субота, 22. април 2017.

ЈАЈЕ

  

„О целој нашој ери, о овом раздобљу зна само прабог Сварог који спава у унутрашњости Сунца као дете у прозирном јајету. Златне боје прекрасне сунчане писанице може да гледа само бог - човека ова лепота заслепљује. У сунчаном јајету прабогу Сварогу је топло и слатко. Сварог спава и скупља снагу. Када се заврши наша ера, доћи ће ера после нас. Исто као што је пре наше ере била ера пре нас.“
 

Хуђец, И. „Предања и митови Старих Словена“, Београд, 1993.

Jаје је по народним представама, почетак свих почетака, стециште животне снаге, симбол препорода и плодности.
 

Мотив савладавања смрти кроз живот који je затворен у јајету, појављује се у загонеткама као што je: „Живо рађа мртво, а мртво рађа живо“. Опозиција „живот - смрт“ или „бесмртност - смртност“ може се уочити у многим словенским бајкама у којима се спомиње јаје.
У веровањима Словена јаје je било прототип модела света. И не само Словена...
У кинеским предањима, на пример, сва материја универзума била је заробљена унутар јајета у потпуном Хаосу. Дубоко у Хаосу живео је див који се у једном тренутку пробудио, разбио љуску, и ослободио заробљену енергију. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је земља, а од лаких и чистих - небо.
 

Персијанци су веровали у „исконско јаје“ које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.
Код Индуса је раширено веровање да је Брама рођен из златног јајета. Од горње половине љуске тог јајета постало је небо, а од доње земља.
Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из „светског јајета“.
 

У српским загонеткама и дечјем фолклору, Сунце се приказује као „божје jaje“, звезде као „jaja која je снела небеска кокошка“, а звездано небо као „решето пуно jaja“. У народним легендама, читав свет je представљен у облику огромног јајета чија je љуска - небо, опна - облаци, беланце - вода, жуманце - земља.

Симболика поновног рађања - враћања у живот одредила je употребу јајета у погребно-задушним обредима: приликом сахрана, кокошије јаје (понекад дрвено или глинено) стављали су у руке умрлом, стављали га у мртвачки сандук, бацали у раку, закопавали у земљу, бацали у ватру итд. У западнословенским обичајима јаја су коришћена током године у обредима првог узоравања земље и сетве, у сточарској магији, као лековито средство; стављали су их у жито за сетву, закопавали у њиве, бацали у прву бразду; бацали у вис приликом сетве лана и конопље, разбацивали љуску по повртњаку, ради усева. Код Срба, приликом првог орања, разбија се јаје о чело десном волу или о раоник, закопа се у бразду, њиме се промеша житно семе.
У нашем народу постоји низ веровања о јајету као симболу плодности. Кад кокошка снесе јаје с два жуманцета то је добар знак за домаћинство. Народ каже да се слути скора трудноћа газдарице. Да би се олакшале порођајне муке, кроз кошуљу породиље би се провлачило јаје. У неким крајевима Србије, три јајета би се закопала у њиву како би принос био добар. Постоји и обичај где се јаје закопава у мравињак како би домаћинство напредовало, било марљиво и многобројно попут мрава.
 

Код Руса je био масовно распрострањен обичај „котрљања jaja“: читаве ускршње недеље млади су се забављали котрљајући обојена jaja по земљи, пуштајући их са узвишице. Исто тако су котрљали jajа по гробовима умрлих рођака, када су одлазили да се „поздраве“ с њима.

Да су све то стари обичаји који немају много везе са хришћанством говоре нам и руске црквене поуке из 17. века где међу разним црквеним правилима постоји забрана „туцања јајима“ јер то није хришћански обичај („Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Београд, 2001.)
Обичај туцања јајима дуго је постојао и у источнословенској ускршњој традицији, а у нашој, јужнословенској, опстао је до данашњих дана. Бојење и украшавање јаја (писанице) некада је, такође, био општесловенски обичај везан за пролећни период и буђење природе.


Код свих Словена јаја (снешена одређених дана или посвећена одређеним празницима) чувана су у кући током читаве године као магијско средство. Код нас је то „чуваркућа“. Источни Словени, у случаји пожара, ишли су око куће држећи у руци јаје (празнично, магично) и бацали га у ватру како би се угасила и како се пожар не би проширио по целом селу. Носили су јаје у шуму када би тражили изгубљену стоку (Русија, Јарославска област); девојке су се, ради лепоте и здравља, умивале водом у коју ставе црвено јаје (источно и западнословенски обичај); љуску од ускршњих jaja су закопавали у мравињак, да кокошке добро носе jaja (Србија).

Јаје и љуска од јајета појављују се у враџбинама, али исто тако штите од урока. Јаје има улогу и у прорицању, а особито у народној медицини и обичајима ради здравља. Често je јаје било у улози заштитника и средства које растерује зло: подметали су га под праг штале и терали стоку да пређе преко њега, да вештица не би могла да joj науди (источнословенски обичај). Овај обичај вероватно је у вези са српским веровањем по коме вештица може ући у љуску од јајета. Јаје су стављали у колевку новорођенчета као одбрану од болести (Пољска); закопавали га на њиви против корова и чини (западнословенски обичај); јаје које би снела црна кокошка у одређен дан, пребацивали су преко крова куће ради заштите од грома и пожара (Чешка). Сличан обичај постоји и данас у Србији када се прошлогодишње прво ускршње јаје „чуваркућа“ баца преко крова куће. Употребу јајета у народној магији одређивала су његова својства као што су: округли облик, испуњеност садржином, бела боја, скривени заметак будућег живота итд. На пример, при првом истеривању стоке, домаћица je котрљала jaje по леђима коња, говорећи:
 

„Kao што je jaje округло и пуначко, тако и моји коњићи били гојазни и сити!“

Да би им лице било бело, девојке су јајетом миловале своје образе; да би лан родио чист, без корова, у зрно за сетву стављали су необојена јаја. Посебан значај придаван je првом јајету које би снела млада кокошка: користили су га за гатање; с њим je пастир обилазио око стада, да вукови не би нападали стоку; закопавали су га у темеље куће, коју зидају; намењивали за жртву кућним или шумским духовима,итд. Чудотворна својства приписују се такозваном "петловом јајету" (тј. јајету без жуманца или кокошијем јајету необично мале величине). Веровало се да се из таквог јајета може излећи дух („мацић“, „хоњавец“), који je у стању да свог домаћина учини богатим. У мотивима басми и бајки, спомиње се чудесно јаје (црвено или златно), које се не разбија кад падне.

Наведени обичаји упражњавани на нашим просторима, као и слични који постоје на целом словенском поднебљу, имају дубоке корене и порекло им је, вероватно, старије и од самог хришћанства.

*Дрвено јаје на слици, са урезаним текстом из Велесове књиге (дашчица Д-2а), рад је Небојше Јеремића

Аутор текста УРС "Старославци"

Нема коментара:

Постави коментар