СРБИМА ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ 1860 - I

СРБИМА ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ
У ЛАЈПЦИГУ
КОД ФРАЊЕ ВАГНЕРА 1860.

Много вам је, браћо, милости дао Господ Бог последњих година: ослобођење од  несносног јарма дивљег и неверног народа, независност и самосталност у  јавним пословима, могућност умног, наравственог и духовног развијања у духу  Хришћанства које нас је просветлило, и напослетку, могућност да помажете  напредовању и срећи своје мање браће поукама и примерима својим. Тако сретне  добитке постигли сте ви вашом властитом храброшћу, а делом и помоћу и  симпатијама једнокрвног и једноверног вам народа руског, а понајвише  благословом Бога, који је уредио прилике политичког живота да се прекрате  невоље и понижења којима је Он вековима искушавао вашу веру и ваше трпљење.  

Ми не бисмо могли а да се не радујемо таким Божјим милостима кад би се оне  излиле на сваки други, нама сасвим туђи народ, али никоме не можемо ми тако  сачуствовати као вама и осталим Словенима, нарочито православним. Никакав  туђин (ма како он био добар и добро мислио) не може се у том с нама  испоређивати, јер за њега сте ви ипак туђи, а за нас, Срби, ви сте земна  браћа по роду и духовна браћа по Христу. Нама је мио ваш спољни изглед, који  сведочи о крвном родству с нама; мио нам је ваш језик, који звучи као наш  рођени; мили су нам ваши обичаји, који потичу од истог корена с нашим  властитим обичајима. Искрено, дакле, и из дубине душе захваљујемо Богу за  милости које на вас излива, и молимо Га да продуљи и увелича вашу срећу и  прослави вас сваком правом славом духовног добра и општег напредовања пред  свима народима.  

Добар сте почетак учинили.  

Никад се неће заборавити ваше трпљење под многовековним јармом, сјајна  храброст у доба ослобођења, а највише разум и осећање правде, што вас је  недавно ослободило од управитеља, тобожњег заштитника, а у ствари издајника  српског народа. Таки прекрасни почеци обећавају и прекрасну будућност. Народ  српски који је већ стекао поштовање других народа, неће никад унизити своје  достојанство. - Али ми знамо да после искушења, кроз која сте ви већ прошли,  пред вама су друга, не мање опасна, и ако изгледају мање тешка. Слобода, то  највеће благо за народе, налаже на њих у исто време и велике обавезе, јер  много што шта прашта се за време ропства ради самога ропства, и извињава се  несрећним утицајем туђег јарма. Слобода удвојава људима и народима њихову  одговорност пред људима и пред Богом. С друге стране, слобода и благостање  веома је саблажњиво, и многи, који су у несрећи сачували своје достојанство,  подлегли су искушењима кад су се од видне несреће ослободили, и тако  заслуживши Божју казну, навукли су на себе горе несреће него што су биле оне  од којих су се једном ослободили. Сваке спољне и случајне несреће лако се  могу савладати; шта више, оне често, искушавајући народну снагу, укрепљују  је и васпитавају за будућу славу. Али пороци и слабости, који се увуку у  живот и у душу народну, разједињују његово унутрашње биће, поткопавају у  њему све основе животне, постају за њега извори неизлечних болести, и  спремају му пропаст баш у - по изгледу - цветно време његова благостања и  напредовања. - Зато нека је допуштено нама, браћи вашој, која вас воле  љубављу дубоком и искреном и којима је тешко на души при свакој помисли о ма  каквом злу које вас може снаћи - нека је допуштено нама да вам се обратимо с  неким опоменама и саветима. Ми смо старији од вас у садашњој историји и  прошли смо кроз различнија, иако не тежа искушења, и молимо Бога да би наше  искуство, и сувише скупо плаћено, било на корист нашој браћи, и да би их  наше многобројне погрешке сачувале од многобројних опасности, које су у  своме почетку често невидљиве, али су у својим последицама веома убитачне.  Јер опасности за сваки народ порађају се у њему самом и проистичу често из  најплеменитијих и најчистијих принципа, али који нису јасно схваћени или су  сувуше једнострано развијени. - Зато вас молимо, браћо, не окривљујте нас да  смо поносити људи који уздајући се у своју мудрост хоће да вам дају ма какве  лекције, него верујте у нашу братску љубав, која хоће да знање стечено  многим и горким искуствима не остане за вас без користи.    

*   

Прва и највећа опасност која прати сваку славу и успех јесте поноситост. -  За човека као и за народ могућна су три вида поноситости: поноситост  духовна, поноситост умна и поноситост спољњих успеха и славе. - У сва три  вида она може бити узроком потпуног пада човекова или пропасти народне, и  сва три вида сретамо у историји и у савременом свету.  

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све  духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је  било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за  распрострањење вере у свету. Незаборавна је памет (спомен) њихових мученика,  незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили  многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито  познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су  помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми  тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до  безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и  китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу  браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је  исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као  слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који  не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља  да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама  господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли,  избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно  ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца  да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То  је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и  властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна  поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе  јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и  створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне  поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде  своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног  порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније  бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих,  заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије  благодати која је дата њиховим прецима.  

  Духовној поноситости грчкој одговара умна поноситост свих западних народа.  Богу је било угодно да их огради од онаких беда какве су се сручиле на Грчку  и на племена словенска, и да им олакша напредовање у развијању наука,  уметности и грађанског живота. Они су се користили милошћу Божијом и  достигли висок умни развитак. Али заслепљени својим успесима, они су, с  једне стране, постали (као што је познато) потпуно равнодушни к вишем  добру - Вери, и остајуи даље у слепилу духовном; а с друге стране - постали  су не доброчинци осталом човечанству (за што су били позвани) већ његови  непријатељи, увек спремни да притискују и поробљавају друге народе. Горко  искуство и сувише је јасно то доказало Словенима; па и у целом свету лађе  европских народа нису весници мира и среће већ весници рата и највећих беда.  Свак зна охолост једног Енглеза или кога му драго Немца (ма колико сићушна  била његова рођена отаџбина), презирање свих осталих народа у свету, жељу да  ногама гази сва њихова права и да их гради немоћним оруђем у своју корист.  Убитачно семе рађа убитачан плод, и непријатељство западних народа, а  нарочито Енглеза и Немаца, према свима, рађа природну и праведну мржњу свих  народа према њима. То је казна за умну поноситост.  

  Обраћајући се к вама, браћо наша, с најискренијом љубављу, не можемо  затајати од вас ни наше кривице.  

После многих и тешких претрпљених невоља од најезде с истока и са запада  руска земља ослободивши се милошћу Божијом од непријатеља раширила се на  далеко по земној кугли, на целом пространству од Балтичког Мора до Тихог  Океана, и постала највећа данашња држава. Сила је родила поноситост. И кад  је утицајем западне просвећености унакажено уређење староруског живота, ми  смо заборавили захвалност Богу и скромност, без чега од Њега не може добити  милости ни човек ни народ. Оно, истина, у време великих општих опасности ми  смо на речима и изретка заиста постајали смирени у души, али није тако било  опште расположење нашег духа. Том материјалном снагом, којом смо се  одликовали пред другим народима непрестано смо се хвалили и једино смо се  старали да је увеличамо. Наше старање било је упућено да умножимо војску, да  повисимо приходе, да застрашујемо друге народе, да ширимо - некад и  неправедно - своје области; а да уводимо суд и правду, да укроћујемо насиље  осионих, да штитимо слабе и који су без заштите, да чистимо нарави и да  узвишавамо дух - то нам се чинило некорисним. 0 духовном усавршавању нисмо  ни мислили; кварили смо народну наравственост; и на саме науке, о којима смо  се божем старали, гледали смо не као на развијање Богом даног нам разума,  већ једино као на средство за увеличање спољне моћи државне, никад не  помишљајући да само духовна моћ може бити сигуран извор и саме материјалне  снаге. Како је наопак би правац нашега рада, како је богопротивно било наше  развијање, сведочи то, што смо у нашем слепилу начинили робовима више од  двадесет милиона наше слободне браће, сељака, и што смо од општег разврата  (пијанства) направили главни извор државних прихода. То су били плодови наше  поноситости. Рат, и то праведан рат, предузет против Турака да олакша  судбину наше источне браће, постао је за нас казна; Бог није дао нечистим  рукама да изврше тако чисто дело. Савез двеју најсилнијих држава у Европи,  Енглеске и Француске, издаја Аустрије, коју смо ми спасли, и непријатељско  расположење готово свих осталих народа принудили су нас да закључимо  недостојни мир; границе наше су сужене, а војено господство наше на Црном  Мору уништено је. Хвалимо Бога што нас је казнио ради наше поправке. Сад смо  увидели наше заблуде, сад ослобођавамо своју потлачену браћу (сељаке),  старамо се увести правду у судове, умањити разврат у народним наравима. Дај  Боже да се дело нашег покајања и поправке не заустави, да добар почетак  донесе и добар плод у нашем духовном очишћавању, и да насвагда познамо да  само љубав, правда и скромиост могу донети народу (као и човеку) милости од  Бога, и добро расположење људи.   

Свакојако је поноситост материјалном силом по самој својој природи нижа од  поноситости духовне и умне; она управља све тежње људске крајње недостојном  циљу, али се зато она не укорењава тако дубоко у душу, и лако се од ње може  поправити што се њена лажност покаже при првим неуспесима и несрећама у  животу. Несрећни рат нас је уразумио; -а тврдо се надамо да успеси (кад Богу  буде угодно да нас њима обрадује) неће нас увући у пређашње заблуде.  

  И ви, браћо наша Срби, лако можете подлећи таком искушењу према другима,  према нашој заједничкој браћи. Пред једнима можете се поносити гледајући  њихову слепоћу у Богопознању; пред другима гледајући њихово робовање; пред  многима, гледајући њихову слабост. - Али помислите да ваше боље Богопознање  није од вас самих, већ од милости Божје: оцеви ваши завештали су вам  Православље, као што су другима завештали јерес, а лакше је очувати и  одржати истину него од наслеђене лажи вратити се истини. За то се имате  зашто радовати, али немате повода поносити се. - Тако и робовање не даје  повода к презирању. Успех у борби често зависи од прилика које ни највећа  храброст не може победити. Зар и ви сами нисте дуго робовали? зар дуго није  робовала и Русија под Татарима? и ето Господ је ослободио прво нас, а потом  и вас, а Бугари, чије се царство на далеко славило, сад су под јармом, и  Чеси, чији су напори достојни сваког дивљења, преклањају главу под туђом  владом. Таква је сада воља божија, а будућност је непозната; јер иако по  несрећи велики део Словена робује под туђином, сви они по својој храбрости  достојни су слободе. - Исто тако и слабост неког племена не даје вам право  да га презирете, јер често слаби и незнатни у свету постају најјача оруђа  воље Божије. Зато не вређајте браће ваше презирањем, које пада теже него и  само ропство, већ имајте на уму да су вам они равни, иако мање сретни. Ви,  по милости Божијој православни, слободни и силни привлачите к себи искреним  пријатељством слабе, ослепљене и који су у ропству. Нека сваки Словенин, из  ма ког краја он био, видећи вашу братску љубав према њему, буде готов  помагати вас добрим жељама, срдачном наклоношћу и заједничким радом. То  заповеда Бог, а то је и ваша властита корист. Бог је тако уредио судбу  данашњега света, да је најлепша човечија врлина, т. ј. братска љубав, у исто  доба једини спас Словена од непријатеља и угњетача, које сами знате, и није  их потребно именовати. Хвалимо Бога за његову свету вољу. Ми знамо да има  словенских племена која се још ничим нису прославила, док се ви још из  старине можете похвалити многим сјајним делима. Али и тога ради немате  повода поносити се. Иако сте се и у пређашња времена одликовали јунаштвом,  сетите се колико је у летописима вашим записано вашег разврата, издаје,  међусобног крвопролића, братоубиства, па чак и оцеубиства, од чега се  нехришћани гнушају. Зар се из тога не види да света Вера, која је озарила  ваше претке није продрла у срца њихова и постала, као што би требало, за њих  извор светости и врлине? За те њихове пороке и због њих Господ Бог казнио је  многа њихова поколења. Ми ово не говоримо да бисмо вас, нашу драгу браћу,  вређали, но да бисте ви, одбацивши сваку поноситост и појмивши како своје  кривице тако и казан Божију, унапредак тежили свакој врлини и свакој часној  слави, достојној хришћанског народа, и да бисте стекли поштовање и љубав од  свакога, чему сте, као што смо рекли, добар почетак учинили.  

 *  

Заиста, Срби, велике милости даровао вам је Бог, веће, држимо, него што ви и  сами знате. Здравље је једно од највећих блага за човека, али га он позна  тек кад га изгуби, или кад види туђе болести и упореди са својим здрављем.  Тако и ви можете познати своја преимућства само упоређивањем с недостацима  других друштава (на што ви још нисте обраћали пажњу), или отвореним  признањем тих друштава, која су искуством познала своје слабости и узроке  им. Нека вам то сазнање послужи као опомена да бисте могли избећи погрешке,  које други народи нису умели избећи, и да се не бисте, примајући оно што је  добро и корисно, заразили оним што је зло, које се често меша с добрим и  неприметно је за неискусно око.   Прва, најважнија и неоцењива срећа ваша, Срби, то је јединство ваше у  Православљу, т. ј. у вишем знању, вишој истини, у језгри сваког духовног и  наравственог напредовања. Ваше јединство у Вери тако је да за Турчина речи  "Србин" и "Православни" значе исто. То најбоље од свих блага треба да цените  више свега, и да чувате као зеницу ока, јер у самој ствари шта је  Православље него зеница унутрашњег духовног ока. Хришћанство није по свету  посејано насиљем, нити је насиљем разрасло, већ побеђујући свако насиље. И  према томе оно не треба да буде насиљем чувано, и тешко онима, који хоће да  силу Христову бране слабим човечијим оружјем! Вера је ствар духовне слободе  и не трпи никакве принуде; јер истина вера побеђује свет, и не тражи светски  мач за своју победу. Зато поштујте сваку слободу савести и Вере да нико не  би могао вређати истину и говорити да се она боји лажи и да се не сме борити  с лажју оружјем мисли и речи. Служите Божијим заповестима не с бојажљивошћу  и сумњањем у њину моћ, већ смело и с мирним уверењем у њину победу.  

Али, с друге стране, имајте непрестано на уму значај и достојанство Вере.  Веома се варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или  у обредима или чак у директним односима човека к Богу. Не. Вера прожима цело  биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидним концима  или жилицама обухвата и преплеће сва чуства, сва убеђења, све тежње  човекове. Она је као неки бољи ваздух, који претвара и промењује у човеку  свако земаљско порекло, или је као нека најсавршенија светлост која озарава  све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с  њима. Према томе Вера је виши друштвени принцип, јер и само друштво није  ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и  наше везе с њима.  

Здраво грађанско друштво оснива се на појмовима његових чланова о браству,  правди, суду и милосрђу, а ти појмови не могу бити једнаки ако је друштво  састављеио од људи разних Вера. Јеврејин и Мухамеданац исповедају једнога  Бога као и Хришћанин, али јесу ли њихови појмови о правди и милосрђу једнаки  с нашима ? Неко ће рећи да они не знају ни таинства свете и приснопоклоњаеме  Тројице, ни љубави Божије која нас је спасла кроз Христа, и да је према томе  разлика међу нама сувише велика; али ми знамо да и међу Хришћанима, осим  истине Православне Цркве, нема потпуно јасног појма ни потпуно искреног  чуства браства. Тај појам, то чуство васпитава се и снажи само у  Православљу. Није то случајно што се само у земљама православним очувала  општина и светиња општинске пресуде и покорност свакога пред решењем браће.  Верско учење васпитава душу чак и ако нема друштвеног живота. Католик тражи  власт личну и ван свога друштва, као што је навикао покоравати јој се и у  верским стварима; протестант иде у личној слободи до слепог самопоуздања као  и у свом уображеном Богопознању; такав је дух учења њихове вере. Само  православни, задржавајући своју слободу, покорава се једногласној одлуци  општинске савести. Зато је народна општина могла сачувати своја права само у  православних; зато и Словенин, ако није православни, не може бити потпун  Словенин. То с тугом признају и наша браћа, која су обраћени на западњачку  лаж. То се исто огледа и у свима пословима суда и правде, и у свима  појмовима о друштву, јер основа томе лежи у браству.  

Нека је свако слободан у вери и њену исповедању. Нека нико не буде угњетаван  и гоњен због ствари Богопознања и Богоисповедања, велимо нико па ма то био  (сачувај Боже) и Србин који би скренуо с истинитог пута; нека вам он ипак  буде брат, иако је несрећан и заслепљен. Али такав нека не буде ни  законодавац, ни управитељ, ни судија, ни члан општинског збора, јер је друга  његова савест а друга ваша. Велики Апостол народима вели: "зар вас Хришћане  није срамота да вам суде незнабошци? нека вам суде браћа". Зато иноверац  нека за вас буде гост, кога заштићавате од сваке неправде, и који се користи  свима правима као и ви у приватном животу, али он не треба да буде  пуноправан грађанин или син великог Српског дома који суди с браћом у  пословима општенародним. Бог вас је избавио од унутрашњег разједињења,  немојте допустити разједињење у самим недрима савести народне и  општенародног духа. Тешко нам је помислити да сви Словени нису Православни,  али верујемо да ће се и они сви временом просветити истином. Ми их од срца  волимо, и готови смо увек пружити им руку браства и помоћи против свакога,  али мислимо да се ни они неће наћи увређени овим искључењем, и сами не би  хтели у ваше друштво уносити семе раздора и разномишљења ради љубави према  вама. 

(...)

 У Москви 1860. године.  

Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев,  Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар  Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.  

 (Пренесено из: Ситнији списи Ђ. Даничића, Српска Краљевска академија,  Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925)  

*  

О АУТОРИМА  

Константин Сергејевич Аксаков (1817-1860). Један од истакнутијих људи свога  времена. У почетку је припадао кружоку Н.В. Станкевича са чијим је члановима  увијек био у пријатељским односима. Припада старим словенофилима заједно са  Хомјаковом, Кирејевским и Самарином. Учествовао је у идеолошким скуповима на  којим су се окупљали Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков, Самарин,  Грановски, Чаадајев и др. Аксаков је проповједао хегелијанство у његовом  словенофилском тумачењу и примјени. Аксаков је такође био и један од критичара западне културе, у којој је хипертрофија државе довела до тога да "правда" као унутрашње начело, нађе израз у закону.  

Алексеј Степанович Хомјаков (1804-1860) био је свестран и  оригиналан човјек, између осталог пјесник и драматург, публициста, историчар  богослов и философ. Био је вођа групе словенофила, њен инспиратор и главни  актер. По оцјени Н. А. Берђајева, Хомјаков је био "витез Цркве", а Самарин  му је додијелио донекле претјерану титулу "учитеља Цркве". Био је у  непрекидном и интезивном контакту са истакнутим савременицима: Чаадајев,  браћа Кирејевски, Одојевски, Алекс, Тургењев, Херцен, Погодин, Шевирјов и  др.  

Александар Ивенович Кошељев био је пријатељ словенофила  Ивана Кирејевског са којим је основао "Друштво љубитеља мудрости", а касније  је био уредник Московског часописа "Руски разговори".  

Михаил Петрович Погодин био је историчар и професор  московског универзитета који се са изразитим одушевљењем посвећивао  хегелијанству. Припадао је философском кружоку "Друштво љубитеља мудрости"  гдје су били и: В.Ф. Одојевски (предсједник), Д.В. Веневитинов (секретар),  И. В. Кирејевски, С.П. Шевирјов, А. И. Кошељов. Био је уредник часописа  "Московски вјесник" (1827-1830).  

Јуриј Фјодорович Самарин (1819-1876) истакнути православни  мислилац и философ. Имао је дубоко изражену националну свијест и припадао је  групи старих словенофила заједно са Хомјаковим, И.В Кирејевским и К.С  Аксаковим. Учествовао је на идеолошким скуповима на којима су се окупљали  најистакнутији људи тога времена (Хомјаков, Кирејевски, Херцен, К. Аксаков,  Грановски, Чаадајев и др.).  

  (Слово, бр. 17, Никшић, фебруар 2008)

Извор