U oktobru

Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Kristijan Grendal – U oktobru