Свети Оци против магије, астрологије и вере у "судбину"

Православна заштита од магије у Житијима Светих

 

Житија Светих, та енциклопедија Светога Духа, у којој су дати животи и подвизи православних витезова вере од најстаријих времена до данас, пуна је повести о одолевању демонским силама које делују путем враџбина и магије, одолевању Духом Божјим, свесилним Заштитником. Нашем читаоцу нудимо неколико примера, на корист и утеху, препоручујући му да се моли свецима о којима је реч, као и осталим пријатељима и угодницима Христовим, да би били заштићени од демонских замки и искушења.

Сваке године, Црква Божја 2. октобра по православном (15. по грађанском календару) слави спомен Свете мученице Јустине и Светог свештеномученика Кипријана. Кипријан је, пре него што се обратио Христу, био чувени маг из Антиохије Сиријске. Од детињства посвећен на службу Аполону, он је на гори Олимпу од грчких паганских жречева научио многе магијске вештине: да изазива промене у ваздуху, пушта громове и кишу, узбуркава таласе на мору, прави штете усевима, виноградима, воћу, наводи болести и несреће на људе.

У двадесетој години Кипријан се магији учио у Египту, у граду Мемфису; у тридесетој је, пак, као врховну ђавољу науку изучио астрологију код Халдејаца. Кад је све ово постигао, био је, каже житије, "савршен у сваком злу".

На крају, по сопственом сведочанству Кипријановом након обраћења Христу, сам сатана му се јавио као прелепи кнез са златном круном на глави, похваливши његову ревност и дајући му пук демона на службу, као и обећавајући да ће му после смрти дати почасно место у царству таме.

Када је стигао у Антиохију, Кипријан се сасвим посветио црној вештини. Многе је научио свом злу - летењу по ваздуху и, уз помоћ демона, ходању по води. Многе је отровао и убио враџбинама; људе, младиће и девојке је приносио на жртву злим дусима. Помагао је паганима који су му се обраћали да се "усаврше" у блуду, гневу, зависти, мржњи, и свим осталим безакоњима.

Али, Господ ни таквог Кипријана није хтео оставити да пропадне, него га је, по Свом човекољубљу, избавио и спасао.

У то време у Антиохији је, девством и молитвом Богу посвећена, живела девојка Јустина, која је своје родитеље, благодаћу Христовом, привела вери, тако да је њен отац Едесије, крстивши се, од идолопоклоничког жреца, постао православни свештеник.

Један пагански младић, по имену Аглаид, видевши лепоту Јустинину, покуша да је саблазни и наведе на грех, али она није хтела ни да чује за њега. Онда јој понуди брак, али му она одговори да је Женик душе њене - Христос. Распаљен пожудом, Аглаид оде код црног мага Кипријана да затражи од њега помоћ у придобијању Јустининог срца. Кипријан му обећа да ће Јустину довести у такво стање да ће девојка више жудети за Аглаидом него он за њом.

Кипријан је, отворивши своје књиге, нашао формулу за призивање блудног демона, и овај се појавио, предавши му течност којом Аглаид треба да покропи Јустинину кућу да би она пошла за њим. Овај то учини, и те ноћи, при молитви, Јустину нападе блудна страст, и у мисли јој дође Аглаид. Видевши да нешто није у реду, она још усрдније припаде Богу на молитву, просећа Га да је заштити од напада злих сила и да сачува њену чистоту.

Демон, не могавши да поднесе благодат Божју која је оградила Јустину, побеже од ње, и Кипријану слага да је побегао јер није могао да поднесе неки знак који је на девици Христовој угледао.

Црни маг је слао још бесова, све једног горег од другог, али се девица наоружавала постом и молитвом и сузама, тако да ништа није вредело. На крају јој се јавио сам кнез демонски, у виду побожне жене, која јој је предлагала да се одрекне девства и уда се. Али, Јустина се осени крсним знаком, и кнез зла одступи.

Запањени Кипријан, кога до тада нико није могао победити, упита поглавицу бесова каквом им се то силом Јустина супротставља, те је не успевају савладати. Демон, гоњен силом Свете Тројице, признаде да: "Ми не можемо да гледамо у крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и далеко прогони".

Кипријан се, међутим није предавао. Аглаиду је дао привидни облик птице и младић је, ношен ђаволом, мислио да слети на Јустинину кућу, да би упао код ње; Јустина, међутим, примети нечастивог, и овај побеже, остављајући Аглаида, који умало не погибе. После овога је и сам Кипријан покушавао да се приближи Јустини, прво у виду жене, а затим у виду птице; али ни то, наравно, није помогло.

Гневан као сам сатана, Кипријан, пошто није могао ништа Јустини, поче да наноси штету њеној родбини, суседима и познаницима: морио им је стоку и магијским нападима злостављао слуге. Саму Јустину је ударио болешћу, али је она у постељи, док ју је мајка неговала, певала: " Нећу умрети, него ћу жива бити, и казивати дела Господња" (Пс. 117,17). Тада Кипријан, у последњој фази безумља, пусти болештину на стоку и људе читавог града, по коме се пронесе глас да он то чини зато што му се Јустина не покорава. Угледни грађани Антиохије тражили су од Јустине да се уда за Аглаида, како би несрећа престала, али их је она тешила скором Божијом помоћу. После Јустинине молитве Богу, сила зла ишчезе, и људи прославише Христа, а наругаше се Кипријану, који изгуби сваку врачарску моћ и силу.

Видевши да се не може супротставити сили Господњој, Кипријан се обруши на свог господара ђавола, и изружи га, рекавши да више неће да му служи, као немоћном и бедном, него да ће се обратити за помоћ Хришћанима. Ђаво покуша да убије Кипријана, желећи да спречи његово покајање, али се Кипријан прекрсти и завапи: "Боже Јустинин, помози ми!", после чега демон одступи. Затим, Кипријан антиохијском епископу Антиму однесе све враџбинске књиге и предаде их да се спале, са плачем и сузама се покајавши. Он прими и Свето Крштење, због чега сви Хришћани, а нарочито Света Јустина, прославише Спаситеља и Човекољупца, Распетога и Васкрслога Христа.

Касније, Кипријан постаде епископ, а Јустина игуманија женског манастира. Обоје су страдали због вере почетком четвртог века, убијени од стране незнабожаца, да би вечно живели са Христом...

У житију Светог Макарија Великог (19. јануар по православном календару) наводи се овакав случај. Један Египћанин пожеле жену свог ближњег, и покушаваше да је заведе. Пошто ова није хтела ни да чује, јер је била чиста и одана мужу, он оде код врачара, тражећи његову помоћ. Врачар је бацао чини на жену, али ништа није вредело. Онда он уради друго: омађија очи оних који је гледају да, кад је виде, уместо жене посматрају кобилу. Ово је учинио да би је супруг отерао од себе. Човек се једне прилике врати кући, и нађе кобилу уместо супруге! И сви из његовог окружења су видели кобилу, не знајући шта се то, у ствари, десило. На крају, очајни човек је поведе у пустињу Светом Макарију. Чак су и Макаријеви ученици - монаси уместо жене видели животињу! Он им прво објасни да то није тако, јер се човекова природа не може претворити у животињску, али им такође рече да су на ниском духовном нивоу, чим не виде прави лик. Затим изли свету водицу на главу жртве, и она се појави каква је и била. Тада је Свети Макарије упозори, рекавши да јој се то десило јер се у току пет недеља није причестила Светим Тајнама.

Ученик Светог Василија Новог (26. март по православном календару), Григорије, имао је на свом имању најамника Александра, који се био оженио прљавом и поганом девојком Мелитином, коју је мајка била научила свакој сатанској вештини. Мелитина је била развратница, и свог мужа је много пута преварила, због чега ју је он, по правди, тукао. На крају, она му се освети бацајући чини на њега, због чега несрећник паде у постељу и толико изгуби снагу, да ни муву са себе није могао да отера. Њена мајка, је говорило се, марви ход заустављала, и друга зла чинила помоћу враџбина. Ко год је нешто рђаво рекао о Мелитини, а она га чула, наводила је на њега помоћу враџбина болест, и људи су по два - три месеца лежали у постељи.

Ова Мелитина се окомила на Григорија, и покушавала да га чинима наведе на прељубу. Стално се мотала око њега, и мамила га. На крају, Григорије, чувајући своје девство, штапом појури на бестидницу, претећи јој батинама ако му и даље буде досађивала.

Мелитина реши да га враџбинама убије. Григорије после неколико дана оде на службу у храм Светог Георгија, који се налазио у једном винограду. Кад се служба завршила, он прилеже да мало одмори. У сну виде црн и смрдљив облак како се спушта на њега, и чу глас: "Прими што ти Мелетина спреми!" Овај тешки, ледени облак уђе у Григорија, који, кад се пробуди, осети да је тешко болестан. Унутарњи огањ који је мучио Григорија био је такав да је он често устајао из постеље, бацао се у хлад под дрвеће или у реку да ублажи муку, али ништа није вредело. "Ноћ ми је изгледала дужа од четрдесет година", говорио је Григорије. На крају крајева, кад му је изгледало да ће умрети, Григорије је завапио Светом првомученику Стефану, који га је, скупа са Светим Василијем Новим, избавио од несреће, показавши му и рајске обитељи спремљена за оне који Бога љубе.

Блажена Теодора, послушница Светог Василија, која се Григорију јавила после смрти, описала му је пут душе по њеном растављању од тела, при чему злодуси киње и муче душу, тражећи у њој своје особине. Једна група демона, на петнаестом митарству, испитује грехе враџбина и чарања. Злодуси су на том митарству нарочито одвратни: личе на гмизавце, шкорпије, жабе и аспиде, и у пакао стрмоглављују све који се баве чарањем, бајањем, тровањем и призивањем ђавола (спиритизмом); наравно, ако се нису покајали и исповедили за живота.

Свети Патрикије, просветитељ Ирске (рођен око 390 на Западној обали Енглеске или Велса), по једном чудесном виђењу позван је у Ирску која још није била сва крштена да дође и проповеда веру Христову. Тамо је стигао 432, као епископ, и одмах почео да обраћа Ирце Христу. Када је стигао у област Таре, престонице ирских краљева, краљ Лојгуир, који је био незнабожац, решио је да га убије. Претходно је са собом повео двојицу друида, Лукетмајла и Локруа, вичних свакој чаробњачкој вештини. (Друидска магија била је једна од најстрашнијих; друиди су, да би стекли демонске моћи, без зазора приносили људске жртве. Сада се њихови култови обнављају у оквиру Њу Ејџа.)

Када су стигли до Светог Патрикија, Локру је почео да ружи Христа и веру Његову најпогрднијим именима. Патрикије га је погледао страшним погледом, и помолио се Богу да покаже Своју силу, као што се негда Свети Петар помолио да Господ сакруши Симона мага. И десило се исто: сила Божја је подигла Локруа у ваздух, и треснула о земљу, после чега је овај испустио своју црну душу. Војници, који су са краљем дошли у бојним кочијама, насрнули су на Светитеља, али их је изгинуло седам пута седам због земље која се под њима отварала. Краљ је, са својом пратњом, у страху побегао.

Сутрадан је био Васкрс, и Свети Патрикије је отишао на Лојгуиров двор, да би проповедао Васкрслога. Уплашени краљ га је примио за трпезу, где се нашао друид Лукетмајл, који је преживео сукоб са Светитељем на Велику Суботу. Да би га искушао, он му је сипао отров у пехар са вином. Свети Патрикије је то приметио, и благословио чашу. Сва течност се следила, осим капи отрова које је друид усуо. Кад је отров просут, Свети Патрикије је поново благословио чашу, и вино се вратило у природно стање. Лукетмајл га је онда изазвао на двобој чудима, као што су то некад чинили фараонови жреци, кушајући пророка Мојсеја. Патрикије је пристао.

Изашли су напоље, праћени мноштвом знатижељног народа. Друид је предложио Светитељу да призове снежне облаке (био је Ускрс!) који ће снегом покрити сву земљу. Патрикије му је одговорио: " Нећу чинити оно што је у супротности са вољом Божјом". Тада је сам Лукетмајл то урадио, и висораван се прекрила снегом. Онда је Свети Патрикије од њега затражио да уклони снег, али је друид одговорио да то не може учинити до сутра. Свети га укори: "Можеш да чиниш зло, али не и добро. Није тако са мном". И благослови предео, и снег неста, као да га није ни било, што све задиви и наведе да прославе Бога.

Лукетмајл је онда, уз помоћ демона, навео таму на читав крај, али ју је Свети Патрикије одагнао. Последњи предлог упућен обојици био је проба ватром. Друид се побунио, тврдећи да је Патрикије човек који се клања ватри као богу, и да је ватра његова стихија, па га од ватре и сама одећа штити. (Он је, несрећник, мислио да је Светитељева одећа магијска.) Светитељ је онда предложио да се направи кућа пола од сировог, а пола од сувог дрвета, да се у суви део постави његов ученик Бенигнус одевен у одећу друидову, а у сирови део дома постави Лукетмајл коме је Свети Патрикије дао своју одећу. Тада нека се све запали, па шта Бог да. Друид је на ово пристао, а сложили су се и Ирци.

Кућа је направљена, ватра упаљена: Лукетмајл је, у делу куће од сировог дрвета, изгорео, - остала је читава сама одећа Светитеља. Бенигнусу није било ништа, осим што је изгорела друидова одећа која је била на њему. Видевши ово чудо, краљ Лојгуир и његови дворјани су се крстили, и напустили друидско безбожје...

Оваква велика чуда која су се дешавала у прошлости Цркве била су на уразумљење и корист оновременим паганима, којима је Бог показивао Своју свемоћ и љубав да би их привео Себи. Данас, мада таквих чуда на први поглед нема, има их и даље; то јест, враџбине и чини, ма како јаке демонске силе да наводе на православног Хришћанина, само су паучина пред силом Божјом која исповеђене и причешћене слуге Христове штити од свакога зла. И Кипријан, и врач из Египта, и Мелитина, и друиди сломили су се, а нису успели да сломе људе Богочовекове.

Међутим, не треба заборавити ни ово: враџбине и чини имају утицаја на оне који не живе побожно, који нису крштени и венчани у Цркви, који не посте, не кају се и не исповедају, не причешћују Светим Тајнама, не воде чист и честит живот. Онда демон полаже права на њих, и крха их како му се свиђа. Зато се треба обући у свеоружје Божје, и вапијати Оцу и Сину и Светоме Духу, нимало не сумњајући у победу Светлости над тамом и Правде над безакоњем.