Беседа на Јеванђеље по Луки, гл. 8, стихови 26-39
А ко је ђавоиман? То је човек, опседнут духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). О демонима, о њиховом начелнику – сатани, написано је много у Светом Писму. Сам Исус Христос их је много пута истеривао из људи и рекао је потпуно јасно о томе да демони, напустивши човека могу поново да се врате: Кад нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога (Лк. 11, 24-26).
Како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако знамо до које безграничне дрскости је дошао сатана – искушавао је Самог Господа Исуса Христа после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи. У Светом Писму – Јеванђељу и у апостолским посланицама – наведен је цео низ указивања на то да кнез свијета овог (Јн. 14, 30) већ влада. Он је увек међу нама, у атмосфери која нас окружује, и заједно с њим су легиони његових слугу.
Има много људи, који су због потпуног одсуства вере у Бога лако доступни духовима злобе. Њихова срца служе као обитавалиште демона. Овакве људе ништа не кошта да закољу породицу с петоро деце, да закољу мало дете; они цео свој живот проводе у пљачкама, пијанству и разврату. Зар то нису ђавоимани?
А шта ћемо рећи о нама самима, о хришћанима који знамо да постоји сатана, који се плашимо њега и духова злобе из поднебесја? Да ли смо ми слободни од демонске опседнутости? Стално, сваког дана, сваког часа демонске силе проничу у наша срца. Јер, зар у нама имало гордости, злобе и човекомрштва? Зар има мало људи који се помоливши се у храму враћају кући и почињу да гризу своје ближње? Има, на нашу срамоту чак и оних који су у стању да учине лоповлук и блуд, који су лако приступачни демонској сили, свакој похоти и страстима.
Али, нећемо говорити о онима који се могу назвати демонским играчкама. Поразговарајмо о стању душа оних који не краду, не чине прељубу, не псују, не одају се страстима, о онима који наводно воде беспрекоран живот, који су одани послу који је користан за људе, на пример, лекарском раду. Недавно је код мене као професора дошла девојка-лекарка на лечење. "Реците о чему се ради?" – "Па, ето, мучи ме неурастенија." – "У чему се она огледа?" – "Немам мира: све ме нервира, најмања примедба на послу ме избацује из такта, одмах губим власт над собом и без краја плачем због сваке ситнице."
Знам шта је неурастенија и јасно ми је да то уопште није она. Почињем да анализирам девојчино душевно стање, распитујем се о свему, сазнајем каква су њена интересовања – хирургија и још понешто – из реда душевног: мало књижевност и уметност.
"Шта вас занима у животу? Само хирурхија? То је врло мало. Ви чините прве кораке у хирургији, а ја сам прошао дуг пут, дошао сам до славног краја и рећи ћу вам да то за мене уопште није главно."
Постоји нешто неизмерно важније. Људска душа је бездано дубока. Постојали су највећи хришћански подвижници који су цео живот проводили у непрестаној молитви и посту. Дубина њиховог живота је долазила до тога да су попут апостола Павла и преподобног Серафима Саровског за живота узети до трећег неба и видели су оно што очекује свеце у вечном животу. Постојали су подвижници побожости који су написали велика дела, која су дошла до нас, којима се хранимо као најдрагоценијом духовном храном. Све њихове помисли и стремљења су били усредсређени на најважнија трагања духа. Они су поседовали драгоцено благо – сабраност душе на помислима о Богу.
Да ли данас тако живе сви људи? Да ли ми живимо у дубинама нашег духа? Да ли се бавимо размишљањем о души, о најважнијим задацима које треба да разрешимо – о нашем животу? Не, ми се бавимо кућним и службеним пословима, трчањем за почастима, за имућним животом, а захтеви духа су нам туђи. Људи не само да не траже сабраност душе, већ, напротив, теже ка томе да угуше сва немирна трагања духа, траже расејаност: у гомилама иду у биоскоп, препуштају се вулгарним разонодама. Они не подносе усамљеност, увек им је потребно друштво доконих људи сличних њима с којима губе време у разонодама, брбљању и псовкама, у игрању карата – и тако одвлаче своја срца и мисли од највишег.
Тако је било и с оном девојком о којој сам испричао. Зашто је увек плакала и била нервозна? Зато што њена душа није знала за мир, она је духовно гладовала.
Древни хришћански писац из II века Тертулијан је задивљујуће дубоко и тачно рекао: "Душа је по природи хришћанка." Ако се не храни духовном храном наступа тешка хронична глад. У случају духовне глади, као и телесне, човек постаје нервозан и из његових очију лако врцају сузе. И нема му мира, и не може да се заборави ни у каквим разонодама. То је знак да се човек предао демонским лукавствима.
Зашто се људи хватају на демонске мамце?
Човек живи у друштвеној средини, његово схватање света, његове мисли, жеље и дела у огромној мери зависе од утицаја средине која га окружује. Ако се здрав човек дуго времена буде налазио поред човека који болује од туберкулозе и удисао ваздух око болесника, засићен најситнијим капљицама влаге, која садржи туберкулозне бациле, удишући овај ваздух сам се заражава. На сличан начин се заражавамо и од грипозног болесника.
Тако је и у духовном животу. Ако човек живи у атмосфери мноштва духова злобе у поднебесју, међу саблазнима и развраћености, глупости и вулгарности, у атмосфери незадрживих људских страсти, његова душа не може да се не зарази прљавштином.
Куда да одемо од ове смртне духовне опасности? Где је наша заштита од демона? На сва тешка питања тражите одговор у Светом Писму. Противотров од заразе нам је пре неколико миленијума дао свети пророк Давид: Та, у Бога је мир души мојој, од Њега је спасење моје! Та, он је град мој и спасење моје, уточиште моје, нећу посрнути нимало (Пс. 62, 1-2).
Ако се будемо бавили послом корисним за ближње увек тежећи ка сабраности душе, чистоти и светости, живећи у љубави према Богу и људима, лукави ће са срамотом напустити наше срце. Међутим, дешава се да се непријатељ поново враћа и налази потпуно гостопримство, јер поново лако и брзо пуштамо нечистоту и злобу у своја срца. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога.
Нека се не деси никоме од нас никада ова страшна несрећа, и нека не нађу духови злобе из поднебесја приступ нама. Нека буду наша срца увек чиста и света. Амин.
12. новембар 1944. године
Са руског Марина Тодић
13 / 11 / 2015
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.