KAD BI MOGAO DA NE BUDEŠ JESEN

 

KAD BI MOGAO DA NE BUDEŠ JESEN
S kojim pravom svaka jesen liči na tebe?
S kojim pravom
oker pripada tebi?
I vatreni zenit javora
i med
impresionističkih slika uživo?
To mi je krivo.
I suze
gigantskih leski
u Botaničkoj bašti, ili u bilo kom delu grada?
Kad čujem ono što se ne može čuti
Na primer: kako nečujno lišće pada
sa oraha iz susednog dvorišta
to je samo to i više ništa
i blagi vetar koji ga nosi
nisko po ulicama,
ovih dana,
i sada
posebno sada
kako je moguće da ti i to pripada?
I svetlost, sfumato jeseni
taj ugao sunčevog zraka
od ne znam ni ja koliko stepeni
kako bi bilo da to sve
već jednom pripada meni?
Kad bi mogao da ne budeš jesen
Vetar u mojoj marami
Ponekad oštar
Ponekad blag
I grlen
poput dečijeg smeha!
Kad bi mogao da ne budeš
napušteno gnezdo ispod streha.
I najlon kese
uskovitlane
prazne
poput aveti
u četiri popodne
posle nedeljnog ručka
kad mi više ne prijaju ničiji saveti
i kad nađem parking lako
jer su svi nekuda otišli,
kako je moguće da možeš da budeš svako?
Čovek koji šeta svog starog hrta
Kesten što na vatri puca
Il’ oprezni mačor iz susednog vrta
Daleka sirena automobila
Sargija jeseni i njena svila?
Zašto jesen pripada tebi?
I to samo kad je topla i zlatna,
jer ledeni vetar te tera
sa svakog skvera.
U proleće te nema.
Ni zimi, ni u vreme letnjih
haljina, sandala, obala
kajsija
Ali u jesen,
u jesen
sve tobom zasija.
Melanholija.
Zašto pripada tebi?
Jesen je opet topla
I blaga
Sunčana i sva kao od meda
Sa predvečerjima u bojama
Ametista
kao onda kad smo poslednji put
spuštenih pogleda
ćutali na klupi u parku
zagledani u dva žuta lista.
Ova je ista, ova je ista.
I protiv toga ne mogu ništa
Mogu samo da pustim džez
ili neke druge utešne miline
I da zaključim, osmehujući se
I bez gorčine
Za tebe rade i klimatske promene
Ozonske rupe i mesečeve mene
Ali poezija, poezija radi za mene.

Mirjana Bobić Mojsilović ©