недеља, 11. фебруар 2018.

Na grobek sestrici mojoj - Ivan Goran Kovačić

   



Zakaj je tako tužno, zakaj oblaki su sivi
i škraplje kišica dol?!
Nad hižice mokre, slamom pokrite,
nagnul se hrast je, sav črn i gol…
Kada je veter popuhnul nato,
zaplakale grane su tiho i stresle
biserne kaplje i lišće zlato…
Kak da je i moje srce zanjihal
jače taj veter jesenji, drag –
i tiho me nekam ponesel
kak onaj črni oblak…
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vu selu mojemu, znam, male
dremleju hiže…
A grobak do globa se v groblju
našemu niže…
I tam je jeden grobek črni,
a na njem lišće zlato leži…
“De, dragi veter, lišće obrni,
naredi venec onom ki spi!…”
Već vidim; svuda je tama –
na nebu žmirkaju zvezde…
jedna je sama…
A tako je svetla i mala –
zanihala jako se ona,
na naše je groblje pala…
I najemput po celom groblju
je svetlo… i ko da jen velik ogenj
iz groblja liže…
… onda sam videl zvezdicu
na grobu sestrice moje
da sveću nažiže…
I venec sam videl žuti
od suhega zlata,
a šuštel je tako lepo –
i ko da črez njega
pozdravlja svojega brata…
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zakaj je tako tužno, zakaj oblaki su sivi
i škraplje kišica dol?!…
“Niste vi, oblaki, niste niš krivi!
Znam, zakaj je tako – zakaj sam tužan…
Zakaj je tako mi lep
dan maglen i ružan…
… jer tako mi godi ta bol!…”

Objavljeno: 1930.

Tekst  u celosti preuzet sa  Poezija.info

Нема коментара:

Постави коментар