среда, 07. јун 2017.

Zorica Tomić: Kad ne slušamo druge ne priznajemo ih




Koliko brzina života danas i razviće tehnologiju utiče na to da sve teže slušamo i sebe i druge?

Danas smo do te mere izloženi informacijama i porukama koje su svuda oko nas - od bilborda, natpisa na majicama i torbama do tuđih razgovora, preko mobilnih telefona, te se može reći da živimo u epohi svojevrsnog "delirijuma komunikacije" i buke. Štaviše, u takvom okruženju, od subjekata komunikacije, pretvoreni smo u kanal preko kojeg se ona nezaustavljivo odvija, pa se može reći da više ne komuniciramo, nego da smo "komunicirani".

Šta se događa kada se ne slušamo?

Kada ne slušamo druge, mi zapravo nismo prisutni. Kada ne slušamo druge, slušamo svoj unutrasnji glas koji nam govori samo ono sto mi mislimo o drugoj osobi ili temi. Kada ne slušamo druge, mi zapravo pokazujemo da ih ne priznajemo kao sagovornike.

Kako razumevanje drugih utiče na našu sreću?

Nama su drugi nepohodni da bismo kreirali i slagali našu sliku sveta. Bez drugih ne bismo znali ko smo. Razumeti druge je težak posao i katkada nam to ne polazi za rukom. Razumeti druge ljude, znači napraviti u svom svetu prostor za njih, a to nije moguće ako ne razvijamo empatiju.

Koje životno iskustvo je najviše uticalo na vas i vaše interesovanje za komunikaciju?

Čim predajete vi ste već duboko u komunikaciji, to će vam reci svaki profesor. Svaki roditelj, na svoj način, a da to i ne zna, pristupa komunikaciji na jednom veoma dubokom nivou.

Da li vam rad sa studentima pomaže u naučnom radu? Menjaju li se generacije drastično ili samo mi zaboravljamo kako je kad smo bili mladi?

Ne menjaju se drastično, a ako su neke promene i vidljive. To ima veze sa promenom kulture u kojoj živimo. Danas studenti na klupama drže mobilne telefone, neki čak dolaze i sa lap-topovima, ali to ne znači da se suština komunikacije promenila. Radoznali su, zainteresovani i moram da kažem, zbunjeni i sami činjenicom da i pored svih tih pomagala, osećaju da na planu komuniacije nešto važno nedostaje.

Postoje li stvari koje drugi ljudi ne bi trebalo da dele sa drugima? Imate li takvu tajnu?

Ako sve u našim životima bude na "izvol’te", sve izloženo pogledu drugih, što je danas slučaj na socijalnim mrežama, šta ostaje kao naš prostor "privatnosti"? Gde smo tu mi? Jedna pristojna "distanca" prema spoljašnjem svetu, ali i sposobnost da se otvorimo za iskrenu i duboku komunikaciju sa bliskim osobama, po mom mišljenju nije samo formula za uspešnu komunikaciju, nego istovremeno i znak zrelosti.  

Izvor Zena blic. rs

Нема коментара:

Постави коментар