Иван А. Иљин: Поглед у даљину – књига промишљања и надања

Трагајући за решењем кризе модерне цивилизације, Иван А. Иљин изградио је својеврсну философију очигледности. Сагледавањем свих релевантних аспеката атрофиране културе савременога човека, он се не задржава само на критици, већ нуди и алтернативу. Своју философију очигледности није систематски излагао, она је расута по његовим многобројним есејима и огледима. Иљинови есеји писани су јасно и прецизно, али и философски проницљиво и елегантно. Поглед у даљину је један од његових зборника текстова који се баве савременом културом у ширем смислу (подразумева се култура као свеобухватност људског постојања).
Криза коју преживљава савремено друштво, како бележи Иљин, није политичка или привредна, него, пре свега, криза која је духовне природе. Она је резултат сукоба у самом човеку, сукоба између онога што он доиста јесте и онога како жели да се покаже у очима других; није важно ко сам ја заиста већ каквог ме види окружење. На тај начин долази до корупције готово свих врлина и дезинтеграције човековог бића. Такав (растројени) човек ствара, како тачно запажа Иљин, „културу без вере, без срца, без созерцања и без савести". „У темељу тако одрођене културе - пише он - лежи искривљено постојање, расцепкан, размрвљен живот душе лишене корена која избегава све што је савршено". Дакле: „савремена криза - криза је раздвојеног човека".
Култури живота растројеног човека који космос полако претвара у хаос, Иван Иљин супротставља културу очигледности. По његовим речима, „очигледност је - светлост; али није свако светлуцање у стању да нам донесе очигледност. Постоје, такође, халуцинације, као и проблесци у ваздуху. Очигледност је - светлост која потиче из самог предмета, која нас обухвата и употпуњује, која нама овладава..." Човек, сусретом са том, слободно можемо рећи, таворском светлошћу, бива духовно преображен и доживљава потпуну јасност, проверену увереност; на тај начин, како сматра Иљин, долази до „изненадног прекида и краја, и (тада отпочиње) ново постојање".
Очигледност подразумева веродостојни унутрашњи акт човека из чијег живота нису искључени срце, созерцање, савест и вера, човека који је целовит. По Иљиновом мишљењу, „човек мора поново да пожели истинску реалност, супстанцију васколиког бића и сваког живота. Тада ће се у њему отворити и оживети срце; тада ће се он слободно и одлучно препустити созерцању срца; тако ће изнова пронаћи Бога, помириће се са својом савешћу и почеће да ствара нову културу - налазећи нову веру у Христа, градећи нову науку, саздајући нову уметност, формулишући ново право и уводећи нову социјалност...". „Човек будуће културе - по Иљиновим речима - мора поново да заволи духовну слободу, да се преда живој доброти срца, да у себи однегује драгоцену кроткост као извор истинске снаге, да осећа дубоко поштовање пред тајном Божјег универзума, да у себи ојача снагу срдачног созерцања, да се научи радости благодарења и да обнови у себи истинску религиозност." Тада ће, закључује наш аутор, нова култура човека кренути „путевима истинског хришћанства".
Извор: Православље