субота, 03. јун 2017.

Константин Велики међу Србима


НОВЕ ВЕЗЕ, 
 

У средњовековној Србији добро се знало ко је цар Константин и колике су његове заслуге за хришћанску веру. Његово име среће се још у 8. веку у црквеној књижевности
 
 


бог неизмерних заслуга за хришћанство Константин Велики је постао тешко достижни узор многим средњовековним владарима. Неретко су они краљеви или кнезови који су свој народ превели у Христову веру били упоређивани са знаменитим императором из првих деценија 4. столећа.

   Тако, на пример, историчар Григорије из Тура у „Историји Франака” упоређује њиховог краља Хлодовеха (481–511), који је 496. године покрстио Франке, са Константином Великим. Цариградски патријарх Фотије (858–867, 877–886) упоредио је у једном писму бугарског владара Бориса (852–889), чијом заслугом су Бугари 864/865. године примили хришћанство, са Константином Великим. У Русији је кнез Владимир (972–1015), који је 988. године свој народ превео у хришћанство, прослављан као „нови Константин” и називан равноапостолним. Штавише, његова бака, кнегиња Олга, која је још раније примила хришћанство, упоређује се са Светом Јеленом, мајком Константина Великог.
   И у средњовековној Србији, наравно, добро се знало ко је Константин Велики и колике су његове заслуге за хришћанску веру. Његово име среће се у српској хагиографској литератури чији почеци сежу у прве године 8. века и за коју се с разлогом може рећи да је репрезентативни узорак српске средњовековне књижевности.

                                                 Прича о крсту

   Подаци о Константину Великом у српској житијној литератури најпре се срећу у „Житију светог Симеона”, односно великог жупана Стефана Немање (1166–1196), оснивача владарске династије Немањића, које је саставио његов син и наследник на српском престолу Стефан Немањић (1196–1228). Говорећи о свом оцу, првовенчани краљ истиче како му је Немања по игуману Методију послао највећу драгоценост коју има: крст начињен од дрвета с крста на коме је разапет Исус Христос. Чињеница да га је Немања, потоњи монах Симеон, носио о врату и да га је сматрао главним помоћником у бојевима против непријатеља, јасно показује колико му је тај крст значио. Он га даје сину да му буде „чувар и утврђење, и победилац и помоћник у борбама против видљивих и невидљивих непријатеља... и увек да ти помаже као Давиду и древном цару Константину, прогонећи од тебе на сваком месту бесовске пукове”.
   Помињање цара Константина сасвим је умесно и могло би се рећи веома прикладно јер је Стефану Немањићу било добро познато колико је „крст помогао” Константину Великом. Наравно, реч је о веома добро познатој епизоди, визији крста уочи битке код Мијвијског моста у октобру 312. године, крста с натписом „Овим победи”, како је на грчком забележио Константинов биограф Евсевије из Цезареје, односно „У овом знаку ћеш победити”, како је на латинском остало записано код Лактанција. Остаје помало загонетно и необично помињање Давида јер он није имао везе с крстом. Међутим, од значаја је чињеница да је и њему помогао Бог.
   Други Немањин син, Сава, у „Житију Светога Симеона Немање” не помиње Константина Великог. Међутим, Доментијан, један од најбољих српских средњовековних писаца, у „Житију Светог Симеона” доноси исту епизоду са игуманом Методијем и крстом који Стефан Немања шаље сину Стефану Немањићу. Остало је забележено: „да ти помаже против непријатеља твојих, као богоцу Давиду против Голијата и верном цару Константину у свим његовим борбама...”

                                        Душан и Константин

   У знаменитом хагиографском корпусу „Животи краљева и архиепископа српских”, који су саставили српски архиепископ Данило II (1324–1337) и његови настављачи, помиње се Константин Велики, али опет на сличан начин као и у житијима Стефана Немање које су написали Стефан Немањић и Доментијан. Реч је о животопису краља Милутина у коме се говори о томе како је, на позив и молбу византијског цара Андроника II Палеолога (1282–1328), српски краљ послао војну помоћ коју је предводио Новак Гребострек. Како бележи архиепископ Данило II, овај одред постигао је велике успехе у сукобима против неверника на тлу Мале Азије и у своју државу се вратио с великом славом. Онда следи једна похвала краљу Милутину:
   „О љубазни и прослављени Богом, и слични светим и великим царевима, кротком Давиду и славном Константину, достојниче Божје помоћи и покрова на прослављење и на узвишење свога отачаства.”
    Поново се један српски владар упоређује с Константином Великим и Давидом. Међутим, Милутин је заправо био први српски владар који се непосредно поредио с Константином Великим. Уосталом, мало је вероватно да краљ Милутин приликом давања имена свом другом сину Константину, млађем брату Стефана Дечанског, није био свестан те симболике.
   У зборнику „Животи краљева и архиепископа српских”, али сада из пера Даниловог настављача, поново се помиње император Константин Велики. Непознати писац је, између осталог, описао буран и занимљив живот самог Данила II. У животопису краља Стефана Дечанског записује следеће:
   „Овом превисоком краљу беше дана таква благодет силе Христове, као што се и премудроме цару Соломону даде ширина разума и дубина премудрости, а сила крепости његове од Господа, као и благоверноме цару Константину победа над иноплеменицима ради вере, и као Боговидцу Мојсију против Амалика.”
   Када је у питању Стефан Душан, српски краљ и (1331–1346), а потом и цар (1346–1355), може се навести оно што каже у аутобиографској пропратној речи која је ишла уз његов „Законик”:
   „И све ми даде у руке као и великом Константину цару, земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога ...”
   Одмах пада у очи да је код Стефана Душана приметна још једна степеница више него код његових претходника на српском престолу.  Осим привржености према Цркви и чистоти православне вере, његово поистовећивање постало је и израз тежње да припреми уздизање Српског краљевства на ранг царства.

                                          
Јелинска лакрдија

   За разлику од побројаних примера, у којима је Константин Велики наведен пре свега као добар владар и приврженик хришћанства, далеко живописније и интригантније првог хришћанског цара помиње Григорије Цамблак у „Житију Стефана Дечанског”. Он о Константину Великом казује у два маха, али врло језгровито. У уводном делу, после помињања „Симеона тривеликог”, односно Стефана Немање, за кога каже да је „оснивач царства”, Цамблак велича Немањине наследнике и записује:
   „Нису узмућивали цркву јеретичким валима и јелинским лакрдијама и баснама као синови и нећаци Константина Великог, но су благочастиво и богомудрено и љубазно управљали војском и осталим урученим стадом.”



   Из овог одељка, у коме Григорије Цамблак посредно упоређује Стефана Немању и Константина Великог, види се да је имао знања о збивањима после Константинове смрти и острашћеном сукобу између присталица Никејске догме, усвојене на Првом васељенском сабору, 325. године, и аријанске јереси коју је, на пример, подржавао његов средњи син Констанције II (337–361), јер се на то углавном односи Цамблакова синтагма „јеретички вали”.
   На другој страни, израз „јелинска лакрдија” уопштено би се тицао тековина паганске културе, односно, у овом случају конкретно, покушаја паганске реакције који је преузео цар Јулијан (361–363), братанац Константина Великог. Из ових редова на посредан начин избија поштовање и уважавање Константина Великог јер је прилично тешка примедба стављена на његове наследнике, то јест синове и братанце.
   На другом месту у биографији краља Стефана Дечанског, Григорије Цамблак осврће се на чувену, али и прилично мрачну епизоду из приватног живота Константина Великог. Он је забележио:
   „Јер и Велики Константин и први хришћански цар, толики и такав, ма колико да је био у побожности и природној премудрости, верујући лажним речима лукаве жене, и уби сина својега Приска, који је био добар и благ муж, а затим када је после сазнао да је ова слагала, и њу уби судом праведним.” Онда Цамблак казује о лукавству жене и бележи: „Видесте ли, вазљубљени, лукавство жене? Чусте ли њихову превару која лако вара? Зашто такови и богопросвећени и премудри   Константин није видео њезину злу замку пре синовљева убиства?”
   Очигледно је да је Григорије Цамблак био одлично упућен у једну мучну епизоду из живота Константина Великог. Познато је да је 326. године дошло је до веома драматичних догађаја у приватном животу Константина Великог који су окончани породичном трагедијом.    Премда о њима говори неколико извора, сачувани подаци не допуштају да се сасвим поуздано утврди историјска истина. Осим Константина умешани су његов син Крисп (ипак не Приск како је записао Григорије Цамблак!), рођен 305. године у конкубинату или можда и браку са Минервином, и царева друга супруга Фауста, кћи августа Максимијана, која се за императора удала 307. године. Наводно је дошло до љубавне везе између маћехе и пасторка, па је Константин погубио најпре Криспа, а недуго затим и Фаусту.

                                           Вера у неверство

   Неки извори наглашавају да је Крисп, који се већ истакао као одличан ратник, био заправо невин и да је страдао због љубавног лудила које је обузело Фаусту. Он није одговорио на маћехине изливе ускомешане страсти, што је њену љубав у трен ока претворила у мржњу, па је она  оклеветала пасторка да је у више наврата покушао да је напаствује.  Разгневљени Константин, коме су грубо била повређена породична осећања, наредио је да његов син буде погубљен што је и учињено 326. године у Пули.
   Фауста, којој су у овој причи приписани мутни пориви и најниже страсти, ипак није прошла некажњена. Наводно је била ухваћена у прељуби с неким гласником, па су је по мужевљевој заповеди исте, 326, године њени евнуси удавили у врелом купатилу. Тако се смрт две Константину врло блиске особе претворила у тешку породичну трагедију владарског дома. Научници у овој епизоди виде мрачну страну Константинове личности и углавном нису склони да га сувише бране за оно што је учинио.
   Ова необична прича, која може имати особину општег места у породицама с поремећеним односима, има своје литерарно упориште у древној грчкој митологији: Тезеј је на основу клевете своје жене Федре погубио сина Хиполита. Она је најпре покушала да заведе младића, али пошто у томе није успела, извршила је самоубиство и у опроштајном писму оклеветала Хиполита да је хтео да је напаствује. Озлојеђени отац наредио је да му се син погуби, али је касније од богиње Артемиде сазнао истину. Ипак, стигао је да се измири са сином, док овај био на самрти.
   Као што може да се види, занимљиво је да је и у српском средњовековљу кружила слична приповест, а њени јунаци су краљ Милутин, његов син и престолонаследник Стефан Дечански и млада византијска принцеза Симонида. Забележио ју је, како је већ наглашено, Григорије Цамблак у „Житију Стефана Дечанског”. Сва је прилика да је са овом епизодом из живота Константина Великог Цамблак био упознат после читања превода светске хронике византијског писца Јована Зонаре.

                                         Обрачун с Ликинијем

   Константин Велики помиње се у неколико наврата у „Житију деспота Стефана Лазаревића” које је саставио Константин Филозоф, односно Константин Костенечки. Он бележи један родослов у чијем подножју се налази „Конста Велики, по надимку Зелени, отац Константина Великог”. Наравно, реч је о Констанцију Хлору чији епитет хлор на грчком значи бледи, односно зелени. У наставку се каже како је Константин Велики имао три сина, Константина, Константија и Консту (то јест Констанса) и кћер Константију. С разлогом се може рећи да Константин Велики није испољио нарочиту маштовитост приликом давања имена својој деци. Ту кћи, наставља Константин Филозоф, Константин Велики дао је Ликинију за жену. Онда следи фантастична генеалогија према којој је Ликиније био Србин и један од његових потомака био је Стефан Немања.
   На другом месту Константин Филозоф помиње првог хришћанског цара када говори о султану Бајазиту I (1389–1402) и његовом односу према Стефану Лазаревићу који му је послао своју сестру Оливеру. Он је записао:
   „Међутим, велики цар (= Бајазит) од тада (не поступаше) као Максимијан, који је Константину Великом показивао лажну љубав како би га (лакше) погубио, него се према њему понашао искрено и са чистом љубављу, као према вољеном сину, што ћеш наћи у одређеном поглављу.”

          

   И, напослетку, Константина Великог помиње и српски патријарх Пајсије I Јањевац (1614–1647), у „Житију светог цара Уроша” састављеном у 17. столећу. Посреди је, дакле, један од најмлађих састава српске хагиографске литературе. Он у великој мери понавља оно што може да се прочита у спису Константина Филозофа. Тако Пајсије бележи:
   „Тада засија благочастива грана, први међу хришћанима, велики цар Константин.”
   У наставку се говори о браку Константинове сестре Константије и његовог сарадника и савладара Ликинија, а за првог хришћанског цара каже се да је „овај благочастиви цар просијао у побожности, од племена и господства и сродства Августа ћесара.” Потом Пајсије, уз извесне нетачности, пише како је Константин победио Максенција. Помиње се и толико важно знамење које му је помогло, затим се наводи како је мајку послао у Јерусалим да тражи часни крст Христов, а описан је и Константинов обрачун с Ликинијем јер је овај, пренебрегавши савете да престане, стао прогонити хришћане. На другом месту патријарх Пајсије понавља фантастичну генеалогију и наводи како је „благочастиви цар Константин” дао своју сестру Ликинију који беше Србин, а потомци из тог брака били су српски средњовековни владари династије Немањића. Као што је речено, ова конструкција потиче из преиначавања превода светске хронике византијског писца Јована Зонаре из 12. века.

                                               
   Царев град

   У српским средњовековним житијима Константин Велики помиње се и у вези са Константинопољем, новом престоницом коју је подигао на Босфору. Овај град, Цариград како га Словени најчешће називају, наводи се на неколико начина: најчешће Константин град, затим Цариград, потом „царствујући град”, онда „царствујући Константин град”, а знатно ређе Нови Рим, Константинопол или „царски град”. Уз назив Константиновог града уколико иде неки епитет то је придев славни, а знатно мање придев велики.
   О месту Константина Великог у средњовековној Србији на особен начин казује и учесталост његовог имена. Више истакнутих личности носило је његово име. Хронолошки посматрано, најстарији је већ поменути Константин, млађи син краља Милутина, онда Константин Балшић, обласни господар из завршних деценија 14. века, деспот Константин Драгаш (Дејановић), Константин Ђурђичев, кмет и ктитор из прве четвртине 15. столећа, српски јаничар Константин Михаиловић из 15. века, Константин Костенечки или Константин Филозоф, српски писац бугарског порекла. Уз њих треба поменути и дукљанског краља Бодина, из завршних деценија 11. века, који се у неким изворима назива Константин.
   И, напослетку, Свети Константин и Јелена приказани су на фрескама бројних српских средњовековних манастира и цркава као што су, на пример, Жича (задужбина Стефана Првовенчаног), Милешева (задужбина краља Владислава), црква Светог Ахилија у Ариљу (задужбина краља Драгутина), Грачаница (задужбина краља Милутина), Краљева црква у Студеници (задужбина краља Милутина), Старо Нагоричино (задужбина краља Милутина), Дечани (манастир су подигли Стефан Дечански и Стефан Душан), Лесново (задужбина деспота Јована Оливера), Свети апостоли у Пећи...



Аутор: 
Радивој Радић
Илустровао: 
Горан Горски  

 
 

Нема коментара:

Постави коментар