Триглав,
врховни бог града Шћећина (Штетина) био је обожаван претежно међу
балтичким и полапским Словенима. Међутим, трагове његовог култа можемо
наћи и у Померанији, Русији, као и на територији бивше Југославије:
планина Триглав у Словенији; Троглав, врх код Ливна,БиХ; Троглав,
планина код Богутовца, Србија итд. Наш стари троглави бог имао је своје
храмове у Шћећину, Волину, Бранибору и
Аркони, а остаци храма, за који се претпоставља да је Триглавов,
пронађени су и у Скрадину, месту које се налази северно од Шибеника.
Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен од дрвета. Поред светилишта био је засађен храст, а у самом светилишту налазио се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста.
Друго светилиште посвећено Триглаву, Шћећинско, такође се налазило на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а светилиште је зналачки украшено сценама из живота које су по мишљењу многих посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно градио око већ израслог дрвета.
Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
„Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису оштетиле не кише ни снег.“
Триглавово светилиште У Шћећину порушили су хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.
Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
„И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму, те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и језик мештана. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, баци му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ напора који је учинио, да се дочепа идола.“
Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи - повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да је 3 Триглавов број, празник овог бога би могао да буде баш тога дана. О повезаности бројева 3 и 9 (3x3)са Триглавом остао нам је сачуван један народни обичај из 19. века у коме учествује деца и млади:
„...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као да су обишли цео атар свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
Једна од песама које су певали је и ова:
„Слини вељи Триглаву!
Триглаву!
Вишњи боже свесилни!
Свесилни!
Погледај нас нејачке!
Нејачке!
Твоје створе слабачке!
Слабачке!
Ми смо деца грешна ти!
Грешна ти!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Слаби мали нејачки!
Нејачки!
Удржи нас боже наш!
Боже наш!
Боже богов великих!
Великих!
Спаси наске и живи!
И живи!
Дуго млого година!
Година!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Твојим светлим палатам!
Палатам!“
Данас (21.2.) завршавају се Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика.
Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:
„Ми слависмо прослависмо,
Прослависмо величасмо.
Величасмо силна Бога!
Силна Бога великога.
Држитеља створитеља!
Створитеља рушитеља!
Бога нашег највећега.
Највећега Пра Пра Бога!
Који нас је сатворио.
Сатворио и одрж'о.
Коме ћемо и отићи.“
Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом „пархелион“ или „сaндогс“. Овај феномен јавља се искључиво на севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три сунца.
„Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“
Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти.
Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).
„...Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?“
Милојевић, М.С. Песме и обичаји укупног народа српског - обредне песме. Београд: Државна штампарија краљевине Србије, 1869.
Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. По томе би Триглав могао бити и соларно божанство. Уопште подела богова на соларна и хтонска не може бити у потпуности прихваћена. Сама подела на Прав, Јав и Нав, такође, је дискутабилна због контраверзне Велесове књиге у којој се о томе говори. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће бог Триглав, ипак, остати недовољно објашњен још неко време.
Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
Аутор текста УРС "Старославци"
Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен од дрвета. Поред светилишта био је засађен храст, а у самом светилишту налазио се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста.
Друго светилиште посвећено Триглаву, Шћећинско, такође се налазило на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а светилиште је зналачки украшено сценама из живота које су по мишљењу многих посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно градио око већ израслог дрвета.
Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
„Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису оштетиле не кише ни снег.“
Триглавово светилиште У Шћећину порушили су хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.
Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
„И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму, те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и језик мештана. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, баци му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ напора који је учинио, да се дочепа идола.“
Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи - повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да је 3 Триглавов број, празник овог бога би могао да буде баш тога дана. О повезаности бројева 3 и 9 (3x3)са Триглавом остао нам је сачуван један народни обичај из 19. века у коме учествује деца и млади:
„...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као да су обишли цео атар свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
Једна од песама које су певали је и ова:
„Слини вељи Триглаву!
Триглаву!
Вишњи боже свесилни!
Свесилни!
Погледај нас нејачке!
Нејачке!
Твоје створе слабачке!
Слабачке!
Ми смо деца грешна ти!
Грешна ти!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Слаби мали нејачки!
Нејачки!
Удржи нас боже наш!
Боже наш!
Боже богов великих!
Великих!
Спаси наске и живи!
И живи!
Дуго млого година!
Година!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Твојим светлим палатам!
Палатам!“
Данас (21.2.) завршавају се Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика.
Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:
„Ми слависмо прослависмо,
Прослависмо величасмо.
Величасмо силна Бога!
Силна Бога великога.
Држитеља створитеља!
Створитеља рушитеља!
Бога нашег највећега.
Највећега Пра Пра Бога!
Који нас је сатворио.
Сатворио и одрж'о.
Коме ћемо и отићи.“
Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом „пархелион“ или „сaндогс“. Овај феномен јавља се искључиво на севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три сунца.
„Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“
Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти.
Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).
„...Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?“
Милојевић, М.С. Песме и обичаји укупног народа српског - обредне песме. Београд: Државна штампарија краљевине Србије, 1869.
Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. По томе би Триглав могао бити и соларно божанство. Уопште подела богова на соларна и хтонска не може бити у потпуности прихваћена. Сама подела на Прав, Јав и Нав, такође, је дискутабилна због контраверзне Велесове књиге у којој се о томе говори. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће бог Триглав, ипак, остати недовољно објашњен још неко време.
Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
Аутор текста УРС "Старославци"
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.