Rastanci me više ne plaše

  
Rastanci su me naučili da ljudi ne ostaju uvijek pored tebe, i stvari koje ti pripadaju danas, sjutra već mogu pripadati nekom drugom. 

Rastanci su me naučili da nikakva garancija ne postoji, i ljudi lako mogu da promijene svoje mišljenje.
Rastanci su me naučili da prevelika vezanost za ljude na kraju se završava patnjom.

​Rastanci su me naučili da budem spremna na to, da svaki čovjek može da ode, i da ja mogu to isto da uradim. I ja mogu isto reći: "Zbogom". A sve zato što nije teško to, već to kako se nosimo sa tim i što počinjemo sve ispočetka.
​

​Ponekad je rastanak neophodan da bi se dočekalo nešto novo u životu.

​ Ponekad novi život počinje tek nakon teškog rastanka. Život, kada ti znaš da možeš sama, da možeš preživjeti. Kada vidiš da i najteži rastanak te nije slomio, i kada shvatiš koliko te jakom mogu učiniti raskidi.
Ponekad rastanci dolaze, čak i kada to ne očekuješ - ljudi mogu da odu bez pozdrava. Niko ne garantuje da će pozdravljanja biti.
​

​Rastanci mogu voditi ka boljem, a ponekad je to upravo ono što nam je potrebno. Oni mogu biti početak naše samospoznaje ili postizanja uspjeha.     

Ne bojim se više rastanaka. Na neki način uvijek mi instinkt kaže kada se nešto završilo. Zbog toga sam uvijek spremna za pozdrav mnogo prije nego što se ispostavi da je potrebno.
Ali rastanci takođe nam ostavljaju i malo nade. "Zbogom" ne znači uvijek kraj odnosa. Iako se ponekad dešava da najsrećniji kraj počinje upravo riječima "Zbogom".
Rania Naim
​
Prevod teksta: http://www.transurfing-real.ru/2018/02/blog-post_538.html
Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com