника, који је
појући ишао напред. С времена на време би, док је појао, начинио дубоку
метанију ( = поклон до земље), поклањао се, устајао и опет настављао
даље. То ме је зачудило. Коме ли се поклањао? Потрчах кроз шуму, стигох
до њега, и зауставих га. – Старче, коме се клањаш док идеш? – Ма, дете моје, зар Га не видиш? – Кога? – Христа. Ако Га не видиш, осећаш ли бар да је пред тобом ? – одгворои ми он.
Драги моји, раније би људи изговорили или чули име Христово, и очи
њихове би засијале, у срцима њиховим би се разбуктавала ватра, падали би
на колена. А ми, зашто не тако? Боже, зашто тако мало мислимо на Тебе, и
тако мало бивамо ганути Тебе ради? Зашто тако ретко чезнемо за Тобом?
Тамо где је срце наше, тамо је и благо наше, каже Свето Писмо [Мт. 6,
21; Лк. 12, 34]. Као да говоримо: Хоћеш ли да сазнаш колико кошта,
колико је за Христа, за небо вредан један живот? Онолико колико си ти
жедан Њега, колико твоје срце хита ка Њему – толико кошта.
Ne pristajte da budete sa nekim za koga ste samo "dovoljno dobri".
Ponekad
su ljudi zadovoljni sa drugim mjestom. Dovoljno im je da budu pored
nekog, pogotovo kada počne da im se čini da je to mnogo bolje nego da
žive sami.
Ne pokušavam da kažem da morate sjedeti i čekati dok vas neko ne vidi kao jedinog idealnog partnera iz snova.
Ili da sjedite i čekate dok takvog čovjeka vidite sami. Zapravo,
želim da prenesem suprotno. Svaki čovjek ima svoje vrline. I treba da
traži životnog saputnika sa istim vrlinama i vrijednostima.
Riječ je o odsustvu fiksiranosti na neku određenu idealizovanu sliku i pokušaju da se partner prilagodi tom šablonu.
Zaslužujete adekvatnog čovjeka sa normalnim životnim vrijednostima, koji
kada se ujutru probudi i ugleda vašu vrlo nesavršenu suštinu, govori
sebi: "Kako mi se posrećilo".
Ne pristajte na odnose sa čovjekom koji vas gleda preko stola i misli
uzdišući: "Nije idealan (ili idealna), ali...". Tražite onoga koji se
osmjehuje i jednostavno želi da bude s vama, bez obzira na bilo šta. I
što je takođe važno, budite isti takav partner zauzvrat.
Ako vaš partner uvijek sanja o nečemu "malo boljem", odlazite. Nije
riječ o tome da "bolje" neće naći, nego da ne treba biti blizu čovjeka
koji stalno pokušava da vas maksimalno potčini. Neko drugi će mu uvijek
činiti se privlačnijim, mlađim, pametnijim, interesantnijim, veselijim
itd. Ako čovjek želi da juri za fantomom, neka juri. Ali vi ne treba da
živite ne poštujući sebe.
Vi zaslužujete bolje. Svi zaslužujemo.
Ako vaš voljeni čovjek želi nešto drugo od vas, odlazite od njega. Ako
nije siguran u vas, odlazite. Ako ima razloge za sve (nema vremena, nije
spreman, zauzet, ne želi ništa da kvari itd.), odlazite. Da mu nije
svejedno, ne bi rizikovao sa vašim odnosima. Zaslužujete nešto više od
čovjeka koji nije siguran da ste mu potrebni, takvi kakvi jeste.
Spisateljica Lacey Ramburger je jednom rekla:
"Jedna je stvar dati nekome vremena i prostora da donose odluku za sebe -
ponekad nam je to svima potrebno. Donošenje važnih životnih odluka
zahtijeva razmišljanje u vezi naše spremnosti za promjene, ili u
krajnjem želje da se proba. Ali ako svaki put on pronalazi novi razlog
da vas gura u drugi plan, onda ne biste trebali držati se za tog
čovjeka. On gleda na vas samo kao izbor koji ne može da uradi, a ne kao
na čovjeka bez koga ne može zamisliti svoj život ... "
U vašoj želji da čekate nema ništa strašno, ali ne smijete zaboraviti da ne možete vječno čekati da vas neko odbije.
Zaslužujete onoga ko bira vas, i ko će uvijek brati vas. Vi ste ličnost, a ne igračka. Vi punite život smislom.
Čekajte toga, ko će vidjeti koliko ste posebni. Otvorite svoje srce i omogućite mu da uradi ono što ste dugo čekali - bira vas.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra obeležavaju
veliki praznik, dan Svetih mučenica Vere, Nade, Ljubavi i majke im
Sofije. Njihova majka Sofija (mudrost) dala ova imena po uzoru na vrline koje
je propovedao Isus Hrist, a živele su u vreme cara Adrijana, kada se
gubio život zbog hrišćanstva. Kako su deca odrastala, u njima su rasle hrišćanske vrline, a dobro
su izučile proročke i apostolske knjige, pa su dane provodile u
molitvama i radu.
Foto: Profimedia
Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za
njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih je video, eparh odmah
shvati da su one hrišćanke, jer nisu krile svoju veru u Hrista, nisu se
kolebale u svojoj nadi na Hrista i nisu krile veliku ljubav za Hrista,
nego su otvoreno pred svima slavile Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih
idola neznabožačkih. O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge da mu dovedu devojčice. Predanje svedoči kako ih je car na sve načine pokušavao odvratiti od
vere u Hrista, ali da je smirenost i istrajnost decojčica bila
zaprepašćujuća. Car se mnogo naljutio i divljao što one tako male imaju takvu
hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo
svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo
najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji
Artemidi! - A l i Vera ne htede. Tada car naredi da je svuku nagu i jako
biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu
velikoj boginji Artemidi! - Međutim, ona je samo ćutala i trpela. A kada
mučitelji ništa nisu uspeli batinama, car naredi da joj odseku
devojačke grudi, ali iz rana, umesto krvi poteče mleko.
Foto: Srbija Danas
Mučenjem je car Adrijan pokušavao da sve tri sestre privoli na svoju
stranu, a ni najgore mučenje kojim ih je podvrgavao nije uspevalo da ih
natera da pokleknu. U vreme kada su stradale Vera je imala 12, Nada 10, a Ljubav 9
godina. Izvedene su pred cara gde su smerno ali odlučno ispovedili veru u
Isusa Hrista i odbili da prinesu žrtve idolskoj boginji Artemidi. Nakon toga su po carevoj naredbi mučene i ubijene. Mrtva tela svojih kćeri uzela je Sofija i sahranila van grada. Nakon
tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137.
godine. Beseda na današnji dan govori o jedinstvu bića Oca i Sina: - Jedinstvo Svog bića sa Ocem izrazio je Gospod Isus i daljim rečima:
otac je u meni i ja u njemu. Može li se jasnije govoriti o božanstvu
Sina? Može li se ljudskim jezikom jače izraziti jedinstvo triipostasnog
Boga? Dogma o božanstvu Sina Božjega kao i dogma o jedinstvu bića
božjega otkrivene su i položene samim Gospodom Isusom Hristom. Neka
niko, dakle, ne poklanja vere obmanama nekih nevernika i jeretika, kao
da sam Gospod Isus nije objavio Svoje božanstvo nego da je ta dogma
tobož docnije istaknuta u crkvi. Veruje se da bi sutra valjalo otići u crkvu i pomoliti se ovim
mučenicama. Ukoliko imate neku muku ili bogougodnu neostvarenu želju,
predanje kaže da je morate izgovoriti jasno, nedvosmisleno i one će vam
ispuniti sve što ste poželeli. Izvor Srbijadanas.com
МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ Слава Господе, Крсту Твоме Часноме!
Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од
Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као
што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем
оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре:
Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе
силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао
и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за
прогањање сваког противника. О, пречасни и животворни Крсте
Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са
свима Светима занавек. Амин.
Тропар Крсту, глас 1. Спаси
Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим
Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом
Твојим народ Твој.
Кондак Крсту, глас 4. Узнео си се на Крст
Својом вољом, истоименоме Твоме новом народу милости даруј, Христе Боже.
Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви род наш, даруј му
победу над непријатељима, јер имамо Твоје оружје у свету, непобедиву
победу Крста.
„Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве,
Крст је сила царева, Крст је потпора верних,
Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.“
(Светилан Воздвижења)
Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат
и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим
што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство
којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео
самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све
што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и
понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио
проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово
човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како
је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у
Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит
Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао
демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од
три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се
кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он
поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му
одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на
Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле,
оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27.
септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено
сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у
Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због
поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се
духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста. 4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака
среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана
велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и
Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
Први подаци о празнику Воздвижења потичу
из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним
торжеством. Такође сазнајемо да је постојао одређени презвитер коме је
била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у
сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи
епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6.
века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века
имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник
Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који
се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене
налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни
празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства
постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и
презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је
верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења
служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер
за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади
Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер
на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе,
износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле
начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после
чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе
скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на
средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога
три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ.
За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту.
У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а
овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на
добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и
тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете
Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме,
Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
На вечерњем богослужењу имамо три
Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду
претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме
је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и
исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме
ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст
Господњи који је по речима Црквеног
песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем
врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са
земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста
спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и
благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над
непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ
По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана,
тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника
повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се
разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а
на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма
канона)
„Раширивши руке у облику крста у
утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а
изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који
је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним
Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
„Ти си Богородице тајанствени рај у
коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади
живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе
величамо.ˮ (девета песма)
Код канона празника Воздвижења
имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од
којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник
нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје
кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења
свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем
директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје
празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон
Црногорац (Сиријац) пише: Нисмо могли наћи ништа записано о посту
Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру
великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом
чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за
целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и
установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино,
али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа
и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог
Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник
није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан
прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим
рукописима.[2]
На крају, у центру празника Воздвижења
Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут
светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна
личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Srpska pravoslavna crkva sutra obeležava Vozdviženje Časnog Krsta -
Krstovdan, sećanje na događaj kada je pronađen krst na kojem je raspet
Isus Hristos. Časni Krst je pronašla carica Jelena, majka cara
Konstantina Velikog, kada je bila na poklonjenju Hristovom grobu u
Jerusalimu.
Vernici sutra slave Krstovdan
Nakon što je preuzeo vlast nad celim Rimskim carstvom, car Konstantin
Veliki želeo je da obnovi hrišćanske svetinje u Svetoj zemlji.
Jedna od najvećih želja Svetog cara Konstantina i njegove majke,
Svete carice Jelene, bila je da pronađu Časni Krst na kojem je bio
raspet Isus Hristos. Carica Jelena je nakon mnogo muke i truda uspela da
dozna gde se nalazi Časni Krst i naredila je da se kopa zemlja.
Nakon izvesnog vremena, kopači osetiše divan miris iz zemlje, a
nedugo zatim otkopaše i tri krsta, tablicu na kojoj je pisalo "Isus
Nazarećanin, car Judejski" i klinove kojima je bio prikovan za Krst.
Ne mogavši da razaznaju na kojem je tačno krstu bio raspet
Hristos, dosete se da na mrtvaca, čija je pogrebna povorka prolazila,
polože sva tri krsta. Kada je Časni Krst dotakao telo mrtvaca, on je
vaskrsao, a Krst je odnesen na Golgotu.
Na vest da je Časni Hristov Krst pronađen, okupilo se mnoštvo
naroda - svi su želeli da ga vide, dodirnu i celivaju. Patrijarh
Makarije odlučio je da podigne Krst na jedno uzvišenje.
Ako bude tihe kiše - biće blaga zima!
Jedno od najvažnijih verovanja za sutrašnji praznik vezano je i za predskazanje vremena:
- Ako je na Krstovdan oblačno, zima će biti bogata snegom, a ako je suvo, naredna godina će biti sušna.
- Ako do Krstovdana ne odu laste, neće biti jake zime.
- Tiha kiša o Krstovdanu predskazuje blagu zimu.
- Grmljavina o Krstovdanu predskazuje plodnu godinu.
- Posle toplog i suvog septembra predstoji hladan i kišovit oktobar.
- Septembarska kiša - zlato njivama, otrov vinogradima.
- Što "ne skuva" avgust, "skuvaće" septembar.
- Kakav septembar, takav i mart.
Prvo uzdizanje, Vozdviženje, Časnog Krsta dogodilo se 326. godine i
od tada je Časni krst stajao u srebrnom kovčegu u Hramu Hristovog
Vaskrsenja koji je carica Jelena potom podigla na Gologoti.
Taj dan se slavi kao Krstovdan, jedan od najznačajnijih praznika u
godini. I pored njene želje da ta relikvija ostane netaknuta, vekovima
je od Časnog Krsta uzimana čestica po čestica i raznošena po celom
svetu.
Prema nepotvrđenim podacima, čak su i neki srpski vladari imali delove Časnog Krsta.
Praznik je obeležen crvenim slovom i na taj dan se obavezno posti, a mnogi vernici jedu samo hleb i grožđe.
Možda, prvo treba da se razbijemo, da bi na kraju postali cjeloviti.
“Možda, naše greške i stvaraju našu sudbinu.” – rekla je Keri Bredšou.
Možda, prvo treba da se razbijemo, da bi na kraju postali cjeloviti.
Najgora vrsta ljubavi je kada polažemo velike nade, ulažemo mnogo
energije, samo da bismo shvatili da je sve beskorisno. Srce se lomi na
milion komada, a mi se pitamo zašto nam ništa ne uspijeva. Da, mi često griješimo u ljubavi.
Mi biramo ljude na osnovu tih lekcija, koje treba da nauči naša duša. Ne
možemo se lako promijeniti, ne možemo otvoriti mozak i popraviti
potrebno. To se može desiti samo tada, kada ostanemo sami sa svojim
žaljenjem. Možda to i nije toliko greška, koliko potreba da se bolje razumije ko
si, kako voliš, šta ti treba u ljubavi. Iako se dešava i takva ljubav,
koju želimo da povratimo. Ali to ne mijenja činjenicu, da je ona jednom
slomila naše srce …. Stvar je u tome da nam je potrebna velika greška, koja će nas
približiti ljubavi našeg života. Moramo da se razbijemo, kako bi
shvatili, da želimo da se “sastavimo” ponovo.
I često, najveća greška je ta veza, koju nijesmo trebali ni počinjati,
ili smo barem morali iz nje mnogo ranije izaći. Ali nijesmo to uradili,
ne zato što je ta ljubav naša sudbina. Već zbog toga što bez nje nikada
ne bismo razumjeli šta je prava ljubav.
Mi uvijek imamo izbor da ostanemo u takvoj vezi, a to je konstantna
borba karaktera i ideala. I koliko god da se nadamo, da će se ovaj put
stvari završiti drugačije, to se ne dešava.
Jer nije suđeno.
Naša greška treba da se završi, obično veoma gorko, obično
katastrofalno teško. Njen cilj je – da nas razbije do poslednjeg
komadića, i izazove da preispitamo naše predstave o ljubavi. Moramo se zapitati, šta je pošlo naopako, šta je zapravo za nas
ljubav. A to se ne dešava preko noći, sve dok ne osvijestimo istinu i
ne prestanemo da se krijemo od nje.
To je to stanje, kada znamo, da možemo nekome podariti svoju ljubav,
ali takođe možemo i otići uzdignute glave i uvjerenošću, da ćemo naći
nekoga dostojnijeg.
Pošto nas ljubav našeg života čeka i kada je sretnemo, tada se već
nećemo pitati, zašto smo morali da prođemo kroz toliko ljubavih patnji. Ta ljubav će doći, kada konačno povjerujemo, da zaslužujemo, ono što
želimo. Biće potpuno drugačija. Pošto ćemo se i mi, preživjevši bolni
raskid, sasvim drugačije prema njoj odnositi. Tražićemo mir i spokoj, a ne strast i vatru. Nećemo pridavati
važnost spoljašnjosti, već ćemo obratiti pažnju na energiju koju čovjek
unosi u naš život.
Polako, ćemo početi da shvatamo, da je nevažno ko je taj čovjek, već da
je važno kakvog čovjeka on budi u nama. Da treba da nas čini boljim. Da
treba da nas inspiriše. A potom shvatimo da je najveća greška našeg života, postala zvijezda vodilja za najveću ljubav našeg života. Prevod teksta:http://www.cluber.com.ua
Prevela: Beba Muratović – Bebamur.com
Na početku smo svi nestrpljiva djeca. Želimo da sve što prije dođe,
sanjamo da doživimo puno iskustava, da doživimo život. Kasnije dolaze
neuspijesi, razočaranja, kamenje na putu ... Međutim, život je upravo
to, nastaviti, prihvatiti promjene i biti ponizan tokom ovog divnog
života.
Ko
bar jednom nije želio nešto što je prije moguće? A ko bar jednom nije
želio da neki trenutak traje zauvijek, da se vrijeme zaustavi u istom
trenutku, poput stijena koje stoje još uvijek u sredini okeana?
Nije važno, jer će dobra vremena uvijek ostati urezana u naše
sjećanje. Čovek, tako reći, sastoji se od uspomena i većinu dana
provodimo evocirajući divne i ružne trenutke. Priznajući da naš život
uvijek ide naprijed, na način na koji ga niko ne može zaustaviti,
nesumnjivo je nešto što nas plaši i primorava da razmišljamo o tome.
Međutim, ne treba se bojati puta, napredovanja.Svi smo putnici u ovom
nesavršenom svijetu punom divnih stvari. Ne smijemo se bojati
prolaznihgodina, već neživog života, praznih godina i emocija, trijumfa
i zašto ne neuspješnih bankrota.
Hajde da se danas ukratko osvrnemo na napredak našeg postojanja, hajde
da razgovaramo o onim stalnim aspektima o kojima se svakodnevno brinemo
kako bi živeli potpuniji život. U životu se sve mijenja, osim suštine
Možemo reći da u ovom životu sve dolazi, sve prolazi i sve se mijenja.
Uprkos tome, postoje neki elementi koji moraju biti čvrste tačke u našem
određenom mikro univerzumu. Vaše samopoštovanje, vaše potrebe i ambicije
Ljubav, poštovanje, dostojanstvo i naša potreba da njegujemo lični rast
moraju biti suštinski stubovi našeg svakodnevnog života. Moraju da nas
vode snažno i potpuno.
Postoje vremena kada, tokom ove intenzivne životne avanture,
zapostavljamo mnoge aspekte u korist drugih ljudi. Neko privileguje svog
partnera u nekom trenutku svog života, do tačke zaboravljanja sebe
samog.
Čak i ako je sve opravdano i osjećanja su intenzivna, uvijek bi trebalo
da znate kako da održite ravnotežu. Kada bismo se ponudili drugima u
smislu zaboravljanja naših potreba, prije ili kasnije bi pali u zamku
frustracije.
Kada izgubite svoju sposobnost da sanjate, kada vaši dani postanu
ispunjeni sa zabrinutošću ili nezadovoljstvom, vaš život prestaje
napredovati. Teškoće koje akumulirate čine da patite. Dišite,
relativizirajte sve što shvatite i razbijte lance koje ste smatrali
potrebnim.
Možda mislite da još jedan aspekt koji ne morate
promijeniti tokom vašeg života su vrijednosti. Pa, bez sumnje postoje i
ti osnovni obrasci kojeinikada nećete pasti, kao što su poštovanje
prema sebi i drugima, iskrenost, vještina itd.
Međutim, u okviru ovog vitalnog napretka, svi možemo napraviti promjene u
našoj ličnosti, ali i u našim vrijednostima, prema našim iskustvima. I
sve će nesumnjivo imati cilj da se poboljša, jer je to dio procesa
učenja i rasta.
Nemojte se plašiti promjena, one su sidra koja lomimo kako bi
napredovalu malo više u mudrosti i u skladu s onim što smo proživijli.
Ljubav koja prevazilazi sve
Ljubav koju osjećamo prema svojim voljenim, prema porodici, partneru ili djeci, je takođe bitna tačka naše vitalne suštine.
Ljubav nije stabilan entitet tokom vremena. I ljubav se transformiše i
prilagođava. Primjer je odnos sa našim partnerom. Dva člana parice će
se morati prilagoditi promjenama u životu koje nastaju tokom vremena:
promjene u radu, dolasku djece, u ravnoteži koja se može pronaći između
individualnog rasta i rasta u zajednici.
Sve su to trenuci koji zahtjevaju našu posvećenost, našu mudrost i
sposobnost da krenemo naprijed, budući da dvije osobe imaju isto
egzistencijalno jedinstvo. Delimo iste korijene koje njeguje ljubav, ali
mi podižemo naše lične granate da nastavimo da rastemo. Ključne tačke za mudro razmišljanje
- Vi ste prioritet, protagonisti vašeg života i najvažnija stvar u vašem
svijetu. Nemojte se vezati za strah ili neodlučnost, jer ćete se
dugoročno osjećati frustriranim.
- Nikad ne prestanite hraniti svoje "unutrašnje dijete". Morate znati
kako sanjati, budite spontani u svojoj mudrosti. Uživajte u jednostavnim
stvarima,volite... Nemojte se svoditi na greške iz prošlosti ili se
hraniti nostalgijom, život ne čeka one koji se zaustave u svojoj senci.
Život traži svijetlost i slobodu, dozvolite sebi da rastete uz to, sa
optimizmom, sa iluzijom i jednostavnošću.
Prevod teksta:https://lamenteemeravigliosa.it/nella-vita-tutto-arriva-tutto-passa-e-tutto-cambia/ Prevele: Ana i Beba Muratović - Bebamur.com
Mabon je poznat kao keltski praznik početka
jeseni. Slavio se u vreme jesenje ravnodnevnice. U doba starih naroda,
na početak jeseni su polja bila skoro prazna, jer su usevi bili
prikupljeni i spremljeni za predstojeću zimu. Slavio se na dan 21.
septembra ili negde oko 21. septembra, tačnije, kada bi se Sunce našlo
na samom početku znaka Vage. Ovaj praznik svetlosti predstavlja vreme
zahvalnosti za stvari koje imamo, bilo da je to bogatstvo useva ili neki
drugi blagoslov. Ovo je bio praznik zahvalnosti i deljenja čovekovog
obilja sa onima koji su manje srećni. Kako je ovo bio deo godine kada
se žetva privodila kraju i kada su se plodovi spremali za zimnicu,
predstavljao je deo godine koji je donosio obilje. Sunce je došlo do
onog dela svog puta po nebu, po točku godine, kada su dani počeli da
postaju kraći, a noći duže. To je doba godine kada priroda prestaje da
rađa, ali kada daje čoveku koji je bio vredan od proleća do jeseni
obilnu žetvu i plodove koji će mu omogućiti da preživi zimsko doba. Ovo
je doba godine kada je sve u prirodi šareno, kada su najlepši zalasci
Sunca u živim bojama. Lišće opada, a pre toga menja svoju boju iz zelene
u zlatno-žutu, crvenu, smeđu. Bere se kukuruz, vadi se krompir, a
zemlja se obrađuje i đubri za setvu pšenice. Od voća se beru jabuke,
kruške, dunje, koštunjavo voće kao što je orah, a u vinogradima se bere
grožđe i priprema za pravljenje vina.
Kako je ovo praznik početka jeseni, nije
iznenađenje da je Mabon povezan sa proslavom vinogradarstva,
proizvodnjom vina i božanstvima povezanim sa rastom vinove loze. Bez
obzira da li je predstavljen kao Bahus, Dionis, Zeleni čovek ili u liku
nekog drugog boga vegetacije, bog loze je ključni arhetip u proslavi
žetve.
Grčki Dionis bio je predstavnik grožđa u vinogradima i vina koje su
pravili. Kao takav, stekao je malo reputacije kao poštovana vrsta
božanstva, a njegovi sledbenici su se obično smatrali razvratnim i
pijanim. Međutim, pre nego što je izgubio poštovanje, Dionis je izvorno
bio bog drveća i šume. Često ga je bio prikazivan crtežima lišća,
slično kasnijim prikazima Zelenog čoveka. Poljoprivrednici starog doba
su se molili Dionisu da raste njihov voćnjak, i njemu se pripisuje
pronalazak pluga.
U rimskoj legendi, Bahus je preuzeo ulogu Dionisa i dobio je titulu
poštovanog boga. Po Bahusovom imenu se orgije u stanju pijanstva i danas
nazivaju “bahanalije”. Rimski Bahus je povezivan sa plodnošću, vinom i
grožđem, kao i seksualnim slobodama za sve. Iako je Bahus često bio
dovođen u vezu sa Beltanom kao praznikom slavljenja sredine proleća,
zbog njegove povezanosti sa vinom i grožđem on je takođe i božanstvo
žetve. U srednjem veku se pojavila slika Zelenog čoveka. Prikazan je kao
obično muško lice koje je napravljeno od lišća i koje izgleda kao da
gleda iz lišća, okruženo bršljanom ili grožđem. Priče o zelenom čoveku
su se vremenom preklapale, tako da je u mnogim legendama on dobijao
različita imena i slične uloge. Poznat je na tlu Britanije kao Pak,
lovac Hern, Kralj Orah, Zeleni Džek, pa čak i kao Robin Hud. Duh Zelenog čoveka je po predanju prisutan svuda u prirodi u vreme
žetve. Često su ga zamišljali kako se smeje sa svog skrivenog mesta u
šumi dok neko prolazi stazom, a u isto vreme jesenje lišće pada.
U starom Egiptu, poznata je legenda o Ozirisu, prvom vladaru Egipta,
koga je njegov brat Set ubio i njegovo telo raskomadao i razbacao.
Oživela ga je njegova žena Izida, tako što je sakupila delove Ozirisovog
tela i mumificirala ih. Tako je Osiris je postao, između ostalog,
poznat i kao bog žetve, pošto je komadanje njegovog tela povezivano sa
sečenjem i mlevenjem zrna. Pivo je bilo jedno od mnogih poklona koje je
Oziris dao ljudima u starom Egiptu. U mnogim antičkim civilizacijama, bogovi i boginje povezane sa lovom
imali su veliki ugled. Ovo je nekoliko bogova i boginja lova koji su
bili poznati u prošlosti:
Artemida je bila grčka boginja i lova i porođaja. Njen brat blizanac bio
je Apolon, a, kao i on, Artemida je bila povezana sa širokim rasponom
božanskih atributa. Kao boginja lova, ona se često prikazuje kako nosi
luk i torbicu punu strela. Zanimljivo je to što je ona, iako lovi
životinje, takođe zaštitnik šume i mladih stvorenja.
Cernunos je bio keltski bog plodnosti, života, životinja, bogatstva i
podzemlja. Prikazivan je sa rogovima jelena, ponekad nosi torbicu
ispunjenu novčićima, često sedi sa prekrštenim nogama, okružen
životinjama. Njegovo ime izvorno znači “rogati”. Njegova je simbolika
plodnosti i vegetacije. Njegovi kipovi i crteži nalaze se u mnogim
delovima Britanskih ostrva i Zapadne Evrope. Često je prikazan sa bradom
i divljom, čupavom kosom – on je, uostalom, gospodar šume, njen
zaštitnik.
Kao i grčka Artemida, Diana je izvorno predstavljena kao boginja lova
koja se kasnije razvila u lunarnu boginju. Poštovana je od drevnih
Rimljana. Diana je bila lovac i simbolizovala je zaštitnicu šume i
životinja koje su živele u njoj. Obično je predstavljena kako nosi luk,
kao simbol njenog lova i kratku tuniku. Nije neobično da je vidimo kao
prelepu mladu ženu okruženu divljim životinjama. Hrana koja je pripremana za slavlje Mabona, s početka jeseni,
sastojala se od pečenih jabuka. Punile su se orasima, grožđem i
začinima. Pekao se i tamni hleb koji je predstavljao aspekt boginje
poznate kao Tamna majka. Sastojao se od mešavine meda i pšenice, što je
predstavljalo žetvu i kraj plodne sezone.
Dragutin Matić - Zaplanjac na položaju foto: Wikipedia
DRAGUTIN MATIĆ
(Kaletinac, 10.01.1888 — Kaletinac, 01.01.1970)
Dragutin
Matić, srpski vojni izviđač, poznat i kao "Oko sokolovo", rođen je 10.
januara 1888. godine u Kaletincu na obroncima Suve Planine. Učestvovao
je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Poznat je po ratnoj
fotografiji koja je obišla svet.
* * *
Citati iz knjige "Moj otac, Oko Sokolovo":
"Dragutin
Matić... dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez
momakovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pčelbar. Pa — vojnik
i ratovanja, ratovanja... Dve godine vojnik, konjanik, sedam godina
ratnik".
"Rano je ostao bez majke, ubrzo i bez oca. Kakve mogu da
budu snaje, supruge starije braće — to je narod lepo znao. A Dragutin
na sebi osetio".
Sa albanske golgote: "Gazilo se preko ljudi,
ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se
propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža
vozača, često se nije moglo ni napred ni nazad... " SLIKA SA NASLOVNE STRANE
...
Dragutin Matić, seljak iz Kaletinca, ispod Suve planine, čovek sa
najslavnije ratne fotografije, objavljene u mnogim novinskim izveštajima
sa bojišta, kasnije u hronikama i albumima ratova vođenih na ovom tlu
...
... Ta slika je na naslovnoj strani ove knjige ...
...
Slika je poznata. Ime čoveka na njoj pogrešno je objavljivano. Ponekad
je, umesto imena, ispod fotografije stajao natpis: "Oko sokolovo", ili
"Srpski vojnik-izviđač na Drini ..." Slika je obišla svet, stigla je do
dalekog Japana. Otuda je doprla vest da je jedan japanski stručnjak
napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz pogleda
Dragutima Matića japanski psiholog je video kako nepismeni srpski seljak
hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome
obavesti svoju komandu.
... Dragutin Matić, konjanik i pešak,
nije mario za nauku i studije, nije znao šta je to psihologija, on je
jedino znao da se neopažen privuče neprijatelju, da ga prebroji, vidi
kako je naoružan, da se zatim neopažen vrati na položaj i o tome
obavesti svoje starešine ...
... Svaki njegov izveštaj bio je
pouzdan. I dragocen. I nije čudo što su mu starešine, komandir čete
poručnik Aleksandar Mijalković, komandant bataljona kapetan Vladimir
Pešić i komandant puka Milić Milićević, poveravali samo one zadatke u
kojima se ispoljavaju snalažljivost, mudrost, lukavstvo, srčanost ...
...
Ratna slika Dragutina Matića je obilazila svet, ali do njega nije
doprla. Sve do pre nekoliko godina, upravo do pojave gramofonske ploče
"Marš na Drinu". Na omotu ploče bila je čuvena fotografija. Stari
ratnici su odmah prepoznali Dragutina Matića. Kostadinka Savić, koja
živi u Nišu, poznavala je Dragutina Matića. Kad je videla omot na ploči,
uzviknula je: "Pazi, Dragutin Matić ..." Kupila je ploču i poslala je u
Kaletince, na Matićevu adresu. Tako se Dragutin Matić ponovo setio
vojevanja, Cera i Kolubare, Mačkovog kamena i albanskih i crnogorskih
gudura. Prisećao se da su se neki ljudi sa fotografskim aparatom kretali
oko njega, da su ga slikali ...
... Matićevo vojnikovanje
trajalo je punih devet godina. U kadru se našao 1910. godine. Dvanaeste
je ratovao s Turcima, trinaeste sa Bugarima, četrnaeste sa Švabama. Bio
je među onima koji su na Krfu, oporavljeni, pevušili: "Ko ne zna šta su
muke teške neka preće Albaniju peške..." Odatle, sa Krfa, noseći u srcu
mučne uspomene na svoje mrtve drugove, koje su najpre sahranjivali na
malom groblju a potom bacili u more, otišao je na Solunski front ...
...
Posle vojnikovanja i ratovanja Dragutim Matić je bio ono što i pre
toga: pečalbar. Odlazio je u Semberiju, Mačvu, Šumadiju, pravio ciglu,
crep, ćeramidu. Zime je provodio sa porodicom u rolnom Kalstimcu, ispod
Suve planine ...
... Retko je govorio o ratu. Nije pominjao ni
svoja odlikovanja. U stvari od početka drugog svetskog rata nije ih više
ni imao. Njegova žena Kruna, plašeći se Bugara spakovala je odlikovanja
i još neka dokumenta u drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke.
Učinila je to 1941. godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer
je u prvom svetskom ratu bila svedok njihovih zverstava ...
...
Tako su zauvek nestala znamenja o snalažljivosti i hrabrosti Dragutina
Matića u tri rata. Ponešto je, kasnije, i on sam želeo da sačuva od
zaborava, pa je svojim sinovima pričao po koji uzbudljiv i dramatičan
događaj. Njegov otac Peša i deda Mata bili su poznati odgajivači konja.
Tako se Dragutin još kao dečak navikao na sedlo. Najsigurniji je bio na
konju. Kad je stasao, uzeli su ga u konjicu. Bio je rođeni izviđač ...
...
Rat mu, govorio je svojim sinovima, nije bio težak, uprkos nestašici
municije, hrane, uprkos dugim marševima i jahanju. Najteže mu je bilo
preko vrletnih albanskih staza, po ciči zimi, gladan, pun vašiju. Vaške
niko nije mogao da savlada, množile su se. Tri meseca bez presvlačenja.
Sedam dana bez ijednog zalogaja ...
... U Valoni smo dobili veš,
na Krfu odelo, novo. Od Francuza. Staro je skupljeno na gomilu i
spaljeno. Sa Krfa u Solun, potom na front ...
... Krenuli smo sa
Kajmakčalana. Nemci i Bugari su u početku dali snažan otpor, ali smo ih
razbili i oni su se zaustavili u Banatu i na bugarskoj granici ...
...
U Lokošnici je jedan stari seljak još u početku rata zakopao dva velika
bureta vina. To nisu otkrili ni Nemci ni Bugari. Kad je naišla srpska i
francuska vojska, seljak je otkopao burad i vino i podelio vojnicima.
Plakao je od radosti. Pričao je kako su Bugari žarili i palili po selima
oko Niša ...
... Iz Lokošnice idemo do sela Grkinja i Barbeša do
Nišave. Sa mnom su narednik Voja Dinić, Mihailo Bakarelac iz Sopotnice,
Ranđel iz sela Nelije, Milutin Stamenković, komšija iz Kaletinca i
komandir voda potporučnik Dragićević, iz Donje Trnave ...
... Bio
sam samo jednom ranjen i to na Gruništu, ali sam ranu brzo zacelio.
Svog teško ranjenog druga Ljuba Milenkovića nosio sam ranjenog sa Cera
nekoliko kilometara. On me je molio da ga ostavim, ali nisam to mogao da
učinim po cenu svog života. Lečen je u niškoj bolnici. Posle smo se
često viđali ...
Dragutin Matić je umro 1. januara 1970.
godine u rodnom selu. Živeo je 82 godine. Iza sebe je ostavio sinove
Ranđela, zemljoradnika, Blagoja, dugogodišnjeg novinara "Politike", kćer
Kristinu, koja živi u Ovsinjincu, dvadeset tri unuka i praunuka.
Bio
je, prema Blagojevim rečima, čovek neobične skromnosti. Kad god je
započinjao priču o ratnim događajima, prekidao je onog časa kad je
trebalo da pomene svoju ličnost. Bojao se da ne liči na hvaljenje. Osim
toga, smatrao je da tu nema šta da se govori. To je za njega bila bitka
za otadžbinu. A otadžbini se daje sve. Bez roptanja i bez hvaljenja.
Kad
se, krajem decembra 1969. godine razboleo, trebalo je da se prebaci do
bolnice. Ali, kako? Sneg je zavejao puteve ispod litica Suve planine.
Kad bi lekar mogao da se probije do sela! Za nevolju starog ratnika
saznalo se u niškom garnizonu, pa je hitno upućen vojni helikomter sa
lekarom. Ali, kad su se spustili u Kaletinnu, lekar je zaključio da
Dragutin Matić ne bi mogao da podnese taj let. Umro je dva dana kasnije.
Antonije Đurić
Antonije Đurić SOLUNCI GOVORE osmo izdanje NIRO "KNJIŽEVNE NOVINE" BEOGRAD, 1989.
UZ SLIKU KOJA JE OBIŠLA SVET
ZAPLANJE I ZAPLANJCI
Srpski
vojnik izviđač na Drini u Prvom svetskom ratu dugo se nije znalo da je
na čuvenoj fotografiji Dragutin Matić. Ova fotografija nalazi se u
mnogim ratnim albumima, vojnim enciklopedijama, muzejima, udžbenicima
istorije itd. Na njoj je srpski ratnik iz Balkanskih i Prvog svetskog
rata.
Pričaću vam o njemu...
Ime
mu je Dragutin Matić. Rođen je 10. januara 1888. kao najmlađe čedo oca
Peše i majke Nevene. U porodici je bilo petoro dece. Rano je ostao bez
oca, pa ga je negovao i podizao najstariji brat Đorđe (Đore). Zbog toga
su ga u selu zvali "Dragutin Đorin".
Matići su ugledna i
relativno brojna srpska familija u selu Kletincu. "Po predanju, vode
poreklo iz okoline Prizrena u Metohiji, a u ove krajeve doseljeni su
posle Kosovske bitke, sklanjajući se ispred Turaka. Kao dokaz za ovu
tvrdnju uzima se mikrotoponim Kruša, koji se u Kaletincu javlja u više
oblika Mala, Blaga, Gusta Kruša."1
Dragutin u školu nije išao, ali je znao da čita i piše. Opismenio se u vojsci i ratu, kao i mnogi njegovi ratni drugovi.
U
ranoj mladosti oženio se Krunom Ranđelović iz obližnjeg sela Sopotnice.
Do odlaska u vojsku sa njom je izrodio četvoro dece. Najstarija je kći
Kristina, a potom slede sin Ranđel i dve kćeri.
Početkom 1910.
odlazi na odsluženje vojnog roka, u Beograd, u kasarnu "negde prema
Senjaku". Regrutovan je kao konjanik, a kasnije je prekomandovan u
pešadiju.
Dolazak u vojsku, bio je ujedno i njegov prvi dolazak u
Beograd. Za vreme služenja vojnog roka često je dolazio u kontakt sa
princom Đorđem Karađorđevićem za koga je govorio da je bio "šašavo
hrabar".
Tri puta ratnik
U
vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, u kome i on učestvuje. Bio je
aktivni učesnik i Drugog balkanskog rata. U oba ova rata vojnik Matić
pokazao je veliku hrabrost.
Izbijanjem Prvog svetskog rata 1914.
Dragutin Matić po treći put odlazi na front. Zbog pokazane hrabrosti i
odvažnosti, tokom Cerske i Kolubarske bitke, vojne vlasti su mu poverile
zadatak izviđača.
Na priloženoj fotografiji, Dragutin Matić je
snimljen kao vojnik izviđač. Nije pouzdano utvrđeno kada i gde je ona
nastala. Smatra se da je snimljena "negde na Drini pre povlačenja srpske
vojske preko Albanije". Ne zna se ni njen autor. "Sliku je napravio
neki ratni reporter, koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog njegovog ruskog
imena ili prezimena.2
"Dugo se nije znalo ni ime
vojnika sa fotografije. Zbog toga je, umesto imena, ispod fotografije
stajao potpis Oko sokolovo ili Srpski vojnik izviđač na Drini. Slika je
obišla svet, stigla je do dalekog Japana. Otuda je došla vest da je
jedan japanski stručnjak napravio studiju o psihofizičkoj napregnutosti
ovog ratnika. Iz pogleda Dragutina Matića japanski psiholog je video
kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra
neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.
Na priloženoj
fotografiji vojnik Matić na glavi ima srpsku šajkaču, a obučen je u
vojnički šinjel. Naoružan je puškom sa bajonetom. Osim toga, na sebi ima
i neke odevne predmete koje su nosile druge vojske. Oficir stare
jugoslovenske vojske Predrag Ječmenica ističe "da vojnik Matić na sebi
ima i deo vojničke opreme koju je nosila turska vojska. To je jedna
vrsta vojničkog ogrtača tzv. bešli, koji su nosili turski vojnici.
Izrađivan je od kamilje dlake i služio je za zaštitu od hladnoće, kiše i
vetra". Po svoj prilici, to je deo ratnog plena srpske vojske iz Prvog
balkanskog rata.
Izgubljene medalje
U
svoj zavičaj vratio se "negde oko Božića 1919. godine". Ratovao je
punih šest godina, a dve godine je proveo na odsluženju vojnog roka. Za
pokazano junaštvo i hrabrost, odlikovan je sa više ratnih odlikovanja.
Po povratku u rodno selo, vratio se svojim svakodnevnim poslovima. Bavio
se zemljoradnjom, a išao je i u pečalbu radeći kao ciglar i
ćeramidžija. Jedno vreme bio je čuvar gradilišta svojih rođaka Matića u
Beogradu. Svoje ratne zasluge nikada nije isticao, niti je od države
tražio bilo kakvu privilegiju i beneficiju. Naprotiv, skromno je isticao
"da je to bila samo njegova obaveza prema svome narodu i otadžbini".
Godinu
dana posle dolaska sa Soluna, rodilo mu se i peto dete sin Blagoje.
Osim na vojničkom polju, Dragutin Matić dostojno se odužio srpstvu i
svojim brojnim potomstvom. Iza njega je ostalo više od dvadesetoro
unučadi i praunučadi. Najmlađi Dragutinov sin, Blagoje Matić dugo godina
bio je dopisnik lista "Politika" iz Niša. Sada kao penzioner živi u
Beogradu.
Između dva svetska rata bio je kmet u svom rodnom selu.
Uživao je veliko poštovanje naroda svoga kraja i biran je za opštinskog
odbornika. Njegovim zauzimanjem izgrađen je (tridesetih godina) u
Kaletincu, seoski vodovod koji i danas služi.
Ordenje i medalje
ovog hrabrog srpskog ratnika, na žalost nisu sačuvani. "Njegova žena
Kruna, plašeći se Bugara, spakovla je odlikovanja i još neka dokumenta u
drveni sanduk i zakopala u pesak, blizu reke. Učinila je to 1941.
godine. Kruna je najviše strahovala od Bugara, jer je u Prvom svetskom
ratu bila svedok njihovih zverstava. Tako su zauvek nestala, znamenja o
snalažljivosti i hrabrosti Dragutina Matića u tri rata."3
Ceo
svoj radni i životni vek proveo je u rodnom Kaletincu. Iz njega je
odlazio u vojsku, rat i pečalbu, ali mu se uvek vraćao, jer ga je
neizmerno voleo. U njemu je i umro, dvanaest dana pre svog 83.
rođendana.
Ratnici s kolena na koleno
Osim
Dragutina, u oslobodilačkim ratovima Srbije bilo je još ratnika iz
njegove familije, Kaletinca i celog Zaplanja. Zajedno sa njim, iz
Kaletinca je na Solunski front otišlo oko stotinu njegovih meštana. U
borbama za slobodu srpskog naroda, pokazali su veliku hrabrost i
vojničku sposobnost. O tome svedoče njihova brojna odlikovanja, medalje i
stečeni vojnički činovi. Mnogi od njih dali su i svoje živote za
oslobođenje svoje otadžbine.
Obrad, Dragutinov sinovac, krenuo je
u oslobodilačke ratove kao rezervni oficir. U njima je pokazao veliko
junaštvo, zbog čega je bio odlikovan Karađorćevom zvezdom i Ordenom
Belog orla. Posebno je pokazao veliku umešnost i vojničku sposobnost
prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije. Zato je bio pismeno
pohvaljen lično od regenta Aleksandra. Posle oslobođenja bio je
"sekretar kancelarije kraljevih ordena". Pavle i Čedomir, Dragutinova
braća od stričeva, takoće su bili solunski borci. Obojica su preživela
rat i posle oslobođenja radili kao vinarski trgovci u Beogradu. "Iz
Prvog svetskog rata je kao poručnik izašao i Jovan Jovanović iz
Kaletinca".
Kaletinac, rodno selo Dragutina Matića "nalazi se u
srednjem delu Zaplanja, u podnožju Suve planine. Sa zapadne i
jugozapadne strane nalazi se brdo zvano Mandra. Sa jugoistočne strane
selo je potpuno otvoreno i odatle ima širok pogled prema Gornjem
Zaplanju. U ataru ovog sela nalazi se Trem, najviši vrh Suve planine.
Ime je dobilo, očigledno, po reči kale. Zapravo, na južnoj strani sela
ima ostataka male tvrđave koju seljani zovu grad, a ovu stranu sela zovu
gradska strana. Ne zna se ko je sagradio tu tvrđavu, ali kota na kojoj
je sagrađena dominira Gornjim Zaplanjem."*5
Čuveni i u miru
Iz Zaplanja, zavičaja legendarnog Dragutina Matića, potiču i mnoge ugledne ličnosti iz kulturnog i javnog života Srbije.
Prerano
preminuli pesnik Branko Miljković (po očevoj liniji) poreklom je iz
Gadžinog Hana. U njegovu čast, dom kulture u ovoj varošici nosi ime
"Branko Miljković". Nekadašnji prvak Beogradske opere Nikola Mitić rodom
je iz sela Jagličja, a književni kritičar Radivoje Mikić iz Gornjeg
Dragovlja. Zaplanjci su i čuveni zdravstveni stručnjaci Vojislav
Stojanović i Ljubomir Đorđević. Obojica "su rodom iz Gornjeg Dušnika.
Doktor Stojanović je poznati hirurg; koji je ispred jugoslovenske
delegacije dočekao doktora Debejkija prilikom njegove prve posete
Jugoslaviji. Po majčinoj liniji, u bliskom je srodstvu sa Dragutinom
Matićem. Doktor Đorđević je poznati psihijatar, nekadašnji šef klinike
na VMA. Poznati beogradski advokat Sava Anđelković, potiče iz Velikog
Vrtopa u Gornjem Zaplanju. Iz Zaplanja su i mnogi poznati sportisti:
Sava Grozdanović, savezni kapiten u odbojci potiče iz Sopotnice. Zoran
Čolaković i Miroslav Vojnović, dugogodišnji igrači i treneri "Radničkog"
iz Niša, braća Ilija i Blagoje Mitić iz beogradskog "Partizana" i
niškog "Radničkog", itd.
Kazivanje Dragutinovog sina Blagoja Matića
_____________
1 Kazivanje Dragutinovog sina Blagoja Matića 2 Isto 3 "Ovako je bilo", Antonije Đurnć str. Gornji Milanovac, 1978. str. 235 i 237 4 Isto 5 Dr Dragoljub Simonović, "Zaplanje", Niš 1992. str. 588.
*
IZA PLANINE Zaplanje je jedna manja oblast u južnom delu Srbije
(jugoistočno od Niša a severoistočno od Leskovca). Omeđeno je planinama,
Selićevicom, sa severa, Babičkom gorom sa zapada i Suvom planinom sa
istoka. Po tome je i dobilo ime Zaplanje (za, iza planina). Svojim
južnim delom otvoreno je prema Lužnici i Vlasini. Administrativni centar
je Gadžin Han, dok geografski centar i "srce Zaplanja" predstavlja
Donji Dušnik. Ono je ušlo i u mikrotoponimiju našeg glavnog grada, s
obzirom da se i jedna beogradska ulica zove Zaplanjska. Po svom rodnom
kraju, Dragutin Matić je među svojim ratnim drugovima, bio poznat i po
nadimku "Zaplanjac". / I svetski rat
Mučenjem je car Adrijan pokušavao da sve tri sestre privoli na svoju
stranu, a ni najgore mučenje kojim ih je podvrgavao nije uspevalo da ih
natera da pokleknu.
