Чување Православља, вере “Свете Русије” и “Небеске Србије”

Русија и Србија су данас последњи катехон који штити Свет од надирућих западних сила зла. У основи свих западних савремених, софистицираних технологија специјалног рата, против Срба и Руса, лежи рат по питању губитка њихове религиозне свести као темеља националног идентитета и опстанка.

Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава.

(Друга посланица ап. Павла Солуњанима - 2; 7)

У овом реферату неће бити речи о конкретним примерима савремених технологија манипулисања јавном свешћу, о томе је пролетос у Бања Луци одржана посебна конференција у којој је Фонд Стратешке Културе учествовао у својству једног од организатора 1. Навешћемо само неке сегменте тих манипулација, из којих се види да је то заправо сукоб цивилизација у коме промена идентитета и губитак религиозне свести представљају главни циљ глобалиста. Намеће се један либерални пројект глобализације културе у коме је као образац постављен западни тип човека-робе, “економског човека”, за кога све на свету има своју тржишну, вредност. Чак и духовне вредности (култура, надахнуће, истина, лепота…), као и колективне (државна територија, национални интереси, језик, светиње…) данас се попут робе продају и купују на тржишту.

Овај пројекат прати замена културних и моралних вредности народа-жртве, уз обавезну пропаганду содомских настраности. Врши се удар на језик народа као темељне вредности његове националне свести, уз свесно унакажавање језичких норми, уз поплаву западне белетристике са духовно туђим штивом. Суптилно исмевање патриотизма уз замену теза (где истински фашисти оптужују патриоте за фашизам), обавезан је манир манипулатора. У “контролисању умова” телевизија има огромну улогу, па се у земљама са високим степеном протектората “националне” фреквенције налазе се искључиво у рукама глобалиста. Ту спада и фалсификовање и клеветничко тумачење националне историје, примена комплекса мера за пад наталитета, манипулације са интернетом...

Имајући у виду софистицираност савремених технологија непријатеља и огромне информационо-пропагандне и финансијске ресурсе које нема патриотски корпус (поготово не у Србији), неопходно је да наша национално свесна интелигенција ради на суштинским питањима очувања националног идентитета и религиозне свести народа, не расипајући снагу на већ истрошене и доказано погубне пројекте неког имагинарног “свесловенског братства”. На жалост, и данас се у српској интелектуалној средини (по многим параметрима патриотској), могу чути пароле типа - “Сви Словени под једну заставу”. Можда због тога, на овом светом месту, у руско-српском окружењу, није наодмет нешто рећи и о “славјанофилском” покрету, као и његовим појединим представницима. који су били творци учења о цивилизацијама. Јер, без схватања појма цивилизације, цивилизацијских разлика Срба и Руса са једне и Запада са друге стране, сваки покушај тумачења манипулација и разлога њиховог настанка, биће само парцијалан, никако целовит.

Прво, треба имати у виду да велики “славјанофили” никада нису пропагирали пароле типа “Сви Словени под једну заставу”. Хомјаков, браћа Аксакови, Кирејевски, Самарин и остали славјанофили, пре свега су били православни мислиоци (Хомјаков је био и врхунски православни теолог, вероватно највећи мирјански теолог у историји хришћанства), код којих је Православље као Источно хришћанство, чинило камен темељац њиховог погледа на свет. “Славјанофили” нису писали римокатоличким, протестантским или поисламљеним Словенима – писали су православним Словенима.

Величанствена посланица Славјанофила - “Србима посланица из Москве” и данас би требала бити обавезно штиво за сваку српску православну душу. Ако би неки народ требало да извуче поуке из своје историје, да схвати оно што су добро знали “Славјанофили” – да је Православље главно везивно ткиво јединства и руског и српског народа, важније и од крви – онда су то пре свега Срби. Јер српска историја ХХ века неумољиво показује једну истину – највећи српски кољачи током тог страдалног века, били су етнички Срби отпали од Православља – било покатоличени, било поисламљени.

Данашња представа о самом појму цивилизација као таквих, многе, на жалост, углавном асоцира на тројицу представника западне научне мисли ХХ века – Шпенглера, Тојнбија и Хантингтона. Кажем на жалост, јер су двојица руских мислилаца XIX века (славјанофил Николај Данилевски и његов ученик Констанин Леонтјев) поставили темеље учења о цивилизацијама. Учења Шпенглера, Тојнбија и Хантингтона у доброј мери представљају само “прежвакану” теорију руских мислилаца. Шпенглеров “Сумрак Запада” изашао је из штампе пола века после исцрпних радова Леонтјева о кризи европске цивилизације, а Хантингтоново дело “Сукоб цивилизација” - цео век касније. Главна и основна одлика, можемо рећи и допуна (да не кажемо критика) дела великог учитеља (Данилевског) од стране његовог великог ученика (Леонтјева), огледа се у тези о примарном значају религије у структури културно-историјског типа, односно цивилизације. Као добар познавалац Библије и светоотачког предања Православне Цркве, Леонтјев је Русију, као наследницу Византије, уврстио у посебну цивилизацију.

Већ тада, свестан многих апокалиптичких појава, Леонтјев је тврдио да неће бити појаве нових цивилизација после пропасти Запада, а да “Руска цивилизација” може преживети једино очувањем њеног “језгра”, које је по њему представљало “хришћанство Источног типа” или Православље.

Руска цивилизација као таква, своју заокруженост је стекла у време владавине првог руског Цара - Ивана Силног Васиљевича, названог “Грозни” од стране непријатеља Русије и Православља, према којима је био уистину грозан. Вишетомни “Лицевој свод” представља једно од највеличанственијих достигнућа Руске цивилизације рођене на темељима како Источног хришћанства Византије, тако и величанственог хришћанског наслеђа српске светородне лозе Немањића.

Промисао је хтела да Иван Силни и крвно и духовно буде везан и са Византијским Царством и Немањићком Србијом. У Архангелском храму Московског Кремља (фрескописан у време Ивана IV), храму-капели руских кнежева, на иконописаном стубу са ликовима московских владара, налазе се и четири иконе које не припадају руској владарској лози. То су Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и Свети кнез Лазар.

Деда Ивана Силног, Иван III, венчао се са Византијском принцезом Зое и због тога се Иван Силни сматра наследником Византијске Круне. Венама Ивана IV Силног текла је и српска крв (по очевој линији од Дејановића, преко сестре Цара Душана - веза са Немањићима, а по мајчиној линији преко српске племићке породице Јакшић). Међутим, прави разлог због кога су се српски светитељи нашли у том друштву московских кнежева, није крвне, него духовне природе. Теодосијево “Житије Светог Саве” било је добро познато у руским црквеним и државним круговима, а пошто је Иван веома млад остао без оца и мајке, значајан удео у васпитању будућег Цара имала је његова бака из лозе Јакшића.

Да поменемо да је и Душанов законик одиграо огромну улогу у развоју и кодификацији правне мисли Руске Царевине. Због тога није нескромно рећи да је “Света Србија” Немањића као духовни пород Светог Саве - била узор и идеал онога што данас зовемо “Светом Русијом”. Узор владара-монаха чије су величанствено оваплоћење били управо Немања и његов син, представљали су и идеал Цара Ивана IV. Лазарев Завет, као опредељење за Царство Небеско, такође је био узор и идеал Руског Цара, па је и руска царска историја у ХХ веку овенчана светолазаревском жртвом за Царство Небеско.

Да чујемо светог владику Николаја: „Свети Цар Николај се, ради једновернога му народа Српскога, није колебао да пође на Голготу сам и да за собом поведе и своју породицу и народ руски. Он је свесно изабрао Царство Небеско уместо царства земаљскога, као што је то некада учинио наш благочестиви Цар Лазар. Трагедија и подвиг Цара Николаја су неизмерни. Нови Цар Лазар. Ново Косово“.

Дакле, још једна Промислитељска црта у неизрецивој мисији Светог Саве - Немањићка Србија била је потребна и као црквено-државни узор велике Свете Русије (која је касније била заштитник и спаситељ Србије).

Промислитељске везе у историји Срба и Руса су такве, да би се о њима могли написати читави томови. Због тога, само једна паралела Куликовске и Косовске битке - два догађаја који представљају историјску вододелницу у историји наших народа, две невероватно сличне битке и по форми и по садржају. Једина разлика - национално јединство Руса у Куликовској бици, на жалост није остварено и код Срба у Косовској бици – Срби су поред витезова имали и издајника Вука Бранковића. Сам назив поља (Куликово по птици кулик, што у преводу значи кос - Куликово поље = Косово поље), указује на мистичну повезаност Срба и Руса. Два народа која су током читаве своје хришћанске историје била приморана да своју слободу (и физичку и духовну) скоро непрекидно штите са мачем у руци, имају Куликовску = Косовску битку као најзначајнију битку своје историје, имајући у виду пре свега њен духовни значај за наше народе. У Куликовској бици је не само побеђен спољни непријатељ, татаро-монголска Златна хорда, него је успостављено духовно-национално јединство руског народа, под вођством и духовног и световног владара - Светог Сергеја Радоњешког и кнеза Димитрија Донског.

Такође под вођством и духовне и световне власти - Светог Патријарха Јефрема и кнеза Лазара – Срби су се као народ определи за непролазне вредности Царства Небеског. Димитрије Донски и Кнез Лазар постају канонизовани светитељи. Oбе битке су се практично одиграле у истом историјском периоду – са само девет година разлике. Руски витез Пересвет као и српски Милош Обилић - извршили су истински подвиг уочи битке, духовна победа и витешко држање двојице кнезова и њихове војске - идентичне су карактеристике обе битке... “Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде Цар Славе” – глагоља Псалмопојац Давид. Руси у Куликовској и Срби у Косовској бици су, као народ, узвисили та врата, вечна, како би припремили долазак Цара Славе.

Пошто смо апсолвирали да Срби и Руси не припадају истој Цивилизацији као већина других словенских народа, морамо бити свесни да “светски глобалисти” управо против њих воде истински рат, често и уз помоћ других неправославних словенских народа. Морамо бити свесни да је домаћа “глобалистичка елита” која се свим силама упиње да промени свест наших народа, у ствари псеудо-елита, туђински тумор у националној култури, узурпаторска сила са стране наметнута, туђа органском стању нашег друштва.

Све њихове идеологије засноване су на лажима и обмани - комунизам, фашизам, толерантност ка свему девијантном, разврат, космополитизам,.. – све су то продукти туђих руку и туђих умова, потпуно страних духовном устројству и цивилизацијским тековинама наших народа. Данас, после дивљачког бомбардовања, отимања Космета, распарчавања српског националног корпуса и залагања за потпуни слом српске државности, јединог истинског вековног савезника Русије на Балкану, сведоци смо новог “крсташког похода” Запада на Русију. Данас, када је рат дошао на границу Русије са претњом да се пренесе и на њену територију, само повратак исконском значењу руске православне религиозне свести и саборности може довести до потпуног препорода Свете Русије и победе над савременим антихришћанским “крсташима”.

Као што смо на почетку рекли, у основи свих западних савремених софистицираних технологија специјалног рата против Срба и Руса, лежи рат по питању губитка њихове религиозне свести као темеља националног идентитета. Имајући у виду вековно историјско искуство наших народа, може се извући поуздан закључак – сваки руски или српски владар који је ратовао против Православља, муњевито је слабио снагу руске или српске државе. И обрнуто. То је посебно видљиво у Малорусији, где је губитак православне религиозне свести од Данила Галицког до данас, само порађао пету колону руске историје, доносио крваве плодове и туђинску окупацију. Од Мазепе и Петљуре, Махна и Бандере, преко Јушченка и Јулије, до данашњих еуро-мајданских нацифашиста Јароша, Јацењука, Тјагнибока…

Губитак религиозне свести код српских властодржаца, такође је био главни узрок појаве пете колоне у њеној историји, од Вука Бранковића, преко Титових полтрона, па све до данашњице. И то је закономерно. Православни хришћанин са својом хришћанском самосвешћу, највећа је препрека сатанистичком глобализму, јер верујући православни хришћанин своју вољу у потпуности подређује само вољи Господњој и он никада неће бити играчка у рукама западних глобалиста. Док губитак религиозне свести брзо доводи до најамничког духа коме се лако намеће туђа воља.

Резиме.

Дакле, сама Промисао је доделила српском народу улогу стуба Правоверја = Православља на Балкану. Због тога је читаву своју хришћанску историју непрекидно био на удару сила зла. Сама Промисао је руском народу доделила улогу народа богоносца, чувара истине Православља, улогу Трећег Рима. Због тога су данас, после практичног разбијања српског националног корпуса, силе зла поново кренуле на Русију. Руси као велики Катехон 2 данас чувају цео Свет од сила зла.

Примери данашње Украјине где видимо сатанску мржњу унијата према православној истокрвној браћи, још једном потврђују да је крајње време да се престане са паролама “Сви Словени под једну заставу” 3 Не постоји никаква “словенска цивилизација”, постоји Руска цивилизација или тачније Православно-словенска цивилизација која је свој врхунац доживела у ономе што данас зовемо “Светом Русијом”. Не малу лепту развоју те цивилизације дали су и православни Срби, небројани становници онога што данас зовемо “Небеском Србијом”.

Чување Православља, вере “Свете Русије” и “Небеске Србије” - једина је могућност спасења наших држава. На то нас упућује и овај Поклони Крст у Тополи, као симбол вечног Завета наших народа за Царство Небеско.

______________________________________

1 http://www.fondstrateskekulture.ru/autorska-kolumna/item/195-republika-srpska-pod-damoklovim-machem-%E2%80%9Cobo%D1%98ene-revoluci%D1%98e%E2%80%9D.html
2 Катехон – појам из хришћанске есхатологије - онај који задржава долазак антихриста (Р.Г.).
3 Наравно, овде нипошто не ниподаштавамо велики број људи у неправославним словенским земљама, који су спремни да се боре против зла западне антицивилизације. Међутим, духовно извориште њихове цивилизације је одавно замућено. Суштина њиховог пада лежи у религиозној сфери, у издаји Христа. Издаја Христа је злочин после кога се закономерно долази до Каиновог злочина, па злочини попут Јасеновца постају закономерност.
 

Пише: Ранко Гојковић