5.11.-11.11. SVETKOVINE VUKOVA - VUČJI DANI

Vučji dani, kao i slični višednevni praznici posvećeni životinjama (miševima, psima, medvedima, zmijama itd.) u vezi su sa kultom predaka. Vučji dani traju sedam dana, završavaju se Dajbogovim danom koji je ujedno i rasturnjak. Rasturnjak je dan koji postoji kod svih višednevnih praznika posvećenih precima. Duše umrlih (koje se u ovom slučaju nalaze u vukovima) su se gostile, jele i pile i poslednjeg dana moraju da se rasturaju. Prema verovanju, Dajbog okuplja vukove, određuje gde će i koliko ovaca da pojedu, obezbeđuje im hranu za zimu i posle ih raspušta. Za vreme Vučjih dana posebno se obraćala pažnja na rasturnjak:

„...posebno je praznovan poslednji dan, kada se kreće i poslednji, ili sakati, krivi vuk, koji se i kod Srba i Bugara naziva kriveljan. On je najopasniji, i zato se taj poslednji dan praznika, pod imenom "rasturnjak", strogo praznuje. U mitologiji je poznato kako mitski vuk, koji je ujedno i šumski ali i lunarni demon, budući da je sakat, predstavlja Mesec u opadanju, čime simbolizuje raniji, u osnovi htonski mitski osnov...“
Sreten Petrović/Srpska mitologija

Jedan od razloga slavljenja Vučjih dana kod nas je verovatno povezanost našeg naroda sa vukom kao mitskim pretkom. O toj povezanosti pisao je Veselin Čajkanović:
„Nama je iz stare književnosti sačuvan jedan katalog naroda, u kome je svaki narod vezan za poneku životinju, izjednačen s njom. Katalog, koji je sačuvan u više rukopisa i prema tome izvesno bio jako popularan, ima izvestan simboličan karakter, i u tome pogledu bio bi blizak srednjovekovnom Fiziologu. U katalogu spomenuti su i bliži i dalji narodi. Bližim, poznatijim narodima uvek je tražen životinjski ekvivalenat po kakvoj unutrašnjoj vezi.
Za Srbina se npr. kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu utoliko što je vuk, kao što sam u jednom ranijem radu pokazao, mitski srodnik i predak Srbinov, uopšte mitski predstavnik srpskog naroda.
Dalje, za Alamanina se kaže da je orao, za Grka da je lisica, za Bugarina da je bik, za Sirjanina da je riba, za Tatarina da je hrt (zagar) itd. Imamo razloga da mislimo da i u ovim drugim slučajevima životinje nisu uzimane napamet.“

Za vreme Vučjih praznika, zbog raznih zabrana, žene su posebno pazile da ne dodiruju vunu, a sve iz poštovanja i straha prema mitskom vuku. Narodno verovanje kaže da se ne sme ništa raditi kako vuk ne bi ulazio u torove stoke i davio ovce. Vuk je u našoj mitologiji tabuisano demonsko biće. O „demonskoj“ prirodi vuka veoma jasno govori i naše narodno verovanje da vuka ne treba spominjati, posebno za vreme vučjih praznika, i svakako nikada noću, a ukoliko se i pomene, onda ga obično nazivaju sledećim imenima: nepomenik, kamenik, ala, divjina.
Kult vuka je verovatno nekada bio sveslovenski. U 15. veku kod zapadnih Slovena mogli su se naći tragovi poštovanja vuka. Poznat je bio običaj pozivanja vuka na zajednički obed kako bi se na taj način sačuvale ovce od vukova. Sličan običaj postoji i kod nas kada se vuku iznosi večera na raskršće. Na Kosovu se nekada spremao poseban kolač koji bi uveče domaćin iznosio na kućna vrata i nudio ga vuku. U nekom delovima Bosne i današnje Hrvatske postojao je običaj poznat kao „vučari“. U zimskom periodu lovci nose po selu kožu vuka napunjenu slamom, idu od kuće do kuće pevaju pesme o vukovima i traže darove od ukućana. Običaj najverovatnije vodi poreklo iz perioda pre primanja hrišćanstva, a kasnije je dosta iskvaren i prilagođen novijim vremenima. Slično kao na Kosovu i kod zapadnih Slovena i ovde se davala određene „žrtva“ vuku:

Podaj vuku slanine,
da ne slazi s planine.
Podaj vuku sočice,
da ne kolje ovčice.
Podajte mu koje jajce,
da ne kolje janjce.
Podaj vuku varke,
da ne kolje jarice.
Podaj vuku vunice,
da ne kolje junice.
Domaćine, pladanj sira,
domaćine, kvartu pira.
Kiti, snašo, mrka vuka,
biće ćerka ljepšeg struka.
Još nek snaša darak meće,
biće ćerka bolje sreće.
Podaj gazda i novaca,
biće veći broj ovaca.
Podaj vuku svega dosta,
da ne kolje oko mosta.
Podajte mu kitu vlasa,
da ne kolje vaši' pasa.

Vučji dani obeležavali su se i u današnjoj Makedoniji, a takođe i kod Bugara. Prema bugarskom etnologu Vasilevu, u Bugarskoj je bilo rašireno verovanje, da ako bi muškarac bio sahranjen u odeći koja je pravljena u vreme Vučjih dana, on bi se pretvorio u vukodlaka.

СТАРОСЛАВЦИ - РОДОВЕРЈЕ, РОДНОВЕРЈЕ, RODOVERJE, RODNOVERJE...