СРБИМА ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ У ЛАЈПЦИГУ КОД ФРАЊЕ ВАГНЕРА 1860.
(Трећи део)
*
Многом којечему, као што рекосмо, треба да се учите у странаца, а често и да се користите њиховим услугама. Умејте их ценити, награђујте их, волите их и захваљујте им за користи које вам доносе; али их не примајте у своје друштвено браство, сем ако би били православни, а нарочито православни Словени, јер вам они нису туђинци. Ми велимо користите се њиховим услугама и према користи коју дају и награђујте их, али то све ми говоримо о пословима трговине, наука и уметности; у грађанске ваше послове они не треба да се мешају. — А шта да речемо о ратним пословима ? Часно је и праведно бити се за своју отаџбину и своју браћу, часно је и праведно бити се за сваку правду човечију; али има људи који не питајући за кога ће и за што се бити иду у најам да се бију за туђине и за туђе државе. Они за новце продају своју крв и крв оних које ће убијати, и има царева и народа који је купују. Нека ни једно ни друго не буде код вас, благодарних и јуначких Срба. Оставите којекаквим Немцима да се продају за убице, а храбром Напољу, часној Енглеској и глави римске религије папи да их купују! Нека при њима остане така гадост. Држимо да не би требало ни да вас опомињемо за то, али ви сте ступили у друштво других народа код којих је појам о томе шта је часно а шта нечасно врло колебљив и неодређен, и по невољи морамо вас опоменути на то зло, које још није довољно обелодањено и осуђено, и према томе може саблазнити људе, ако им се то не каже. И ми смо у старо времена имали Немце да се за нас бију, зато смо им после доста и робовали.
Не подајите се саблазни да будете Европљани! Та се реч сада често употребљава, а какав јој је смисао? Шпанци, Шведи и Французи подједнако су Европљани, па јесу ли налик један на другога ? Врло мало имају они заједничкога. — Да та реч не означава неки виши ступањ развића духа човечијег? Красно ми је то више наравствено развиће у народа који себе заштићује рукама најмљених убица, и још и не увиђа гнусност свога греха; а ти народи су такође Европљани. Лепо ми је то наравствено развиће код народа који су направили савез да спасу народ који је од вајкада непријатељ хришћанству и законима човечанским, а тај савез је савез европских држава. Дивно је наравствено развиће народа чији представници готови су братимити се с таким потурицама као што је Омер-паша! Врло је на ниском ступњу наравствено достојанство Европе. Ту недавно приликом једног бродолома Црнац, Африканац, да би спасао своје другове да не помру од глади, добровољно је жртвовао свој живот, и ти другови, европски Немци, примили су ту жртву, и појели га. Ко је био виши пред људима и пред, Богом? Или црнац Африканац који је дао свој живот да би спасао браћу, или Немац који га је појео да би продужио свој живот? Где је ту част европскога имена? И заиста полуримски и немачки народи међу собом не хвале се њоме. Они, или боље рећи њихови агенти и посланици и наша браћа која су изневерила своје народне обичаје, употребљавају ту реч као вешт мамац за Словене, да би им натурили духовно ропство, и по несрећи често се ми хватамо на ту обману ! — Тежите за именом човека, и још више именом хришћанина, и да стечете све оно чиме се тако име оправдава, а ни мало не гледајте да ли ћете достићи свој високи циљ европским путовима или којим другим. Не одевајте своју умну слободу кицошким оковратником с натписом „Европљанин."
*
Чувајте простоту својих нарави. Једино у њој наћи ћете јемство друштвене снаге и друштвеног здравља; у њој је корен праве храбрости и способности ка самопожртвовању. Нека Србин у својој отаџбини не гледа да се разликује од своје браће ничим другим сем услугама учињеним својој отаџбини или словенским земљама. Ако би он и заслужио почасти у другим земљама, шта је вама стало до тога? За њега би било непристојно да се тиме хвали пред вама, и ви не треба да му допуштате таку сујету. Рецимо да га страни владаоци и уважавају и да су му за што било захвални, он нека се хвалише знацима тога уважења или захвалности ван Србије, а на скупу Срба то не треба да буде. И да ли ће похвала енглеске краљице или аустријског цара бити похвалом и у вашим очима? Ми сумњамо. Нека се Србин кити само наградама добивеним од народног мишљења и од српске државе. Ако се деси да његов рад баш у другим земљама буде на корист или част његовој отаџбини и браћи, нека сама Србија о томе суди и награђује га, о туђ суд и туђе награде не треба да допуштате. У самим почастима и знацима одликовања будите опрезни. Нека она буду наградом само за службу општу. Ко је послужио отаџбини може од друштва добити сведоџбу своје службе, али не допуштајте и одбацујте свако спољашње одликовање за труд који човек хришћанин уложи за корист свога ближњег или за испуњење закона Христова. У томе он већ не служи људскоме друштву већ вишему судији, својој савести и томе ко суди његовој савести, Богу. Свака друштвена награда, сваки знак одликовања био би увреда за само дело и поруга на суд који је виши од вашега. Ми знамо да други народи допуштају себи таку противзаконитост, но ви бежите од тога с презрењем. Помислите сами би ли се ви усудили прикачити на груди Апостолу Павлу какву златну плочу за његово апостолство? Тако судите, само у мањој мери, о сваком делу које се учини ради савести и Бога, била то милостиња или спасење људи с опасношћу свога живота, или духовни труд. Шта може н. пр. бити неразумније и, рецимо још више, шта може бити богопротивније од знакова одликовања датих људима за проповеди, поуке или за црквену управу? Зашто не би давали награде и за пост и за молитву и за дарове исцељења? Друштво награђује за друштвену службу, но и то не треба да буде повод сујети; зато би вам ми саветовали да награђујете само старце који су свршили своју службу, да би их свак могао познати на сабору и радовати се гледајући на заслужног старца; а ономе који још служи нека буде наградом сама његова служба, његова дужност и ваше поверење к њему.
*
Презирите раскош, она је сама по себи недостојна паметних људи, и учинила би да плаћате данак другим народима. Не поводите се за њима. Разликујте предмете који служе правој удобности живота од предмета раскоши. Први чине и сиромаху живот бољим (н. пр. боље осветљење, јака и лака одећа, несагориво посуђе и др.) а други служе само разнежавању богатих. Не мешајте уметност, која изражава најбоље тежње душе човечије и облагорођава је, с кицошлуком и увесељењем, које душу унижава. 0 свему томе ми ни од кога нисмо могли чути опомене, и падали смо, а често и сад падамо у погрешке штетне и по јавни и по приватни живот. Још и сад смо готови подједнако ценити великог песника који прославља своју отаџбину и позоришну играчицу, чија је уметност само за презирање. — Ви сте за сад још сиромашни, као људи који су се недавно ослободили ропства. Али ваша је земља богата дарима божјим, а ви сте трудољубиви: богаство се ваше мора увеличати. Не употребљавајте ново богаство на празан блесак и раскош! Нека богаташ употреби сувишак свога богаства на помагање сиротиње (разуме се не идући на руку ленствовању) или на општу корист и опште просвећивање. Нека буде у земљи српској та света раскош да за трудољубивог човека у њој не буде нужде и оскудице. Нека су богато и сјајно украшене цркве: храмови божији! Али у вашим приватним кућама нека буде: скромност као и у вашем домаћем животу. Раскош појединог човека чист је губитак за друштво и крађа од њега, и треба да се од ње гнушате. Кадифа и златоткане материје пољских панова оденули су Пољску у дроње, а и ми се немамо чим похвалити. И у самим државним и јавним зградама гледајте на простоту која ипак може бити лепа. И у њима раскош, кићење и блесак свагда су на штету правој користи, па кад и изгледа да нису штетни, штетни су тим што служе као знак друштвене поноситости и државног самохвалисања, а обоје је противно Богу. Знајте, Срби, да је ока земља велика у којој нема ни оскудице у сиромашних ни раскоши у богатих, у којој је све просто и без сјаја осим храма божијег. Таква је земља у истини силна, Богу угодна и од људи поштована.
*
По свету се о вама разноси велика хвала коју ви, држимо, заслужујете, хвала о чистоти ваших нарави. С тим је скопчана светиња и сила породичких веза, срећа и права радост живота, народно здравље, и — непосредно или посредно — сви услови друштвеног напредовања. Нека не буде поштован у друштву онај који је нечастан у свом домаћем животу, онај који нема савести или је не слуша у свом личном послу, неће је слушати ни у јавним пословима, па му не треба поклањати поверење, јер одликујући поверењем порочне људе само друштво постаје саучесник њихових порока. Немају право они који веле да и таким људма треба давати да врше грађанске дужности ради њихове памети. Напротив уклањајте их из јавних послова, јер ће се и међу добрима наћи људи исто тако паметних и који више заслужују ваше поверење. Мора се, напослетку, рећи да поједина корист, коју би могла причинити друштву памет поквареног човека у јавном послу, много је мања од рђавог примера који се даје поверавањем јавних послова такоме човеку.
Ви ћете одсад бити много више у додиру с другим народима, и не поводите се за њима, нарочито за Французима и Немцима, што они не пазе на чистоту нарави. У томе погледу Енглеска је испред свих народа, а од чистоте домаћег живота зависи и политичка моћ државе. У многих народа влада ружно и богопротивно мишљење да чистота нарави више личи жени него човеку. Презирите тако мишљење! Од владања човека зависи и владање жене, и кад би човек као јачи, круна божијег саздања, тражио од слабије жене оне врлине које сам нема, то би било не само непаметно него и непоштено.
*
Нека буде строг суд јавног мишљења, јер без тога нећете избећи од постепенот кварежа нарави, али се клоните неразумног подозрења и неповерења, и пе отурујте од себе покајнике и не вређајте их. Али законски и кривички суд нека буде милостив. Сетите се да за сваки преступ више или мање има кривице до друштва које слабо чува своје чланове да се не саблазне, или се не брине о хришћанском образовању за младости њихове. Не кажњавајте преступника смрћу. Он се већ не може бранити, а јуначкоме народу срамота је убијати човека без заштите; хришћанину је грешно лишити човека могућности да се покаје. Одавно је у руској земљи укинута смртна казна и сад нам је свима одвратна, и не примењује се више у кривичном суђењу Тако милосрђе дика је православном словенском племену. Од Татара и учених Немаца остале су нам сурове казне, али ће скоро ишчезнути и последњи њени трагови. Будите, велимо, милосрдни у казнама, али нека ваше милосрђе буде паметно. Боља је и по изгледу строга казна, али која погађа кривца, него божем блага, али која погађа и његову породицу. У такој је казни више неправде него милосрђа.
Многи траже да казна не срамоти кривца, и мисле да је то човечно. Али то је велика заблуда. Свака казна (осим духовне утехе) тим самим срамоти човека што је она насиље које се над њим врши; али он је већ изгубио част својим преступом, и казни, као последица преступа, циљ је поправка и нимало не увеличава бешчашчење, јер се човек не срамоти тим што трпи по невољи, већ тим што чини по својој вољи. Свако друго схватање личи само људима који не верују у достојанство духа човечијег, н. нр. Немцима од којих је и постало, а не Словенима. Праведност и милосрђе у казнама састоји се у томе да не буде никакве излишне суровости, и да невини ни у колико не страда за кривога. И зар нема н. пр. више правде у кинеском суду (премда ми, разуме се, ни то не бранимо), у коме се каткад кажњавају оцеви за децу коју су васпитали, него у суду европском, у коме се каткад кажњавају деца за оцеве на које они нису могли имати никаква утицаја? — Казном, велимо, не срамоти се преступник, али она може бити срамота за онога ко је изриче, али и у том треба имати здраво схватање. Човек се не бешчасти испуњавајући непријатну дужност коју му је дало друштво ради одржања мира и живота своје браће.
Стражар који стоји код тамнице, и — тако рећи — везује преступника, постаје оруђем кажњавања, али се тиме не бешчасти; то исто важи и за све привремене извршитеље војеног или грађанског суда, Бешчастан је занат онога који је свој живот посветио сталном извршивању казни — занат џелата. Свуда је он презрен као лице безнаравствено које унижава човечију природу; али да ли је достојно поштовања друштво које је створило тај занат који понижава човека, па га после презире за оно што је само криво? То је или лицемерство или фарисејска лаж. Уредите кривичне законе тако да вам не буде потребан џелат. Име тога заната бешчасти закон и друштво које тај закон има. Најпосле нека у вашим судовима буде више савести него формалности, и тада ће српски суд уважавати сви народи. Тако је било у старо доба код словенских племена; тако је сад у Енглеској и она се тим дичи. - Још да речемо: нека не буде никаквог свечаног извршења казне, јер сваки посебни преступ и његово кажњавање по себи је општа жалост. Дајте места савести и у грађанском суду. Срамота је да у друштву имају већи значај законски прописи него правда и добра савест, а то често бива у других народа. Не умножавајте међусобно тужакање и парничење, јер је то зло за мир и братску љубав. Ми држимо да би сваки спор требало решавати изборним судом, и ако у њему не буде сагласности нека га реши општина; а ако је спор међу члановима разних општина, нека га решава суд људи из треће општине, да не би било раздора међу општинама. Више се држите општинског суда и општинских уредаба. Ту је више правде него игде на другом месту, а осим тога људи се привикавају да траже поштовање у своје браће. Где сеоски или градски збор решава послове, тамо се од младости васпитава у човека здраво схватање о законитости и справедљивости, и уништава се погибаона равнодушност за опште послове, која је тако обична у многих народа. Општински збор је школа за народ виша од сваког књижевног васпитања, и не може се заменити никаквом књижевном мудрошћу. Општинске скупштине спасле су дух и разум руског сељака и поред ропства у које га је оковао неправедни закон.
Добро би било кад би збор решавао сва дела једногласно. Тако је од старине био обичај у Словена, а од Немаца нам је дошло да се броје гласови, као да је божем мудрост и правда на страни већине гласова, кад у самој ствари та већина врло често зависи од случаја. Помислите и на то, да тамо где се дела решавају по већини гласова, пропада или бар слаби жеља да се браћа убеде, и зато слаби и сама тежња ка сагласности у савести и у разуму. А где се не може постићи једногласна одлука, боље би било предати да реши један човек кога цени и поштује цео збор. Савест и разум једног човека који ужива опште поверење даје више наде на правилно решење него играње на број гласова. У енглеском кривичном суђењу потребна је једногласност свих поротника за осуду, и њихов суд уважава цео свет.
Ви сте хришћани, ви сте православни, нека вам дакле буде правда изнад свега! Не верујте да би икаквом народу неправда могла бити основом дуговечног успеха и среће. Она ствара против њега злобу других народа, и опкољава га душманима. Има на свету много људи који мисле да је допуштено добар циљ постићи и рђавим путем. Тако, као што је познато, уче језуити. Али тако учење строго осуђују апостоли. Свака неправда долази од лажи и од мрачнога духа, а њега не можеш друкчије натерати да служи божијој светлости осим побеђујући га правдом. Не можеш га ни преварити, јер је сва његова памет усредсређена на превару. Ако се некад и учини да се злим путем постигао добар циљ, то је само обмана, и не треба томе веровати. Од рђавих средстава остаје у самом добру квасац који привидно добро претвара у неочекивано зло, и неразумни људи чуде се после тој промени, а не воде рачуна о путовима божије правде, која је увек непромењива. — Ми се, браћо наша Срби, усуђујемо опоменути вас на то, јер неки од вас, као што је познато, навикавајући се на живот туђих народа навикавају се и на њихове лажи, нарочито у дипломатским односима, и мисле да тиме могу послужити својој отаџбини. Варљива је така нада. У лукавству не може се превазићи ни језуит ни аустријанац, али се оно лако побеђује искреношћу и простотом; у томе, је сила, и то права сила. Она не само побеђује, но и обезоружава душмане.
*
Ви сте створили у себе власт. Покоравајте јој се и снажите је да не би пали у безвлашће и слабост; али чувајте у себе и слободу, а нарочито слободу мишљења како усменог тако и писменог. Она утврђује силу духа, царство правде и живот разума у народу. Без ње се заглушују сва добра начела, као што се види из искуства многих народа. Она је потребна грађанима, а можда је још потребнија самој власти, која без ње упада у неизлечиву слепоћу и спрема самој себи пропаст.
Ми велимо чувајте слободу мишљења, и чувајте је не само од власти него и од вас самих. Нека се исказује свако мишљење, ма како оно било непријатно вама самима. Ако је оно справедљиво, оно ће се распространити на опште добро; а ако је лажно, оно ће се изобличити опет на опште добро, јер је правда паметнија од лажи, А шта бива тамо, где се мисли не смеју исказати из страха. Истините пропадају, јер воле светлост, а лажне, које воле таму, не будући изобличене, шире се као потајна зараза и заражавају собом и саме изворе живота. Саслушајте све, изобличавајте лаж, и ви ћете победити својом вером у силу истине која је од Бога.
Не говорите много о праву и о правима, и много не слушајте оне који вам о томе говоре, него слушајте радо оне који вам говоре о дужностима, зато што је дужност једини живи извор права. Сазнање свога права за онога који је силан не значи ништа сем што освештава његову самовољу, а за онога који је слаб оно не вреди ништа, зато што је слаб. Сазнање дужности веже силнога, ствара и освештава права слабих. Себељубље говори о правима; братољубље о дужностима.
Поштујте своје духовне пастире! На њима је велика од говорност пред Богом, и право је да буду у великој почасти код људи, али не допуштајте да они себе величају црквом мимо остали народ. У томе будите врло осетљиви за своју част, јер сте ви сви чланови Цркве Божије. Латинско духовништво себе назива црквом одстрањујући грађане или држећи их за бесловесну стоку, зато у њих и нема праве Цркве. Источни па тријарси и епископи открили су недавно ту латинску лаж, и заслужили су тиме велику и вечну захвалност од свега православног хришћанског света, иако на жалост многи од њих у самој ствари нису сасвим верни свом сопственом учењу угнегтавајући права народа, и таком својом неверношћу дају против себе оружје иноверцима у Бугарској.
Напослетку, старајте се о образовању и раширењу знања по свему народу српском! Старајте се да би оно свима било приступно. Раширење сваких знања не само што је потребно ради опште користи, него и за саму справедљивост, јер живот богаташа и иначе има много преимућства над животом сиротиње, па је ли право да само богаташи за себе задрже то велико благостање? Волите и унапређујте науку не само због непосредне користи коју она доноси друштву и појединим људима у друштвеном животу, већ још више зато она раширује и укрепљава разум, тај велики дар божији. Знајте и то да где наука ужива слободу и поштовање ради ње саме, тамо је она и многоплодна и силно помаже општем добру; тамо пак где је примају као најамну радницу, тамо је она слаба и не приноси плодова самоме друштву. То смо ми унеколико сами искусили, па чак и сад то осећамо.
Чувајте дакле и развијајте у себи све добре принципе! Будите верни православљу и сложни у духовном просвећивању! Не напуштајте никада братску једнакост и будите сложни у целини народној! Тежите ка образованости и правди, и будите сложни у постизавању сваког општег добра и разумног савршенства.
Остало што је справедљиво и корисно вам, казаће вам ваша рођена памет. Ми смо држали за своју дужност рећи вам оно што смо дознали из искуства, и подсетити вас на погрешке у које лако може пасти народ улазећи у непознату му област умних односа с другим европским народима. Друга словенска племена пре вас су ступила у те односе, и како их није имао ко опоменути од опасности, тешка је била њихова судбина. Чеси и Пољаци потпали су под туђу власт; ми смо се спасли, али тек сад се почињемо опорављати од болести, која нам је претила духовном смрћу. Нас је спасло, као што смо рекли, чврстина народна, свето православље и милост божија; али неће тако брзо ишчезнути трагови болести; нећемо скоро постати правом руском земљом која живи духом руске самобитности. Био би грех и срамота ако наше искуство не би послужило на корист нашој млађој браћи, која ступају на ново поље друштвеног живота, вама, и кога још Бог призове, јер се ми надамо да ће дан Божије милост сићи и за све друге. Може бити ми вам нисмо све казали, или смо казали нејасно, или шта више и погрешно. Ви, браћо, попуните што није речено, разумите што је казано нејасно, исправите што је погрешно, а наше речи, речи од срца и од љубави примите с љубављу и милошћу.
Срећна и силна била Србија на радост свих Словена; уважена била од свих народа!
Примите наш братски поздрав.
У Москви 1860. године.
Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.
(Пренесено из: Ситнији списи Ђ. Даничића, Српска Краљевска академија, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925)
*
О АУТОРИМА
Константин Сергејевич Аксаков (1817-1860). Један од истакнутијих људи свога времена. У почетку је припадао кружоку Н.В. Станкевича са чијим је члановима увијек био у пријатељским односима. Припада старим словенофилима заједно са
Хомјаковом, Кирејевским и Самарином. Учествовао је у идеолошким скуповима на којим су се окупљали Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков, Самарин, Грановски, Чаадајев и др.
Аксаков је проповједао хегелијанство у његовом словенофилском тумачењу и примјени. Аксаков је такође био и један од
критичара западне културе, у којој је хипертрофија државе довела до тога да „правда“ као унутрашње начело, нађе израз у закону.
Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860) био је свестран и оригиналан човјек, између осталог пјесник и драматург, публициста, историчар богослов и философ. Био је вођа групе словенофила, њен инспиратор и главни актер. По оцјени Н. А. Берђајева, Хомјаков је био „витез Цркве“, а Самарин му је додијелио донекле претјерану титулу “учитеља Цркве“. Био је у непрекидном и интезивном контакту са истакнутим савременицима: Чаадајев, браћа Кирејевски, Одојевски, Алекс, Тургењев, Херцен, Погодин, Шевирјов и др.
Александар Ивенович Кошељев био је пријатељ словенофила Ивана Кирејевског са којим је основао „Друштво љубитеља мудрости“, а касније је био уредник Московског часописа „Руски разговори“.
Михаил Петрович Погодин био је историчар и професор московског универзитета који се са изразитим одушевљењем посвећивао хегелијанству. Припадао је философском кружоку „Друштво љубитеља мудрости“ гдје су били и: В.Ф. Одојевски (предсједник), Д.В. Веневитинов (секретар), И. В. Кирејевски, С.П. Шевирјов, А. И. Кошељов. Био је уредник часописа
„Московски вјесник“ (1827-1830).
Јуриј Фјодорович Самарин (1819-1876) истакнути православни мислилац и философ. Имао је дубоко изражену националну свијест и припадао је групи старих словенофила заједно са Хомјаковим, И.В Кирејевским и К.С Аксаковим. Учествовао је на идеолошким скуповима на којима су се окупљали најистакнутији људи тога времена (Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков, Грановски, Чаадајев и др.).
(Слово, бр. 17, Никшић, фебруар 2008)
Извор
(Трећи део)
*
Многом којечему, као што рекосмо, треба да се учите у странаца, а често и да се користите њиховим услугама. Умејте их ценити, награђујте их, волите их и захваљујте им за користи које вам доносе; али их не примајте у своје друштвено браство, сем ако би били православни, а нарочито православни Словени, јер вам они нису туђинци. Ми велимо користите се њиховим услугама и према користи коју дају и награђујте их, али то све ми говоримо о пословима трговине, наука и уметности; у грађанске ваше послове они не треба да се мешају. — А шта да речемо о ратним пословима ? Часно је и праведно бити се за своју отаџбину и своју браћу, часно је и праведно бити се за сваку правду човечију; али има људи који не питајући за кога ће и за што се бити иду у најам да се бију за туђине и за туђе државе. Они за новце продају своју крв и крв оних које ће убијати, и има царева и народа који је купују. Нека ни једно ни друго не буде код вас, благодарних и јуначких Срба. Оставите којекаквим Немцима да се продају за убице, а храбром Напољу, часној Енглеској и глави римске религије папи да их купују! Нека при њима остане така гадост. Држимо да не би требало ни да вас опомињемо за то, али ви сте ступили у друштво других народа код којих је појам о томе шта је часно а шта нечасно врло колебљив и неодређен, и по невољи морамо вас опоменути на то зло, које још није довољно обелодањено и осуђено, и према томе може саблазнити људе, ако им се то не каже. И ми смо у старо времена имали Немце да се за нас бију, зато смо им после доста и робовали.
Не подајите се саблазни да будете Европљани! Та се реч сада често употребљава, а какав јој је смисао? Шпанци, Шведи и Французи подједнако су Европљани, па јесу ли налик један на другога ? Врло мало имају они заједничкога. — Да та реч не означава неки виши ступањ развића духа човечијег? Красно ми је то више наравствено развиће у народа који себе заштићује рукама најмљених убица, и још и не увиђа гнусност свога греха; а ти народи су такође Европљани. Лепо ми је то наравствено развиће код народа који су направили савез да спасу народ који је од вајкада непријатељ хришћанству и законима човечанским, а тај савез је савез европских држава. Дивно је наравствено развиће народа чији представници готови су братимити се с таким потурицама као што је Омер-паша! Врло је на ниском ступњу наравствено достојанство Европе. Ту недавно приликом једног бродолома Црнац, Африканац, да би спасао своје другове да не помру од глади, добровољно је жртвовао свој живот, и ти другови, европски Немци, примили су ту жртву, и појели га. Ко је био виши пред људима и пред, Богом? Или црнац Африканац који је дао свој живот да би спасао браћу, или Немац који га је појео да би продужио свој живот? Где је ту част европскога имена? И заиста полуримски и немачки народи међу собом не хвале се њоме. Они, или боље рећи њихови агенти и посланици и наша браћа која су изневерила своје народне обичаје, употребљавају ту реч као вешт мамац за Словене, да би им натурили духовно ропство, и по несрећи често се ми хватамо на ту обману ! — Тежите за именом човека, и још више именом хришћанина, и да стечете све оно чиме се тако име оправдава, а ни мало не гледајте да ли ћете достићи свој високи циљ европским путовима или којим другим. Не одевајте своју умну слободу кицошким оковратником с натписом „Европљанин."
*
Чувајте простоту својих нарави. Једино у њој наћи ћете јемство друштвене снаге и друштвеног здравља; у њој је корен праве храбрости и способности ка самопожртвовању. Нека Србин у својој отаџбини не гледа да се разликује од своје браће ничим другим сем услугама учињеним својој отаџбини или словенским земљама. Ако би он и заслужио почасти у другим земљама, шта је вама стало до тога? За њега би било непристојно да се тиме хвали пред вама, и ви не треба да му допуштате таку сујету. Рецимо да га страни владаоци и уважавају и да су му за што било захвални, он нека се хвалише знацима тога уважења или захвалности ван Србије, а на скупу Срба то не треба да буде. И да ли ће похвала енглеске краљице или аустријског цара бити похвалом и у вашим очима? Ми сумњамо. Нека се Србин кити само наградама добивеним од народног мишљења и од српске државе. Ако се деси да његов рад баш у другим земљама буде на корист или част његовој отаџбини и браћи, нека сама Србија о томе суди и награђује га, о туђ суд и туђе награде не треба да допуштате. У самим почастима и знацима одликовања будите опрезни. Нека она буду наградом само за службу општу. Ко је послужио отаџбини може од друштва добити сведоџбу своје службе, али не допуштајте и одбацујте свако спољашње одликовање за труд који човек хришћанин уложи за корист свога ближњег или за испуњење закона Христова. У томе он већ не служи људскоме друштву већ вишему судији, својој савести и томе ко суди његовој савести, Богу. Свака друштвена награда, сваки знак одликовања био би увреда за само дело и поруга на суд који је виши од вашега. Ми знамо да други народи допуштају себи таку противзаконитост, но ви бежите од тога с презрењем. Помислите сами би ли се ви усудили прикачити на груди Апостолу Павлу какву златну плочу за његово апостолство? Тако судите, само у мањој мери, о сваком делу које се учини ради савести и Бога, била то милостиња или спасење људи с опасношћу свога живота, или духовни труд. Шта може н. пр. бити неразумније и, рецимо још више, шта може бити богопротивније од знакова одликовања датих људима за проповеди, поуке или за црквену управу? Зашто не би давали награде и за пост и за молитву и за дарове исцељења? Друштво награђује за друштвену службу, но и то не треба да буде повод сујети; зато би вам ми саветовали да награђујете само старце који су свршили своју службу, да би их свак могао познати на сабору и радовати се гледајући на заслужног старца; а ономе који још служи нека буде наградом сама његова служба, његова дужност и ваше поверење к њему.
*
Презирите раскош, она је сама по себи недостојна паметних људи, и учинила би да плаћате данак другим народима. Не поводите се за њима. Разликујте предмете који служе правој удобности живота од предмета раскоши. Први чине и сиромаху живот бољим (н. пр. боље осветљење, јака и лака одећа, несагориво посуђе и др.) а други служе само разнежавању богатих. Не мешајте уметност, која изражава најбоље тежње душе човечије и облагорођава је, с кицошлуком и увесељењем, које душу унижава. 0 свему томе ми ни од кога нисмо могли чути опомене, и падали смо, а често и сад падамо у погрешке штетне и по јавни и по приватни живот. Још и сад смо готови подједнако ценити великог песника који прославља своју отаџбину и позоришну играчицу, чија је уметност само за презирање. — Ви сте за сад још сиромашни, као људи који су се недавно ослободили ропства. Али ваша је земља богата дарима божјим, а ви сте трудољубиви: богаство се ваше мора увеличати. Не употребљавајте ново богаство на празан блесак и раскош! Нека богаташ употреби сувишак свога богаства на помагање сиротиње (разуме се не идући на руку ленствовању) или на општу корист и опште просвећивање. Нека буде у земљи српској та света раскош да за трудољубивог човека у њој не буде нужде и оскудице. Нека су богато и сјајно украшене цркве: храмови божији! Али у вашим приватним кућама нека буде: скромност као и у вашем домаћем животу. Раскош појединог човека чист је губитак за друштво и крађа од њега, и треба да се од ње гнушате. Кадифа и златоткане материје пољских панова оденули су Пољску у дроње, а и ми се немамо чим похвалити. И у самим државним и јавним зградама гледајте на простоту која ипак може бити лепа. И у њима раскош, кићење и блесак свагда су на штету правој користи, па кад и изгледа да нису штетни, штетни су тим што служе као знак друштвене поноситости и државног самохвалисања, а обоје је противно Богу. Знајте, Срби, да је ока земља велика у којој нема ни оскудице у сиромашних ни раскоши у богатих, у којој је све просто и без сјаја осим храма божијег. Таква је земља у истини силна, Богу угодна и од људи поштована.
*
По свету се о вама разноси велика хвала коју ви, држимо, заслужујете, хвала о чистоти ваших нарави. С тим је скопчана светиња и сила породичких веза, срећа и права радост живота, народно здравље, и — непосредно или посредно — сви услови друштвеног напредовања. Нека не буде поштован у друштву онај који је нечастан у свом домаћем животу, онај који нема савести или је не слуша у свом личном послу, неће је слушати ни у јавним пословима, па му не треба поклањати поверење, јер одликујући поверењем порочне људе само друштво постаје саучесник њихових порока. Немају право они који веле да и таким људма треба давати да врше грађанске дужности ради њихове памети. Напротив уклањајте их из јавних послова, јер ће се и међу добрима наћи људи исто тако паметних и који више заслужују ваше поверење. Мора се, напослетку, рећи да поједина корист, коју би могла причинити друштву памет поквареног човека у јавном послу, много је мања од рђавог примера који се даје поверавањем јавних послова такоме човеку.
Ви ћете одсад бити много више у додиру с другим народима, и не поводите се за њима, нарочито за Французима и Немцима, што они не пазе на чистоту нарави. У томе погледу Енглеска је испред свих народа, а од чистоте домаћег живота зависи и политичка моћ државе. У многих народа влада ружно и богопротивно мишљење да чистота нарави више личи жени него човеку. Презирите тако мишљење! Од владања човека зависи и владање жене, и кад би човек као јачи, круна божијег саздања, тражио од слабије жене оне врлине које сам нема, то би било не само непаметно него и непоштено.
*
Нека буде строг суд јавног мишљења, јер без тога нећете избећи од постепенот кварежа нарави, али се клоните неразумног подозрења и неповерења, и пе отурујте од себе покајнике и не вређајте их. Али законски и кривички суд нека буде милостив. Сетите се да за сваки преступ више или мање има кривице до друштва које слабо чува своје чланове да се не саблазне, или се не брине о хришћанском образовању за младости њихове. Не кажњавајте преступника смрћу. Он се већ не може бранити, а јуначкоме народу срамота је убијати човека без заштите; хришћанину је грешно лишити човека могућности да се покаје. Одавно је у руској земљи укинута смртна казна и сад нам је свима одвратна, и не примењује се више у кривичном суђењу Тако милосрђе дика је православном словенском племену. Од Татара и учених Немаца остале су нам сурове казне, али ће скоро ишчезнути и последњи њени трагови. Будите, велимо, милосрдни у казнама, али нека ваше милосрђе буде паметно. Боља је и по изгледу строга казна, али која погађа кривца, него божем блага, али која погађа и његову породицу. У такој је казни више неправде него милосрђа.
Многи траже да казна не срамоти кривца, и мисле да је то човечно. Али то је велика заблуда. Свака казна (осим духовне утехе) тим самим срамоти човека што је она насиље које се над њим врши; али он је већ изгубио част својим преступом, и казни, као последица преступа, циљ је поправка и нимало не увеличава бешчашчење, јер се човек не срамоти тим што трпи по невољи, већ тим што чини по својој вољи. Свако друго схватање личи само људима који не верују у достојанство духа човечијег, н. нр. Немцима од којих је и постало, а не Словенима. Праведност и милосрђе у казнама састоји се у томе да не буде никакве излишне суровости, и да невини ни у колико не страда за кривога. И зар нема н. пр. више правде у кинеском суду (премда ми, разуме се, ни то не бранимо), у коме се каткад кажњавају оцеви за децу коју су васпитали, него у суду европском, у коме се каткад кажњавају деца за оцеве на које они нису могли имати никаква утицаја? — Казном, велимо, не срамоти се преступник, али она може бити срамота за онога ко је изриче, али и у том треба имати здраво схватање. Човек се не бешчасти испуњавајући непријатну дужност коју му је дало друштво ради одржања мира и живота своје браће.
Стражар који стоји код тамнице, и — тако рећи — везује преступника, постаје оруђем кажњавања, али се тиме не бешчасти; то исто важи и за све привремене извршитеље војеног или грађанског суда, Бешчастан је занат онога који је свој живот посветио сталном извршивању казни — занат џелата. Свуда је он презрен као лице безнаравствено које унижава човечију природу; али да ли је достојно поштовања друштво које је створило тај занат који понижава човека, па га после презире за оно што је само криво? То је или лицемерство или фарисејска лаж. Уредите кривичне законе тако да вам не буде потребан џелат. Име тога заната бешчасти закон и друштво које тај закон има. Најпосле нека у вашим судовима буде више савести него формалности, и тада ће српски суд уважавати сви народи. Тако је било у старо доба код словенских племена; тако је сад у Енглеској и она се тим дичи. - Још да речемо: нека не буде никаквог свечаног извршења казне, јер сваки посебни преступ и његово кажњавање по себи је општа жалост. Дајте места савести и у грађанском суду. Срамота је да у друштву имају већи значај законски прописи него правда и добра савест, а то често бива у других народа. Не умножавајте међусобно тужакање и парничење, јер је то зло за мир и братску љубав. Ми држимо да би сваки спор требало решавати изборним судом, и ако у њему не буде сагласности нека га реши општина; а ако је спор међу члановима разних општина, нека га решава суд људи из треће општине, да не би било раздора међу општинама. Више се држите општинског суда и општинских уредаба. Ту је више правде него игде на другом месту, а осим тога људи се привикавају да траже поштовање у своје браће. Где сеоски или градски збор решава послове, тамо се од младости васпитава у човека здраво схватање о законитости и справедљивости, и уништава се погибаона равнодушност за опште послове, која је тако обична у многих народа. Општински збор је школа за народ виша од сваког књижевног васпитања, и не може се заменити никаквом књижевном мудрошћу. Општинске скупштине спасле су дух и разум руског сељака и поред ропства у које га је оковао неправедни закон.
Добро би било кад би збор решавао сва дела једногласно. Тако је од старине био обичај у Словена, а од Немаца нам је дошло да се броје гласови, као да је божем мудрост и правда на страни већине гласова, кад у самој ствари та већина врло често зависи од случаја. Помислите и на то, да тамо где се дела решавају по већини гласова, пропада или бар слаби жеља да се браћа убеде, и зато слаби и сама тежња ка сагласности у савести и у разуму. А где се не може постићи једногласна одлука, боље би било предати да реши један човек кога цени и поштује цео збор. Савест и разум једног човека који ужива опште поверење даје више наде на правилно решење него играње на број гласова. У енглеском кривичном суђењу потребна је једногласност свих поротника за осуду, и њихов суд уважава цео свет.
Ви сте хришћани, ви сте православни, нека вам дакле буде правда изнад свега! Не верујте да би икаквом народу неправда могла бити основом дуговечног успеха и среће. Она ствара против њега злобу других народа, и опкољава га душманима. Има на свету много људи који мисле да је допуштено добар циљ постићи и рђавим путем. Тако, као што је познато, уче језуити. Али тако учење строго осуђују апостоли. Свака неправда долази од лажи и од мрачнога духа, а њега не можеш друкчије натерати да служи божијој светлости осим побеђујући га правдом. Не можеш га ни преварити, јер је сва његова памет усредсређена на превару. Ако се некад и учини да се злим путем постигао добар циљ, то је само обмана, и не треба томе веровати. Од рђавих средстава остаје у самом добру квасац који привидно добро претвара у неочекивано зло, и неразумни људи чуде се после тој промени, а не воде рачуна о путовима божије правде, која је увек непромењива. — Ми се, браћо наша Срби, усуђујемо опоменути вас на то, јер неки од вас, као што је познато, навикавајући се на живот туђих народа навикавају се и на њихове лажи, нарочито у дипломатским односима, и мисле да тиме могу послужити својој отаџбини. Варљива је така нада. У лукавству не може се превазићи ни језуит ни аустријанац, али се оно лако побеђује искреношћу и простотом; у томе, је сила, и то права сила. Она не само побеђује, но и обезоружава душмане.
*
Ви сте створили у себе власт. Покоравајте јој се и снажите је да не би пали у безвлашће и слабост; али чувајте у себе и слободу, а нарочито слободу мишљења како усменог тако и писменог. Она утврђује силу духа, царство правде и живот разума у народу. Без ње се заглушују сва добра начела, као што се види из искуства многих народа. Она је потребна грађанима, а можда је још потребнија самој власти, која без ње упада у неизлечиву слепоћу и спрема самој себи пропаст.
Ми велимо чувајте слободу мишљења, и чувајте је не само од власти него и од вас самих. Нека се исказује свако мишљење, ма како оно било непријатно вама самима. Ако је оно справедљиво, оно ће се распространити на опште добро; а ако је лажно, оно ће се изобличити опет на опште добро, јер је правда паметнија од лажи, А шта бива тамо, где се мисли не смеју исказати из страха. Истините пропадају, јер воле светлост, а лажне, које воле таму, не будући изобличене, шире се као потајна зараза и заражавају собом и саме изворе живота. Саслушајте све, изобличавајте лаж, и ви ћете победити својом вером у силу истине која је од Бога.
Не говорите много о праву и о правима, и много не слушајте оне који вам о томе говоре, него слушајте радо оне који вам говоре о дужностима, зато што је дужност једини живи извор права. Сазнање свога права за онога који је силан не значи ништа сем што освештава његову самовољу, а за онога који је слаб оно не вреди ништа, зато што је слаб. Сазнање дужности веже силнога, ствара и освештава права слабих. Себељубље говори о правима; братољубље о дужностима.
Поштујте своје духовне пастире! На њима је велика од говорност пред Богом, и право је да буду у великој почасти код људи, али не допуштајте да они себе величају црквом мимо остали народ. У томе будите врло осетљиви за своју част, јер сте ви сви чланови Цркве Божије. Латинско духовништво себе назива црквом одстрањујући грађане или држећи их за бесловесну стоку, зато у њих и нема праве Цркве. Источни па тријарси и епископи открили су недавно ту латинску лаж, и заслужили су тиме велику и вечну захвалност од свега православног хришћанског света, иако на жалост многи од њих у самој ствари нису сасвим верни свом сопственом учењу угнегтавајући права народа, и таком својом неверношћу дају против себе оружје иноверцима у Бугарској.
Напослетку, старајте се о образовању и раширењу знања по свему народу српском! Старајте се да би оно свима било приступно. Раширење сваких знања не само што је потребно ради опште користи, него и за саму справедљивост, јер живот богаташа и иначе има много преимућства над животом сиротиње, па је ли право да само богаташи за себе задрже то велико благостање? Волите и унапређујте науку не само због непосредне користи коју она доноси друштву и појединим људима у друштвеном животу, већ још више зато она раширује и укрепљава разум, тај велики дар божији. Знајте и то да где наука ужива слободу и поштовање ради ње саме, тамо је она и многоплодна и силно помаже општем добру; тамо пак где је примају као најамну радницу, тамо је она слаба и не приноси плодова самоме друштву. То смо ми унеколико сами искусили, па чак и сад то осећамо.
Чувајте дакле и развијајте у себи све добре принципе! Будите верни православљу и сложни у духовном просвећивању! Не напуштајте никада братску једнакост и будите сложни у целини народној! Тежите ка образованости и правди, и будите сложни у постизавању сваког општег добра и разумног савршенства.
Остало што је справедљиво и корисно вам, казаће вам ваша рођена памет. Ми смо држали за своју дужност рећи вам оно што смо дознали из искуства, и подсетити вас на погрешке у које лако може пасти народ улазећи у непознату му област умних односа с другим европским народима. Друга словенска племена пре вас су ступила у те односе, и како их није имао ко опоменути од опасности, тешка је била њихова судбина. Чеси и Пољаци потпали су под туђу власт; ми смо се спасли, али тек сад се почињемо опорављати од болести, која нам је претила духовном смрћу. Нас је спасло, као што смо рекли, чврстина народна, свето православље и милост божија; али неће тако брзо ишчезнути трагови болести; нећемо скоро постати правом руском земљом која живи духом руске самобитности. Био би грех и срамота ако наше искуство не би послужило на корист нашој млађој браћи, која ступају на ново поље друштвеног живота, вама, и кога још Бог призове, јер се ми надамо да ће дан Божије милост сићи и за све друге. Може бити ми вам нисмо све казали, или смо казали нејасно, или шта више и погрешно. Ви, браћо, попуните што није речено, разумите што је казано нејасно, исправите што је погрешно, а наше речи, речи од срца и од љубави примите с љубављу и милошћу.
Срећна и силна била Србија на радост свих Словена; уважена била од свих народа!
Примите наш братски поздрав.
У Москви 1860. године.
Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев, Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.
(Пренесено из: Ситнији списи Ђ. Даничића, Српска Краљевска академија, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925)
*
О АУТОРИМА
Константин Сергејевич Аксаков (1817-1860). Један од истакнутијих људи свога времена. У почетку је припадао кружоку Н.В. Станкевича са чијим је члановима увијек био у пријатељским односима. Припада старим словенофилима заједно са
Хомјаковом, Кирејевским и Самарином. Учествовао је у идеолошким скуповима на којим су се окупљали Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков, Самарин, Грановски, Чаадајев и др.
Аксаков је проповједао хегелијанство у његовом словенофилском тумачењу и примјени. Аксаков је такође био и један од
критичара западне културе, у којој је хипертрофија државе довела до тога да „правда“ као унутрашње начело, нађе израз у закону.
Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860) био је свестран и оригиналан човјек, између осталог пјесник и драматург, публициста, историчар богослов и философ. Био је вођа групе словенофила, њен инспиратор и главни актер. По оцјени Н. А. Берђајева, Хомјаков је био „витез Цркве“, а Самарин му је додијелио донекле претјерану титулу “учитеља Цркве“. Био је у непрекидном и интезивном контакту са истакнутим савременицима: Чаадајев, браћа Кирејевски, Одојевски, Алекс, Тургењев, Херцен, Погодин, Шевирјов и др.
Александар Ивенович Кошељев био је пријатељ словенофила Ивана Кирејевског са којим је основао „Друштво љубитеља мудрости“, а касније је био уредник Московског часописа „Руски разговори“.
Михаил Петрович Погодин био је историчар и професор московског универзитета који се са изразитим одушевљењем посвећивао хегелијанству. Припадао је философском кружоку „Друштво љубитеља мудрости“ гдје су били и: В.Ф. Одојевски (предсједник), Д.В. Веневитинов (секретар), И. В. Кирејевски, С.П. Шевирјов, А. И. Кошељов. Био је уредник часописа
„Московски вјесник“ (1827-1830).
Јуриј Фјодорович Самарин (1819-1876) истакнути православни мислилац и философ. Имао је дубоко изражену националну свијест и припадао је групи старих словенофила заједно са Хомјаковим, И.В Кирејевским и К.С Аксаковим. Учествовао је на идеолошким скуповима на којима су се окупљали најистакнутији људи тога времена (Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков, Грановски, Чаадајев и др.).
(Слово, бр. 17, Никшић, фебруар 2008)
Извор
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.