субота, 03. јун 2017.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА НАС

No automatic alt text available.

Живимо у времену које нас убеђује да је најбоље да и своје "духовне потребе" задовољавамо комбинацијом елемената религиозности на начин који нам "најбоље одговара".
Отуда толико бројни сумњиви синкретистички духовни покрети.
Отуда толико људи којима нису потребни ни Црква ни свештеници да би могли да "комуницирају" са Богом.
Отуда и расколи.


Идеја да свако за себе треба пре свега да прикупи и задржи што више "духовности" повремено је јака и у Цркви.
Лични труд у уграђивању у Тело Христово је наравно важан, али повремено занемарујемо да кад молимо Духа Светог ми молимо да се он усели у НАС а не у МЕНЕ.
"... дођи и усели се у НАС и очисти НАС од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе НАШЕ".
НАШЕ... не само моје.


У Цркви се ми испуњавамо Светим Духом, Богом, а не у некаквим својим приватним лабораторијама вере. Упућени смо једни на друге и једни без других не можемо. Због тога - ко год жели Бога нема алтернативу Цркви.
Не испуњавамо се ми Духом да бисмо били бољи и савршенији, мирнији и задовољнији собом.
"Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име његово.." говори нам Син Божији.
"Реке воде живе" - реке које ће помоћи свима жеднима Бога да дођу до Извора.
То је наш задатак, нас као Цркве.


Кад је Христос, као што је обећао пре него што се узнео на Небо, послао апостолима Духа Утешитеља, Духа који ће од њих слабих и грешних начинити Његово Тело на земљи, Цркву, апостоли су испуњени Духом почели да говоре тако да су их сви разумели. Сви који су дошли да прославе стари празник - Педесетницу. Сви, из свих народа.

Кад је Црква заиста у Духу - сви је разумеју. Ако нас не разумеју - значи да нисмо искрено заједно, да се ни ми међусобно довољно не разумемо, да немамо довољно љубави и да нисмо искрено спремни да прихватимо Духа Светог. Да нам је нешто друго постало важније, да смо заборавили најважније.
Као што то у животу иначе бива - неће сви прихватити то што разумеју. Разум је само део тајне која је човек. Потребно је и да су заиста жедни Бога. Али ако не нађу реке воде живе које се из нас окупљених у Духу изливају у свет - мало, сасвим мало њих пожелеће и умеће да се упути извору.
Само на то треба да мислимо. Да међусобном љубављу заслужимо да Дух Свети сиђе на нас. И да постанемо пут ка Извору. На свакој Литургији а поготово на празничној Литургији Силаска Светог Духа на апостоле.
Иначе - биће све више оних који ће се завлачити у своје буџаке да тамо траже Дух. Без Цркве. И неће Га пронаћи.


Ако пажљивије погледамо икону Силаска Светог Духа на апостоле пре него што је целивамо, видећемо на њој нешто што у нескладу са "здравим разумом". У приказу догађаја међу апостолима седи и Павле, који тад није био присутан.
И на њега се спушта једна грана раздељених огњених језика.
Шта ће он ту?
Он седи ту у име свих нас који тада, пре скоро две хиљаде година такође нисмо били у Јерусалиму међу окупљенима. Силазак Светог Духа у Јерусалиму на Педесетницу је и непоновљив али и непрекидан догађај.Додир времена и вечности.


Силазак Светог Духа је био на све нас. На Цркву. А Црква је увек Љубав и мисија.

Срећан нам рођендан Цркве.

Ненад Илић  

 

Нема коментара:

Постави коментар