Треба да знаш, човек је усамљен онда кад никога не воли

„Треба да знаш, човек је усамљен онда кад никога не воли. Јер, љубав је слична нити која нас везује за вољеног човека. Тако и букет начинимо. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити усамљени. Ако се цветић развија како треба, ако почне да мирише, вртлар ће га узети у букет.

Тако је и с нама, људима. Ко воли, његово срце цвета и мирише; он поклања своју љубав баш као цветић свој мирис. У том случају није усамљен, јер је његово срце код онога кога воли: он мисли о њему, брине се о њему, радује се његовом радошћу и страда његовим страдањем. Он нема времена да се осети усамљеним или да размишља о томе да ли је усамљен или не. У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јест срећа.“

(Божићно писмо мајке сину)

* * *

„Видишь ли ты, человек одинок тогда, когда он никого не любит. Потому что любовь вроде нити, привязывающей нас к любимому человеку. Так ведь мы и букет делаем. Люди это цветы, а цветы в букете не могут быть одинокими. И если только цветок распустится как следует и начнет благоухать, садовник и возьмет его в букет.

Так и с нами, людьми. Кто любит, у того сердце цветет и благоухает; и он дарит свою любовь совсем так, как цветок свой запах. Но тогда он и не одинок, потому что сердце его у того, кого он любит: он думает о нем, заботится о нем, радуется его радостью и страдает его страданиями. У него и времени нет, чтобы почувствовать себя одиноким или размышлять о том, одинок он или нет. В любви человек забывает себя; он живет с другими, он живет в других. А это и есть счастье.“

(Из рождественского письма матери к сыну)