понедељак, 29. фебруар 2016.

Свето Писмо о здравом начину живота

1. Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи старост (Сир. 30:26).

2. Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).

3. Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).

4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).

5. Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир. 31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10).

6. Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак умерено напуњен (Сир. 31:22).

7. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима (Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћaj се од тешког рада и од земљорадње коју је установио Вишњи (Сир. 10:15).

8. Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега (Мт. 6:24).

9. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као што сам Ја свет (Лев. 11:4).

10. Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир. 3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).

11. Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12:21).

12. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

   

Света Петка Ђунис

недеља, 28. фебруар 2016.

Mamin sin

Autor: Zoran Milivojević 
 
(Илустрација Срђан Печеничић)
 
Kada nečije dete odraste, roditelji se nađu u situaciji da treba da prihvate njegovog emotivnog partnera. Nakon perioda „zabavljanja” dolazi period ozbiljne veze, koja vodi braku i zasnivanju porodice. Sve to menja raniji emotivni odnos odraslog deteta prema roditeljima.  Kada osoba ima dovoljno dobar odnos sa partnerom, smatra se normalnim da joj je ova emocionalna vezanost postala važnija od vezanosti za roditelje.

Prednost se daje saputniku kroz život sa kojim će se imati i podizati deca. Da bi ovaj prelaz išao glatko, roditelji treba da prihvate ovu promenu.  Uprkos tome što je neko u dugogodišnjoj zadovoljavajućoj emotivnoj vezi, moguće je da bude daleko snažnije vezan za jednog od roditelja. Postoje tatine kćerke, tatini sinovi i mamine kćerke, ali je verovatno najupečatljiviji mamin sin.  Iako je fizički odrastao, mamin nije dobio psihološku dozvolu od svoje majke da emotivno odraste.

Ove majke su veoma posvećene sinu i često u tom odnosu nalaze smisao svog života. Kako odraslom i samostalnom sinu majka nije potrebna, ove majke se nesvesno plaše da bi u tom slučaju postale nepotrebne i beskorisne, bez životnog smisla. One svesno podstiču njegovo odrastanje i samostalnost, ali istovremeno nesvesno upućuju suprotne poruke, etiketirajući sina kao naivnog, povodljivog, nesposobnog i pasivnog – dakle nespremnog za samostalnost.  

Često su to jednoroditeljske porodice u kojima se majka požrtvovano posvetila detetu, zanemarujući sebe, tako da ne zna kako bi živela izvan uloge majke. Nekada su majke razočarane u ljubav muža, svu svoju ljubav usmerile ka sinu.

Kada je sin simbolično venčan za svoju majku, ne može dovoljno kvalitetno da se emotivno veže za svoju partnerku, tako da ona ne uspeva da se oseti dovoljno prihvaćenom i razvije osećanje pripadnosti koje je osnov dobre veze. To destabilizuje ove brakove.  

Ovim majkama nijedna devojka nije dovoljno dobra za njihove sinove. Ako devojka prihvati majčinu dominaciju i uđe u ulogu „nove kćerke”, tada je majka može prihvatati, ali samo dok se podređuje.  Nekada je na prvi pogled jasno da je neko mamin sin, a nekada se to otkrije tek nakon ulaska u brak. Kada to otkrije, žena se nada da će se muž promeniti i emotivno sazreti. Kada shvati da neće, da ih je u braku uvek troje, nastaju konflikti i loša osećanja.

Njemu to samo potvrđuje da je „mama u pravu” da je pogrešno izabrao, a u slučaju razvoda, zajedno okrivljuju ženu.  Sve to čini da je najbolje da devojke koje traže ozbiljne veze izbegavaju mamine sinove. Ukoliko sa zakašnjenjem otkriju da su u braku sa jednim, i ako žele da mu „otvore oči”, moraju da budu veoma strpljive i da to čine u veoma malim koracima. Ne treba zaboraviti da je on od najranijeg detinjstva podvrgnut hipnotičkoj idealizaciji svoje mame.

Izvor Politika. rs

Kako da živimo bolji život: Ovih 14 stvari naša duša zna, a mi zaboravljamo

Postoje stvari koje vaša duša želi da znate. Evo i koje su...

duša

 Kada su u pitanju naši životi, previše vremena trošimo živeći životom ega - preterano smo vezani za naše percepcije identiteta i društvenih stavova.

Svi smo za nešto vezani, iluzije, prošlost, kulturološke stavove i iskustva koja nadjačavaju intuitivne poruke koje nam naša duša šalje. Ali, naša duša je bezvremena, večna i beskrajno mudra i potrebno je da je poslušamo.

Naša intuicija zapravo je glas naše duše koja nam "šapuće" mudre stvari u užurbanim, stresnim ili zbunjujućim vremenima. Sledećih četrnaest stvari vaša duša želi da znate i da ih imate na umu.

1. Neki ljudi pričaju sa vama u slobodno vreme, a neki oslobode svoje vreme da bi pričali s vama. Danas i svakog dana budite ovaj drugi tip ljudi prema onima do kojih vam je stalo.

2. Najmanji čin dobrote uvek vredi više od najveće namere.

3. Često potcenjujemo moć dodira, osmeha, lepe reči, iskrenog komplimenta ili najmanjeg čina dobrote i ljubaznosti - svega što ima veliki potencijal da nam ulepša život.

4. Prema drugima treba da budemo ljubazni ne zato što su oni dobri već zato što smo mi sami takvi.

5. Kada pronađete mir u sebi, postajete osoba koja može da živi u miru s drugima.

6. Obično nije ono što imate ili gde ste ili šta radite to što vas čini srećnim ili nesretnima već ono kako mislite i postavite se prema svemu tome.

7. Sreća nije reakcija ili rezultat. Ona je izbor napravljen u trenutku.

8. Većina onoga što vas sputava je činjenica da prošlim negativnim iskustvima i dalje dopuštate da žive u vašem umu. Pustite ih!

9. Možete biti umorni, razočarani, iznervirani ili se možete osećati neugodno. Bez obzira na sve, najbolja opcija koju možete uraditi je da pozitivno krenete napred.

10. Ništa ne košta da budete pozitivni. I to menja stvari na bolje.

11. Vaše "Ja mogu!" važnije je od vašeg IQ-a.

12. Uzmite u obzir mogućnost da male prepreke u vašem životu nisu prepreke već kamenčići spoticanja.

13. Strah ne postoji nigde osim u vašem umu. Teško je pratiti svoje srce, ali je prava tragedija dopustiti lažima i strahu da vas zaustave.

14. Vremenom će sve doći na svoje mesto. Do tada, naučite šta možete, smejte se, živite u trenutku i znajte da je sve to vredno.

superzena.b92.net 

Volim ponedeljak.

Volim ponedeljak. 

Ima nešto posebno u energiji ovog dana. Volim da na ovaj dan otpočnem nešto novo uz istovremeno otpuštanje starog. Volim da na današnji dan napravim veliko spremanje, kako u glavi tako i u stanu. Daje mi poseban elan činjenica, da je, ne samo novi dan, nego i nova nedelja koja pruža šansu za nešto potpuno drugačije, rasterećeno od bilo kojih misli koje su se kreirale u meni u nekom periodu prošlosti.
Volim što ovaj dan pruža novi gradivni materijal za stvaranje sreće, koja sama iz mene isijava od prvog momenta kada se sklonim sebi sa puta.
Dopuštam sebi da današnji dan odnese sve što mi ne koristi, od razmišljanja, navika, emocija, relacija, do svega što je nesvesno u meni pohranjeno, a ne služi za moje dobro. 
Osećam se posebno rasterećeno, kada prepoznam momenat razvezivanja energetskih niti od svega onoga za šta sam se grčevito držala, sve u strahu da je baš TO jedino moguće, najbolje i da se iz tog razloga ne sme izgubiti.
Bez obzira na emocije koje nastaju u tom jednom trenutku razrešenja situacije, ostajem netaknuta novim dešavanjima  i potpuno bez očekivanja, samo jesam, sa svim senzacijama u telu koje nastaju.
Um sugeriše određenu nesigurnost i poneki strah, jer mu se dopalo prethodno proživljeno iskustvo.
Osećam smirenost, jer više ne žurim nigde. Ni da proživim nešto, ni da promenim emociju, ni da stvaram nešto novo, samo radi uzbuđenja koje to donosi.
Sve mi odgovara, baš kakvo jeste.
To je ponedeljak u malom. Novi talas koji rasterećuje i nova šansa koja ohrabruje.
 
http://www.pozitivnapsihologija.com/wp-content/uploads/2016/01/bubbles-1038648_1920.jpg  
 

субота, 27. фебруар 2016.

Obećavam da ću…

Ako se ikada budem ženio, ovo su obećanja koja bih želeo da ispunim svojoj ljubavi mog života.
 
Obećavam da ću se uvek truditi da budeš u mojim očima. Iako jednog dana ostarimo i budemo naborani, ja ću i dalje gledati tvoju istinsku lepotu.
 
Obećavam da ću slušati, ali neću ćutati. Hoću da slušam tvoje srce. Uvek ću govoriti zato što mi je stalo više do tebe nego do čuvanja mira.
 
Biću dovoljno hrabar da budem svoj koliko često mogu. Iz nekog ludog razloga zaljubila si se u mene i ja želim da tako i ostane.
 
Obećavam da ću te dodirivati. Svaki dan.
 
Obećavam da ću uvek biti tu za tebe. Ja ću biti tvoja leđa i uvek ću te čuvati kad zatreba.
 
Obećavam da ću te podržati kad god mogu. Ne želim da rešavam tvoje probleme, ali želim da te držim za ruku dok ti to radiš.
 
Obećavam da ću biti tvoj najvredniji student. Studiraću fakultet tvoga srca i radovaću se kad budem diplomirao.
 
Obećavam da ti nikad neću dozvoliti da spavaš, a da ne znaš da te volim. Šta god bude bilo potrebno, ja ću ti pokazati da te volim.
 
Obećavam da ću biti iskren. Znaćeš me i nećeš se bojati, jer ćeš znati sve moje najveće strahove.
 
Obećavam da ću prihvatiti sve od tebe. Tvoje strahove, tvoje snove, tvoja nadanja i tvoje ljubavi. Ono što te čini prelepom za mene je kombinacija svih tih stvari.
 
Obećavam da ću znati ko si. I da nikada neću učiniti nešto da postaneš neko drugi.
 
Obećavam da ćeš biti uzbuđena. U rutini nema mesta za ovakve dve ljubavi kao što smo mi.
 
Obećavam da ću biti u ovom trenutku. To je sve što imamo i lepše je kada sam sa tobom u tome.
 
Obećavam da kada naše vreme na Zemlji prođe, čak i tada ću te još uvek voleti i ako budem mogao, naćiću te i držaću te još jednom.
 
Kao znak moje ljubavi.
 
Dajem ti moje srce.
 
Dok nas ljubav ne rastavi.


Izvor: soloparentmag.com 


 
 

петак, 26. фебруар 2016.

TEKST AKADEMIKA SYTINA ZA MRŠAVLJENJE


Čuveni lekoviti tekstovi akademika dr.G.Sytina bude i aktiviraju naš unutrašnji energetski potencijal. Pomoću specijalno brižljivo odabranog  sklopa reči, kao i ponavljanja tih reči u odredjenom ritmu, najpre se kreira a zatim sve više pojačava akumulacija energije i bodrosti, što transformiše našu svest o sebi i svom zdravlju, izazivajući odgovarajuće promene u našem organizmu.
Ove lekovite tekstove naš organizam usvaja tokom slušanja ili izgovaranja.
Najbolje je ako njegove tekstove pročitate – snimite u mobilni telefon (ili kompjuter) i onda ih slušate mnogo puta tokom dana, dok se krećete po kući, po ulici,  ili  ste u gradskom prevozu. Dok ih slušate i zamišljajte  ono što čujete,  programirate sami sebe na mršavljenje. Da bi organizam usvojio tekst, potrebno je 500-1000 slušanja.
Prilikom slušanja treba da budemo aktivni, najbolje je ako hodamo. Takodje treba da se trudimo da zapamtimo tekst i da ga što češće ponavljamo, jer ćemo ga tako lakše usvojiti.


LEKOVITI TEKST ZA MRŠAVLJENJE


,,U mene se uliva novorodjeni  život, u mene se uliva ogromna, kolosalna životna energija. Novorodjeni život me regeneriše: daje mi novorodjeno, snažno telo, daje mi novorodjeni mladalački, lepi stas, daje mi laku – gipku figuru, daje mi prekrasno, vitko, mlado telo.Pod ovom ogromnom životnom snagom, u celom mom telu  brzo-brzo-brzo sagoreva višak masnoće i potpuno iščezava. Pod kolosalnom životnom energijom sva suvišna masnoća u oblasti stomaka, odozgo na stomačnim mišićima i u unutrašnjosti trbušne šupljine vrlo brzo sagoreva-sagoreva-sagoreva-iščezava- iščezava- iščezava, novorodjeni život stvara novorodjeni – mladi –mršavi – uvučeni –mršavi – uvučeni –mršavi – uvučeni mladi stomak, nastaje vitki, mladi struk.
Strahovito mrzim suvišnu masnoću koja otežava moje telo i kvari moju mladu, vitku figuru. Pod mojom strahovitom mržnjom, sva suvišna masnoća brzo sagoreva-sagoreva-sagoreva i potpuno iščezava. Radja se moja zgodna, vitka, mlada figura. Ja stalno kontrolišem svoju ishranu, ne dopuštam sebi da jedem suvišnu hranu, ne jedem više nego što je potrebno mom telu za održavanje intenzivnog, energičnog, veselog života.
Programiram sebe na očuvanje novorodjene – mlade figure, na očuvanje vitkog, tankog struka tokom mnogih decenija, kroz ceo moj život. I ceo moj organizam bezpogovorno-bez suprotstavljanja izvržava moju volju, mobiliše svoje bezgranične rezerve da tačno ispuni moju želju: očuvati zauvek vitku, mladu figuru, tanak struk, ravan, uvučeni mladi stomak. I zato ću i sada, i kroz 30 godina i kroz 50 godina i kroz 100 godina, uvek imati mladu, vitku, lepu figuru.
Ja imam snažnu volju, ja sve smem, ja sve mogu, i ničega se ne plašim, ja uvek mogu da kontrolišem svoju ishranu i da ne jedem suviše. Ja imam najjaču samokontrolu. Snažno-čvrsto pamtim da uvek treba da kontrolišem svoju ishranu i da ništa suvišno ne jedem. Ja jarko-snažno osećam potrebe svog organizma i uvek tačno znam koliko treba da pojedem za zdrav i energičan život,,

Izvor

LEKOVITI TEKST AKADEMIKA Dr SYTINA ZA VEČNU LEPOTU I MLADOST (za žene)

Čuveni lekoviti tekstovi akademika dr.G.Sytina bude i aktiviraju naš unutrašnji energetski potencijal. Pomoću specijalno brižljivo odabranog  sklopa reči, kao i ponavljanja tih reči u odredjenom ritmu, najpre se kreira a zatim sve više pojačava akumulacija energije i bodrosti, što transformiše našu svest o sebi i svom zdravlju, izazivajući odgovarajuće promene u našem organizmu.
Ove lekovite tekstove naš organizam usvaja tokom slušanja ili izgovaranja.
Najbolje je ako njegove tekstove pročitate – snimite u mobilni telefon (ili kompjuter) i onda ih slušate mnogo puta tokom dana, dok se krećete po kući, po ulici,  ili  ste u gradskom prevozu. Dok ih slušate i zamišljajte  ono što čujete,  programirate sami sebe. Da bi organizam usvojio tekst, potrebno je 500-1000 slušanja.
Dokazano je lekovito delovanje ovih tekstova (izlečenje i oporavak) i kod osoba koje uopšte ne veruju u delovanje autosugestije.
Zvaničan naziv ovog teksta je:
„I KROZ STO GODINA – LEPOTICA“
-Ja programiram sebe na energičan, veseo, mlad život: i sada , i kroz trideset godina i kroz sto godina, ja ću biti vesela, nesalomivo zdrava lepotica.
Ceo dugogodišnji energičan, veseo, mlad život je ispred mene. Osoba, nadahnuta  idejom ozdravljenja i dugog života, savladjuje svojom snagom sve bolesti, sve prirodne stihije, svemoćnu sudbinu, potpuno ozdravljuje, postaje sve zdravija i jača, postaje dugovečna, nesalomivo zdrava. Ja programiram sebe na očuvanje mladosti i sada, i kroz trideset godina, i kroz sto godina ja programiram sebe na stalni, energičan razvoj svih svojih sposobnosti i sada , i kroz trideset godina i kroz sto godina.
Ja odlično osećam da postajem sve zdravija, sve jača, da se punim nesalomivo snažnim zdravljem i to me ispunjava životnom radošću. U mene se uliva sila radosti, sva se ispunjavam radošću i veseljem. U mojim očima uvek gori neugasivi, veseli plamen, sunčana radost života ispunjava mi dušu i telo. Ja svakog momenta postajem sve veselija, veselija, i  punija životne radosti. Na mom licu je uvek veseo, prolećni osmeh, u meni stalno cveta, cveta proleće, u mene se uliva bezbrižna, vedra mladost, sva se ispunjavam spokojnim blaženstvom i srećom.
U celom mom telu ključa ogromna energija, svi moji unutrašnji organi rade energično- veselo, hodam veselo, lako, brzo, idem-kao da letim na krilima ptice, jarko osećam svoju mladu snagu.
U moju psihu, u sve moje nerve uliva se čelična čvrstina, čelična čvrstina, čelična čvrstina se uliva u moju psihu, u sve moje nerve, ja postajem nesalomivo stabilna u životu, moje veselo raspoloženje je nesalomivo snažno.
U mene se uliva moćna, nesalomiva duhovna snaga. Ja sam se zauvek, večno, rodila kao hrabra osoba, čvrsto uverena u sebe, ja sve smem, sve mogu i ničega se ne bojim. Ja čvrsto znam da, ako se sve teškoće odjednom  obruše na mene, svejedno neće slomiti moju moćnu volju, i zato ja gledam svetu u lice, ničega se ne bojim, i usred svih životnih uragana i  bura nepokolebljivo stojim, kao stena, o koju se sve lomi.
Neosvojiva tvrdjava ženske superiornosti sija u mojim očima, veličanstvenost sija u mojim očima, trijumfalna snaga mladosti sija u mojim očima, trijumf nesalomljivo čvrstog zdravlja sija u mojim očima, oduševljenje srećne mladosti sija u mojim očima. Cela se ispunjavam srećom, blaženstvom, životnom radošću.
I kroz trideset godina i kroz sto godina, ja ću biti mlada, vesela, nesalomljivo zdrava lepotica. Svaki proživljeni dan produžava trajanje mog budućeg života, ja živim po zakonu: što sam starija – to sam sve mladja!
…..
Prvih dana, pre početka slušanja lekovitog  teksta, za njegovo bolje usvajanje, prethodno  pročitajte (odslušajte) kratak uvodni tekst:
„Lekoviti tekst koji ja sada usvajam delovaće na mene izuzetno snažno, zahvaljujući tome, što će moj organizam stostruko pojačati njegovo delovanje i mobilisati sve svoje rezerve, za brzo i potpuno izvršenje svega što je navedeno u tom lekovitom tekstu. Ja programiram sebe na duboko, čvrsto usvajanje sadržine ovog korisnog lekovitog teksta, trudiću se da ga što je moguće dublje i jače usvojim“
….
Georgij Sytin je čuveni ruski naučnik, autor efikasnih lekovitih tekstova za samoprogramiranje iscelenja organizma. Njegova  tehnika SOEVS, razradjena je u oko 50 obimnih naučnih radova, sa oko  20 000 lekovitih tekstova. Odbranio je doktorske disertacije iz oblasti medicine, psihologije, pedagogije i filozofije.
Za vreme Drugog svetskog rata bio je veoma  teško ranjen, lekari su tvrdili da je potpuni  invalid i da  mu nema spasa. Tada je počeo da radi na kreiranju lekovitih tekstova, kojima se u potpunosti  izlečio. Nadalje, pomoću njegovih lekovitih tekstova izlečile su se hiljade ljudi.
To je tehnika, zasnovana na sposobnosti čoveka da rečima pomogne svom obolelom organizmu. Lekoviti tekstovi angažuju naša osećanja, jačaju snagu misli,  mobilišu našu volju, stvaraju visoku koncentraciju snage volje i  usmeravaju našu volju da usvoji tekst i da na taj način pomognemo sami sebi.
SYTIN
Akademik, prof.dr. Sytin

 Izvor prirodna-medicina

Dr. Sytin: Tekstovi koji liječe, donose smirenje i aktiviraju unutarnji potencijal

sytin  

Georgij Nikolajevič Sitin poznat je po iscjeljivanju voljom i mislima. Osnovna metoda četvorostrukog ruskog doktora nauka (filozofija, medicina, psihologija, pedagogija) je mislima oblikovano emocionalno-voljno samouvjeravanje. Njegova doktorska disertacija iz pedagogije zasnovana je na istraživanju sile volje. Svojim međunarodno poznatim i priznatim metodom usporio je biološki rast organizma i izazvao samopodmlađivanje.
Akademik Sytin liječi i pomlađuje sebe i druge ljude tekstom. Za razne bolesti napisao je tekst koji osmišljenim misaonim iskazima o krepkom zdravlju, omogućava samoiscjeljenje.
Budući da je Sytin jedan od rijetkih liječnika koji je sebe izliječio a sad lijeci druge, Ruska akademija nauka istražila je njegovo biološko stasavanje. U proljeće 1944. godine bio je poslije devetog teškog ranjavanja i liječenja u bolnici, otpušten kao trajni invalid. U 57-moj godini života konstantirano je da nema nikakvih zdravstvenih ograničenja. U 68. godini postao je otac kćeri, a u 70-toj otac sina.
U 75-toj godini organizam akademika Sytina pokazivao je odlike organizma mlađeg od 40 godina, a kada je imao 83 godine, ustanovljeno je da više ne stari (vidjeti: website Medunarodnog univerziteta Georgij N. Sytin: http://mugs.by.ru/biograph.shtml).
Osnova misaonog liječenja objavljena je i nakon istraživanja bioloških energetskih sfera. Francuski naučnici Etienne Guille i Christine Hardy su u knjizi Alkemija života (1991) potvrdili vezu svijesti (misli) i tijela: “Kapacitet genetičkog pamćenja prisutnog u DNK pokazuje da na različitim nivoima organizacije mogu postojati vrlo raznovrsne svijesti. Ako zaista postoji ono što bismo mogli nazvati sviješću na mikroskopskom nivou živog, vjerojatno da ta ‘mikrosvijest’ funkcionira na još samostalniji način od nesvjesnog, jer je vrlo udaljena od globalne svijesti čovjeka. Poslije istraživanja molekula DNK nije sporno da on ima telepatske mogućnosti”.
Mogućnosti samoiscjeljivanja organizma mislima i riječima ipak najuvjerljivije potvrđuje postojanje djelotvorne hipnoze i autohipnoze. To je ujedno potvrda da DNK razumije jezik osobe koja se misaono i riječima samopodešava.
Samoiscjeljenje nije moguće bez izmjene strukture ličnosti. Iscijeljen čovjek mijenja odnos prema sebi i životu uopće. Preduvjeti za iscjeljenje su prisustvo želje, volje i vjere. Do njih ljudi stižu iskustvom i znanjem, a zatim molitvama, naučno kontroliranim meditacijama, instrumentalnom izmjenom misaonih vibracija i (auto)hipnozom. To su ujedno jedini provjereni načini za neophodno usavršavanje duše.
No, ništa od toga nije bezazleno, a sve je moguce (zlo)upotrijebiti.
Izvor
Ljekoviti tekstovi za autosugestiju
Ljekoviti tekstovi dr. Sytina bude i aktiviraju naš unutarnji energetski potencijal te predstavljaju tešku artiljeriju u borbi protiv velikog broja bolesti.
76601
Devedesetogodišnjak
Dr Sytin
Pomoću specijalno odabranog sklopa riječi, kao i ponavljanja tih riječi u određenom ritmu, najprije se kreira, a zatim sve više pojačava akumulacija energije i entuzijazma, što transformira našu svijest o sebi i svom zdravlju, izazivajući odgovarajuće promjene u našem organizmu.
To je tehnika zasnovana na sposobnosti čovjeka da riječima pomogne svom oboljelom organizmu.
Ljekoviti tekstovi angažiraju naša osjećanja, jačaju snagu misli, pokreću našu volju, stvaraju visoku koncentraciju snage volje i usmjeravaju našu volju da usvoji tekst i da na taj način pomognemo sami sebi.
Najbolje je ako njegove tekstove pročitate pa snimite u mobilni telefon (ili kompjuter) i onda ih slušate mnogo puta tokom dana, dok ste u kući, ili po ulici, ili ste u gradskom prijevozu.
Dok ih slušate i zamišljate ono što čujete, programirate sami sebe. Da bi organizam usvojio tekst, potrebno je 500-1000 slušanja.

LJEKOVITI TEKST AKADEMIKA SYTINA ZA SMIRENJE, PROTIV NAPETOSTI (za žene)

„Sasvim sam se smirila.
Cijeli moj živčani sustav se ispunio ugodnim, zdravim spokojstvom.
Na srcu mi je postalo tako lako i lijepo, kao što nikada ranije nije bilo.
Cijela duša mi se uspokojila.
Ja sam sasvim, apsolutno spokojna, potpuno spokojna, u sve moje živce se ulijeva sveta Božanska energija.
Jarko, poput bljeska munje, osjećam se kao mlada ljepotica, s čeličnim živcima.
Cijela duša mi se uspokojila.
Na duši mi je tako lako i lijepo.
Veseli oganj žarko blista u mojim očima.
Lice mi je božanski spokojno.
Sve bore na mom licu i vratu su iščezle.
Ja sam cijela apsolutno spokojna, smirena, potpuno spokojna.“

Izvor http://alternativainformacije.com/

Lako je biti žrtva, ajd’ ti budi heroj svog života…



Mogu li te nazvati? pisalo je u malom oblačiću podno njezinog imena. Možeš naravno. Ali ajde da se čujemo navečer, imat ću više vremena. Ajmo u 21, kod tebe će to biti 22 sati. Može? Može draga.
Željela sam je čuti. Nisam dugo. Valjda od posljednjeg razgovora prije nekoliko mjeseci. Tada smo obje vodile neke svoje unutarnje bitke i previranja, tada smo obje, svaka na svojoj strani svijeta izgovarale ono što je željela čuti ova druga. Ona je tada radila posao koji je, kako sama kaže morala raditi a koji nije voljela, uz to bila u vezi koja ju nije ispunjavala i u kojoj nije vidjela budućnost. Ukratko, doimala se nesretna i izgubljena.
Da vam nešto kažem. Nikada se nikome nemojte opravdavati za svoju sreću i svoj uspjeh. Nikada. Pa bila to vaša najbolja prijateljica ili prijatelj, vaša rođena sestra ili brat, muškarac ili žena s kojom živite. I nikada nikome nemojte šutjeti, skrivati se iza zavjese prosječnosti, umanjujući tako ono što radite i ono što jeste. Ja sam to učinila nekoliko puta, i svi su mi se puti odbili u glavu, čineći me tako hladnijom, čak licemjernijom nego da sam toj osobi otvoreno rekla. Draga sretna sam, ako ti nisi, zar i ja moram biti nesretna?!
Ne, ja to nisam učinila. Ne znam zašto. Valjda zato jer sam mislila da sam svima njima, pa tako i njoj, dužna svoju tugu, svoje suze. Valjda zato jer sam mislila da će me voljeti više ako budem poput nje, ako je podržim u njezinoj žrtvi, njezinom očaju, ako je poguram još dublje u nju, i ako joj olakšam, tako da joj navedem bar stotinu razloga, istinitih, lažnih zar je bitno, i ako joj kažem da nije ona kriva za ono što joj se dešava (i nikada nije ni bila) nego je do svijeta. Prokletog svijeta koji nas uništava i koji radi od nas najveće živuće žrtve. One koje su još uvijek žive, ali koje lagano umiru. Iznutra.
Kako je lako postati žrtva vlastitog života. Ma ne možete ni zamisliti kako je to lako. Puno lakše nego išta drugo u životu. Ide to nekako samo od sebe, ko’ podmazano. Otvoriš oči, uvučeš dah, navučeš masku, posrkaš kavu na tašte, zapališ cigaru, upiješ sve negativne slike svijeta, spremiš se vješto izbjegavajući ogledala, stisneš zube, stisneš kvačilo, kreneš, izbjegneš sebe al’ ne izbjegneš gužvu, odradiš to što imaš, često preko one stvari, ljutito i rezignirano u isto vrijeme, izgubiš živce, izgubiš tih osam sati, baciš ih u vjetar, nepovratno, skupiš stvari, skupiš boli, vratiš se otkud si krenuo i onda staneš, izdahneš. Presječe te bol u duši. Otvori se rupa u tebi u koju bi nešto željelo ući. Nešto drugačije, sretnije, potpunije. Ali tamo ne uđe ništa jer tamo već odavno nema mjesta, tamo se već odavno nalazi toliko toga, toliko onog Ja to ne mogu i toliko onog Ja to ne znam da bi trebalo još stotinu rupa da se isprazni sve ono što NE valja, što žulja i steže.
Pa da se napravi jedna nova rupa. Puno veća, koja bi primila samo ono Ja to mogu i Ja to znam. Ono pozitivno, ono uporno i ono borbeno koje živi u nama, ali ne živi sa nama. Gdje smo pogriješili? Kada smo se pomirili sa punim rupama ničega? Kada smo se odučili za ulogu žrtve, a ne heroja?  Zbog koga i zašto?
Posljednji put kada smo se čule rekla mi je ovo, Osjećam se užasno jer ne mogu raditi ono što volim, jer ne mogu govoriti ono što mislim, osjećam se kao da ne mogu disati. Boljelo me njezino NE u samo nekoliko minuta. Boljele su me njezine NE ispunjene rupe. Poslušala sam je. Utješila na svoj način. Ohrabrila, pogurala malo naprijed. Rekla sam joj da sam tu, i da na mene uvijek može računati, ali ono što sam joj ostala dužna reći reći jest to da prije svih ostalih, ona mora naučiti računati samo na sebe. Da, na sebe.
Večeras smo se ponovno čule. Nisam znala što očekivati od razgovora pa sam očekivala ništa. Glas joj je bio drugačiji. Mekiji, podatniji. Kako je govorila meni se razvlačio osmijeh.  Draga moja, puno se toga dogodilo u ovih nekoliko mjeseci. Previše toga. I tebi a i meni. prozborila je vrlo mirnim glasom.
Rekla mi je da se preselila u drugi grad i da je sretna. Da je propala veza danas iza nje, da je ispunjena novim poslom kojeg radi, ljudima s kojima se druži, da još uvijek žudi za sretnom vezom ali zna da će i to doći, ukoliko bude otvorena i svoja. Ta je žena postala heroj svog života, pomislila sam u predahu između uzdaha. Sretna sam zbog tebe. Zaslužuješ to i više od toga! prozborila sam vrteći u glavi njezinu priču i njezin trnovit put.
Da. Mogla je odustati, imala je sve moguće karte za odustajanje, ipak nije. Sretna sam da nije. Samo ona zna što ju je prenijelo sa strane žrtve na stranu heroja… Samo ona zna…
Koliko je u vama rupa? Danas? Koliko će ih biti sutra? Ima li ih uopće i čime su ispunjene? Pogledajte žene oko sebe. Žene koje kao da su predodređene za ulogu žrtve, koje kao da žude za time. Žene koje imaju naglašenu potrebu biti nesretne i naći će bezbroj razloga kako bi održavale svoje stanje nesreće. Žrtva se uvijek vraća u svoj brlog. Žrtva ne voli biti sama zato privlači druge žrtve u svoj život stvarajući tako prividnu toplinu i sigurnost. Žrtva će voditi računa o svemu i svima, a ponajmanje o sebi samoj. Ustrajat će u mučeništvu, veličati dobrotu koja prelazi granice zdravog razuma. Neke će žrtve otići toliko daleko da će zavoljeti svoju nesreću. Molim vas, ukoliko imate takvu osobu u svojoj blizini zastanite, dobro je pogledajte, pokušajte se staviti u njezinu kožu, ne osuđujte, razumite je. Nemojte joj okrenuti leđa, pustiti da pliva u svojoj nesreći. Takvoj se osobi treba pomoći. Treba je ohrabriti. Ohrabrite je! Potaknite da otvori svoje vlastite oči, da ne gleda život tuđim očima.
Neprestano slušam da trebamo biti realni. Da trebamo stajati čvrsto na zemlji, a ne u oblacima. Slažem sa time. Donekle. Ali ima jedan problem s tim realizmom kojeg nam nameću. Realizam nas nigdje ne odvodi. On nas drži na mjestu. Kada danas pogledam iza sebe shvaćam da sam uvijek bila sve ostalo, samo ne realna. Realizam je često izgovor za pesimizam. A izgovora u životu ne bi trebalo biti.
Ljudi dragi. Počnite raditi. Ne razmišljajte. Radite. Radite zbog sebe. Radite ono što volite. Ono što vas pokreće. Osvojiti sebe veći je zadatak od osvajanja drugih. Molim vas, nemojte se bojati herojstva. Nemojte se bojati osjetiti ono što još nikada niste. Nemojte se bojati pogriješiti jer samo žrtve ne griješe, one su vječito u pravu.
I ono najbitnije. Ne gledajte druge. Ne uspoređujte se s drugima. Napravite najbolje što možete, s onim što imate. Probudite zaspalog heroja u sebi. Zagrlite život. I vjerujte u sebe! Ako ne vjerujete počnite! Molim vas, nemojte se bojati vjerovati. Za početak dovoljno je samo to, da vjerujete. Sve ostalo će doći. Bez početka nema ničega.
I da vam još nešto kažem.

Za biti žrtva, bez brige, nećete morati učiniti ništa.

Za biti heroj, duboko udahnite, morat ćete učiniti sve.

-Ingrid Divković
ingriddivkovic.com

Izvor

четвртак, 25. фебруар 2016.

Blagotvorno delovanje i isceliteljska moć belog luka

beli luk

Beli luk je višegodišnja biljka iz familije ljiljana. Stabljika je okrugla visine do 1 metar. Listovi su zeleni izašiljeni. Drugi nazivi su još češnjak i česan luk.Šta belom luku daje isceliteljsku moć i blagotvorno delovanje na ljudski organizam? Tajna njegovog izvanrednog delovanja je u sumporu odnosno sumpornim jedinjenjima. Još je 1844 godine profesor Verthajm pronašao važnu komponentu belog luka: dialil-sulfid. Međutim, tek je 1895 godine Zemler ispravno identifikovao njegove glavne sastojke: dialil sulfid (60%), dialil-trisulfid (20%) i još nekoliko drugih sumpornih jedinjenja.
Naučnici Kavalito, Bejli i Bak su 1944 otkrili da beli luk, kada je neoštećen, sadži izvesna jedinjenja koja su bez ukusa i mirisa. Tek kad se beli luk zgnječi ili zaseče, stvara se novo jedinjenje dialil-ti-osulfinat ili kako su ga nazvali alicin. Alicin je lekovita supstanca, ima baktericidna svojstva, nestalna je i nakon manje od jednog dana pretvara se u druga sumporna jedinjenja kao što je dialil-disulfid.
Aktivni faktori u belom luku
Beli luk je veoma složena biljka koja sadrži veliki broj hemijskih jedinjenja, od kojih je sa medicinskog stanovišta najvažniji sumpor. Iz glavice belog luka do sada je izolovano preko 80 sumpornih jedinjenja.
Dr Pavo Airola u svojoj knjizi “Čudo belog luka” nabraja trinaest aktivnih faktora koji se nalaze u belom luku, navodimo ih redom:
Alicin – ima antibakterijski i antiinflamatorni efekat. Alin – ruski naučnici su dokazali da ovaj aktivni faktor ima antibiotsko delovanje. Antihemolitički faktor – pomaže u lečenju anemije. Dialil-disulfid-oksid – snižava holesterol i lipide (masti) u krvi Germanijum – naučnici su otkrili da beli luk sadrži germanijum u tragovima i da on ima antikancerogeno delovanje. Gurvičijevi zraci – je mitogenetska radijacija koja stimuliše rast ćelije i ima podmlađujući efekat na sve telesne funkcije. Antiartritijski faktor – japanski naučnici su utvrdili da pozitivno utiče na lečenje artritisa i sličnih oboljenja. Faktor kojim se reguliše šećer – pomaže u lečenju dijabetesa i hipoglikemije. Antioksidant – sprečava užeglost hrane, pa se može upotrebiti kao prirodan konzervans. Antikoagulans – sprečava zgrušavanje krvi. Alitiamin – specijalan tip vitamina B1 – sprečava i leči oboljenja beriberi. Selen – ima antiarterosklerotska svojstva – sprečava spajanje krvnih pločica i formiranje ugrušaka, takođe reguliše krvni pritisak i štiti od infekcije. Skoridin – supstanca slična muškim i ženskim hormonima, koja se nalazi i u ginseng biljkama (kao što je sibirski žen šen, anđelika i sl). Jedan od efekata ove supstance je normalizacija telesnih funkcija (to znači da može sniziti krvni pritisak kod onih koji imaju visok i obratno povisiti kod onih koji imaju nizak pritisak)
Sadržaj hranljivih sastojaka, minerala i vitamina u 100 grama belog luka
Kalorije 137 g
proteini 6,2 g
Ugljeni hidrati 30,8 g
Holesterol 0g
Masti 0,2g
Vlaknaste materije 1,5
Minerali
Kalcijum 29 mg
Fosfor 202 mg
Gvožđe 1,5 mg
Natrijum 19 mg
Kalijum 529 mg
Magnezijum 36 mg
Brom 0,44 mg
Vitamini
A tragovi
B1 0,25 mg
B2 0,08 mg
B3 0,5 mg
C 15 mg
Voda 61,3 %
Vreme varenja 2 sata

Beli luk i holesterol

Testiranje efekta belog luka na životinjama da bi se utvrio nivo holesterola u krvi počelo je početkom 30-ih godina XX veka i praktično traje do danas. U brojnim eksperimentima utvrđeno je da se nivo holesterola mnogo povećava kad se životinjama uz normalnu hranu daje još maslac ili holesterol. Međutim, kad im se uz to daje sveži beli luk ili sok od belog luka, podizanje holesterola ne samo da se zaustavlja nego se i obara na manje-više normalan nivo. Obaranje nivoa holesterola utvrđeno je ne samo u krvi već i u jetri.
Značajna istraživanja o dejstvu belog luka na snižavanje holesterola i belog luka uopšte vršio je profesor Bordija sa medicinskog fakulteta Rabindranat Tagore u Radžastanu (Indija). On je sa svojim kolegom Bansalom odabrao 10 zdravih ljudi i testirao im holesterol u krvi. Pre eksperimenta njihov holesterol je iznosio prosečno 221 mg/100ml. Nakon uzimanja masne hrane bogate holesterolom njihov se holesterol popeo na 237mg/100ml. U ponovnom eksperimentu tim je ispitanicima davana ista hrana, ali sa svežim belim lukom. Rezultati su pokazali da je holesterol pao za 16 podeoka, što nesumnjivo navodi na zaključak da beli luk može smanjiti holesterol u krvi.
Što se tiče povišenog holesterola u krvi, navešćemo još eksperiment indijskog naučnika Sukure. On je odabrao dve stotine pacijenata sa veoma visokim holesterolom. Nakon perioda od dvadeset pet dana u toku kojeg su pacijenti uzimali dnevno 15g belog luka ili 5 čenova srednje veličine, holesterol je praktično pao kod svih. Na osnovu ovog istraživanja može se kazati da doza od 1-2 čena belog luka dnevno smanjuje količinu holesterola u krvi za oko 15%, što je prema nekim ocenama dovoljno da se smanji rizik srčanog napada za oko 30%

Na osnovu mnogih eksperimenata i studija navode se sledeća zapažanja:
-Beli luk deluje kod svih, i kod onih sa povišenim holesterolom i bez povišenog holesterola. Međutim, veći pad je zabeležen kod ljudi sa povišenim holesterolom nego kod onih koji imaju normalan holesterol.
-Beli luk snižava LDL holesterol ili popularno govoreći “neprijateljski” holesterol, dok po pravilu povećava HDL holesterol ili “prijateljski” holesterol.
-Kad se pređe dozvoljena granica holesterola u krvi, beli luk sprečava organizam da proizvodi sopstveni holesterol (više od 70% holesterola u telu proizvodi sam organizam

Beli luk i zgrušavanje krvi

Korisna svojstva belog luka u sprečavanju stvaranja krvnih ugrušaka utvrdio je indijski naučnik Bordija. Naime rezultati do kojih je došao pokazali su da doza od 18 čenova srednje veličine dnevno, kod osobe težine oko 54 kg (1g sirovog belog luka na 1 kg telesne mase osobe), snižava tendenciju da se u krvi formiraju opasni ugrušci kod pacijenata sa koronarnim oboljenjima. Fibrinolitička aktivnost (aktivnost sistema rastvaranja krvnih ugrušaka)
neprekidno je rasla kod zdravih ljudi i dosegla granicu od 130%, a kod srčanih bolesnika 83% u toku tri meseca. Nakon prestanka lečenja belim lukom ponovo je uspostavljeno prethodno stanje tj. nepovoljna fibrinolitička aktivnost.
U jednom drugom eksperimentu dr Bordija je merio vreme koje je potrebno da se krvne pločice spoje u ugrušak. Kod volontera koji su u hrani uzimali beli luk, to je vreme bilo duže nego kod istih volontera koji u hrani nisu uzimali beli luk. U krvi postoji supstanca fibrin, koja povezuje krvne pločice radi formiranja krvnih ugrušaka kad dođe do krvarenja. Fibrin se formira od fibrinogena, rastvorljivog proteina koji se proizvodi u jetri i nalazi u krvnoj plazmi. Važno je da se krv počne zgrušavati kad se npr. posečemo kako bi se zaustavilo krvarenje. Međutim, kad dođe do spontanog zgrušavanja u arterijama, ono može prouzrokovati pektoralnu anginu, srčane napade ili moždani udar. Ali, beli luk nas može u priličnoj meri zaštititi od spontanog zgrušavanja krvi, jer ne samo što krvne pločice čini manje lepljivim, čime se usporava formiranje krvnih ugrušaka, nego i rastvara krvne ugruške koji su se prethodno počeli stvarati.
U pokušajima da pronađe lek protiv srčanih oboljenja dr Erik Blok, direktor odseka za hemiju na njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju, otkrio je hemikaliju belog luka “ajoen” koja se u procesu zgrušavanja krvi pokazala bolja od aspirina, jednog od najcenjenijih lekova na ovom polju. Poznato je da je aspirin veoma moćan inhibitor zgrušavanja krvi i da se zato koristi protiv srčanih i moždanih udara. Dr Blok smatra da se upravo u belom luku nalazi antikoagulans koji za razliku od aspirina, nema štetne propratne efekte.

Beli luk i povišeni krvni pritisak

Za snižavanje krvnog pritiska beli luk se koristio u Kini već vekovima, a japanska vlada je priznala beli luk kao antihipertenzitivni lek. Britanski medicinski časopis Lancet piše da su testovi pokazali da beli luk smanjuje pritisak kod ljudi, a isto su to potvrdile kliničke studije u Rusiji, Bugarskoj, SAD i drugim zemljama. Poznati bugarski fiziolog Petkov je utvrdio na osnovu sopstvenih istraživanja koja je sprovodio kod pacijenata koji su bolovali od povišenog krvnog pritiska, da je beli luk uspeo da snizi sistolni pritisak za 20-30 mmHg, a dijastolni za 10 do 20 mmHg.
Dr Pavo Airola navodi da je pacijente sa povišenim krvnim pritiskom lečio visokim dozama belog luka i da je kod većine došlo do pada pritiska za 20-30 podeoka u roku od jedne sedmice.
Danas se raspolaže sa dokazima da beli luk prouzrokuje širenje, opuštanje krvnih sudova. Pored toga, utvrđeno je da beli luk povećava dovod krvi u manje krvne sudove.
Dr Volf je izvršio eksperiment sa dvedeset zdravih osoba kojima je izmerio prečnik arteriole, venule i kapilara pre i pet sati posle uzimanja 800 mg belog luka u prahu. Rezultati tog eksperimenta pokazali su prosečno povećanje prečnika arteriola za 4,2% i venula za 5,9%, dok kod kapilara nije zabeležena nikakva promena.

Beli luk i ateroskleroza

Ateroskleroza je vrsta zadebljanja i otvrdnjavanja većih i srednjih arterija i u velikoj meri uzrok srčanih napada, moždanih udara, perifernih vaskularnih oboljenja i aneurizmi aorte.
Dokaze o blagotvornom delovanju belog luka na rizične faktore ateroskleroze pružio je dr Grinvald, direktor medicinskog naučnog odseka u Berlinu. Njegovi rezultati su pokazali kod pacijenata koji su lečeni belim lukom u prahu (doze od 200-300 mg, tri puta dnevno, dakle vrlo male doze belog luka) došlo do pada sistolnog krvnog pritiska za 12%, dijastolnog pritiska za 16% i triglicerida u serumu za 24%. Pored toga, dr Grinvald je utvrdio da kod takvih pacijenata dolazi do pada fibrinogena u serumu i nestajanja simptoma kao što su anksioznost, preosetljivost, uzbuđenost, razdražljivost, čime se njihovo raspoloženje vidno popravlja.
Indijski naučnici Bordija i Bansal objavili su svoje istraživanje o uticaju belog luka na nivo holesterola i triglicerida u krvi kod ljudi. Oni su davali pojedinačno petorici zdravih volontera 113,4 g maslaca. Nakon tri sata njihov holesterol se prema očekivanju popeo sa prosečno 221,4 mg/100ml na 237,4 mg/100ml. Kasnije su ti volonteri uz istu količinu maslaca dobijali i 50g soka od belog luka. Nakon toga nivo njihovog holesterola pao je u roku od tri sata sa 228,7 mg/100ml na 212 mg/100ml.
Zanimljiv je i eksperiment koji je Bordija izvršio sa 432 srčana bolesnika. Polovini je davao dva do tri češnja belog luka dnevno u toku tri godine. Drugoj polovini nije davao beli luk. Nakon dve godine smrtnost je opala za 50% kod grupe koja je jela beli luk. U trećoj godini pad smrtnosti kod spomenute grupe iznosio je 66%.

Beli luk i šećer u krvi

Beli luk može smanjiti nivo šećera u krvi i podstaći procese kojima se šećer pretvara u ugljene hidrate u jetri. Isto je tako utvrđeno da beli luk poboljšava rad pankreasa, koji proizvodi insulin i glikogen, pomoću kojih se reguliše šećer u organizmu. Tako kod životinja sa lakim oblikom dijabetesa beli luk povećava proizvodnju insulina koji redukuje šećer za oko 20% što je ravno efektu koji se postiže uzimanjem tolbutamida (lek koji stimuliše sekreciju insulina iz pankreasa).
Beli luk povoljno utiče i u slučajevima hipoglikemije. Naime, dokazano je da sumporna jedinjenja sadrže specifične faktore koji regulišu metabolizam šećera, tj. pomažu da se normalizuje i visoki i niski nivo šećera
.
Beli luk i rak

Još 1952 godine ruski naučnici su uspešno upotrebili ekstrakt belog luka protiv tumora kod ljudi. Brojna ispitivanja na životinjama su pokazala da sveži beli luk može imunizirati životinje protiv rasta tumora i čak ga smanjiti.
U časopisu Science objavljeno je 1957 godine da su dr Vajsberg i dr Penski izveli interesantna istraživanja na miševima i dobili ohrabrujuće rezultate u pogledu suzbijanja raka. Rezultati su pokazali da su oni miševi kojima su ubrizgane ćelije raka zajedno sa ekstraktima belog luka živeli 6 meseci, dok su onima kojima su ubrizgane samo ćelije raka uginuli u roku od 16 dana.
Japanski istraživači Jamamoto i Kamura sa univerziteta Hokaido su potvrdili da je ekstrakt belog luka sprečio deljenje ćelija raka koje su rasle u ljudskom organizmu.
Japanski doktor Asai je utvrdio da germanijum iz belog luka ima preventivno i suzbijajuće delovanje na rak.
Što se tiče pojave raka kod ljudi, primećeno je da su oni ljudi koji jedu beli luk manje skloni tom oboljenju. Taj zaključak je izveden na osnovu upoređivanja podataka o ishrani belim lukom u provinciji Šandong (Kina). Vršeno je upoređivanje dve susedne opštine koje imaju vrlo slične životne navike, osim navika u konzumiranju belog luka. Stanovnici opštine Ganšam jedu oko 20g belog luka dnevno (oko 7 čenova) i imaju stopu smrtnosti 3,45 na 100.000 stanovnika. U susednoj opštini Ćuejsja ne mare za beli luk i retko ga jedu; oni umiru od raka na želucu i imaju stopu smrtnosti od 40 na 100.000 stanovnika. Dakle oni koji ne uzimaju beli luk izloženi su 12 puta većem riziku u pogledu smrtnosti u ovom konkretnom slučaju

Beli luk i radijacija

Izloženost nuklearnoj radijaciji, radijacijskoj terapiji i osiromašenom uranijumu i drugim izvorima radijacije može izazvati, u zavisnosti od doze zračenja, razna oboljenja i specifične simptome kao što su: glavobolja, mučnina, povraćanje, proliv, iznurenost, impotenciju, sterilitet, bolove u mišićima, pa čak i smrt.
Dr Robert Lin sa Laboratorije nuklearne medicine na univezitetu u Los Anđelesu davao je laboratorijskim pacovima beli luk kako bi utvrdio nivo zaštite od radijacije. 65% pacova koji nisu dobijali beli luk, uginulo je u roku od jednog meseca, nakon što su bili izloženi radijaciji. Na drugoj strani uginulo je samo 30% pacova koji su bili injektirani sokom od belog luka. Ostali pacovi, koji su dobili beli luk pre radijacije, preživeli su. Utvrđeno je takođe da su pacovi koji su dobili beli luk nakon radijacije uginuli.
Prema podacima Ruske fondacije za fundamentalna istraživanja, tim predvođen profesorom Zasuhlinom na institutu opšte genetike Vavilov izvršio je ispitivanje antimetagenetskog delovanja belog luka. Naučnici su pronašli da beli luk stimuliše reparaciju oštećenog DNK i u nekim slučajevima štiti DNK od negativnog efekta.

 Beli luk i imunitet

Dr Tarig Abdulah i njegove kolege sa Akbar klinike i istraživačkog centra u Panama Sitiju u Floridi, otkrili su 1987 godine da sirovi beli luk jako povećava odbrambenu sposobnost organizma protiv zaraznih bolesti, a možda i raka. S tim u vezi izvršen je zanimljiv eksperiment. Devet ljudi jelo je velike količine belog luka (sam dr Abdulah je jeo 12 do 15 čenova belog luka dnevno), druga grupa od devet ljudi nisu uzimali beli luk. Nakon toga prirodne ćelije “ubice” iz krvi ispitanika pomešane su sa ćelijama raka. Ćelije “ubice” iz krvi onih koji su jeli beli luk uništile su za 140 do 160% više ćelija raka nego što su to učinile ćelije “ubice” onih koji nisu jeli beli luk.
Na osnovu rezultata brojnih studija, beli luk, koji je bogat sulfidnim i polisulfidnim jedinjenjima, povećava aktivnost limfocita i makrofaga, imunoloških ćelija koje štite organizam od bolesti tako što proizvode antitela ili direktno napadaju štetne mikroorganizme. Mnoge druge studije pokazale su da beli luk može biti uspešan u lečenju i “autoimunih” bolesti.

Beli luk kao antibiotik

Da bismo vam objasnili kakav je to beli luk antibiotik, dobro je da vam prvo objasnimo kakvi su to sintetički antibiotici.
Sintetički antibiotici su neselektivni u uništavanju bakterije u vašem telu; oni ih prosto sve uništavaju. To stvara dodatne probleme, jer se u telu nalaze i milioni tzv. dobrih bakterija, koje su potrebne za odvijanje metaboličkih procesa. Zbog toga mnogi ljudi nakon uzimanja ovih antibiotika imaju problema sa varenjem, zatvorom i gljivičnim infekcijama.
Još je veći problem što antibiotici ne unište 100% loših bakterija u vašem telu. Obično unište 99%. Preostale bakterije onda mutiraju, postanu smrtonosnije i otporne na te iste antibiotike. Tako nastaju veoma opasne i otporne bakterije.
S druge strane, beli luk je potpuno selektivan u uništavanju bakterija, ubijajući samo one koje škode vašem telu. Ono što je pritom neverovatno jeste da u isto vreme beli luk podstiče razvoj onih dobrih bakterija, i poboljšava crevnu floru i varenje.

Šta uništava beli luk?

– Beli luk je antibakterijski agens, a uništava streptokoke, stafilokoke, tifusne bakterije, difteriju, koleru, bakterijsku dizenteriju (dijareja kod turista), tuberkulozu, tetanus, reumatsku groznicu i mnoge druge.
Ali ne samo to, već je beli luk takođe i odličan antivirusni agens. Luk je bio testiran za razne vrste virusa, i naučno je dokazano da uništava izazivače malih boginja, zauški, mononukleoze (Apštajn-Barov virus), ovčijih boginja, herpes simpleksa 1 i 2, herpes zostera, virusnog hepatitisa, šarlaha, besnila, itd.
Opet, to nije sve. Beli luk je poznat i po svom fungicidnom dejstvu. U laboratorijskim istraživanjima je pokazano da je beli luk bolji od svih postojećih fungicidnih agenasa, tu uključujući i nistatin. Beli luk reguliše rast Candide albicans i uništava gljivičnu tineu.

Beli luk možete koristiti tako što ćete da ga uzimate u sirovom obliku ili u vidu tinkture. U toku svakog dana možete da pojedete od 2-3 čena belog luka ili da sebi napravite tinkturu od belog luka:
– 1L čiste votke ili čistog 40% alkohola
– 150 grama svežeg đumbira
– oko 2-2,5 kg belog luka
Sveži đumbir blendati u trajanju od 20 sekundi sa čistim 40% alkoholom ili votkom. Potom se smesa sipa u čistu staklenu teglu i zatvori poklopcem od metala (da nije aluminijumski ili plastični). Tegle se drže na tamnom mestu i mućkaju 2-3 puta dnevno, ukupno 14 dana. Nakon toga tinktura od đumbira se procedi i doda joj se još toliko sveže ceđenog soka od belog luka. Sok i tinktura se pomešaju i dobijete 2 litre tinkture koja ima izuzetno antibiotko delovanje.
Ali često zbog zadaha koji ljudi imaju nakon konzumacije belog luka, mnogi se uzdržavaju od upotrebe istog. 
Stoga vam dajemo recept za osveživač koji može da pomogne u tom slučaju:

– ½ L čiste votke
– 65 grama lista nane (mente)
– 10 grama sladića (slatki koren)
– oko 3 ml etarskog ulja mente
– 5-10 grama kristala mentola
– oko 5 ml etarskog ulja karanfilića
– 2 kafene kašike agave sirupa (ili meda)
Sastojke izblendati. Potom se smesu sipati u čistu staklenu teglu i zatvori poklopcem od metala (da nije aluminijumski ili plastični). Tegle se drže na tamnom mestu i mućkaju 2-3 puta dnevno, ukupno 14 dana. Nakon toga smesu procediti i sipati u staklenu flašu

Tekst u celosti preuzet sa http://tinkturedrsulca.com/

VAKCINE I VAKCINACIJA*

Prim. dr sci. Todor Jovanović

Sve više dece između 10 i 14 godina, koja su dobla juvenilni dijabetes (tip 1), dolaze u moju ordinaciju. Znao sam od ranije da se dijabetes tipa 1 dobija od vakcine protiv malih boginja, a danas i od vakcine protiv gripa. U stvari, napravljen je sintetički gen, koji suprimira ćelije pankreasa koje proizvode insulin, zbog čega se gomila šećer u krvi. Sad je takav gen udenut u koksaki-virus, a on je nerešiv za zvaničnu medicine i nema leka protiv njega.  Naravno, “Todoksin” jedini sadrži antivirusne supstance, koje navode ćelije-ubice (NK), limfokinski aktivirane NK-ćelije (LAK), kao i T- i B-limfocite da stvaraju autointerferone (AUNF). Taj gen koksaki-virusa može gravidna majka da prenese na plod, a period njegove inkubacije da se dozira, recimo, na 10 godina. I sad to dete treba da se bode, da kontroliše šećer i  da prima insulin. Dijabetes uništava krvne sudove, nerve, bubrege i druge organe.
 --------------------------------------------------
* U izradi ovog  članka korišćeni su brojni strani i domači Todoxinoviizvori
--------------------------------------------------- 

Ovde postoji sasvim jedinstvena stvar: ljudi se već ovako i onako razboljevaju i inače umiru. Da li je bitno od čega će osoba NN umreti? Zasigurno neće umreti, ni od velikih boginja, ni od tuberkulose (TBC), nego će umreti od raka ili od neke čak bezazlene bolesti. Danas su napravljene razne vakcine, čija je upotreba obavezna – one se čak i bez dozvole roditelja daju novorođenčadima. A vakcine nisu naivne – one nose svoje zapise, poruke i opasnosti. U novije vreme se događaju i kriminalne stvari, pa se u vakcine ubacuju razne, manje-više škodljive, supstance. Sve se to čini, kako bi se, navodno, obezbedilo da se ta beba -- na stotine i hiljade beba --  neće u budućnosti razboljevati od konkretnih bolesti, protiv kojih su vaksinisane i da neće od njih umreti. Nažalost, deci smo, uz te vakcine, dali  i razne druge tvari, zbog kojih će se razboleti od nekih drugih bolesti. Tako farmakomafija osigurava masovnu prodaju svojih lekova u budućnosti.
 
Bolesti protiv kojih se deca  i dan-danas vakcinišu su manje-više iskorenjene, pa današnjem čoveku najmanja opasnost preti od tuberkuloze, i to iz prostog razloga. Danas su higijena i ishrana daleko bolje, a sam bacil je vrlo redak i praktično iskorenjen. Zato bi se vakcinisanje beba moglo eksperimentalno obustaviti na, recimo, tri do pet godina, kako bi se videlo šta će se desiti sa tubekulozom. Verovatno se neće desiti  ništa spektakularno, jer će TBC i dalje čučati tamo gde je čučala i dosad i, verovatno, neće napadati decu koja nisu vakcinisana. Ako se, ipak,  neko razboli, a to će biti jedno dete od hiljadu, onda će se ono lečiti svim sredstvima, kojima se TBC danas efikasno leči.  Istim sredstvima će se lečiti i TBC avium-complex, koji se kod side nikako ne prenosi na najbliže, a isto se leči kao ona klasična tuberkuloza.
Ovde moram da napomenem da je na glavnom skupu Američke asocijacije za zarazne bolesti (????)  1975. godine u Vašingtonu rečeno, kako nepoželjne i nepopularne etničke grupacije treba i dalje da umiru od TBC i side. Međutim, te bolesti ne smeju se prenositi spontano, kako se  američki vojnik, koji je  bio u bilo kom kontaktu sa oba pola, ne bi inficirao, dok će ostali narodi biti namerno inficirani tim zarazama. (Tako je, recimo u Angoli bila 21.000 zapadnih i američkih vojnika i niko od nije bio inficiran sidom, dok je skoro svih 7.000 Kubanaca bilo zaraženo).
 
 
Koliko su štetne vakcine?
Kako se dobijaju difterija, male i velike boginje? (Velike boginje  iz 1972. godine u Jugoslaviji izbile su tako što je neki Makedonac, spremajući se na hadžiluk, otišao u Zagreb da primi vakcinu protiv velikih boginja. jer je tamošnja vakcina, navodno, efikasnija od skopske, ali pri povratku sa hadžiluka u autobusu bukne bolest, koja je, dakle, po priči, namerno izazvana i vezana za određeno vreme i mesto). Ako nijedan čovek ne donese velike boginje iz neke strane zemlje, gde one i danas postoje, njih u Srbiji ne može biti.  
Dobro pamtimo onu „strašnu epidemiju“ iz 1972. godine. A koji procenat ljudi se razboleo? To niko nije ustanovio, ali svi oboleli iz cele Srbije i cele Jugoslavije su mogli da se smeste u samo pola bolnice, jer za to nije bila potrebna ni cela jedna bolnica. A koliko je ljudi stradalo i umrlo od vakcine? Bar tri-četiri puta više od onog broja koji je stradao od variole. Ali vakcine povlače sa sobom, naravno, smanjenje kapaciteta, proizvodnju lekova itd. Smanjena proizvodnja vakcina može da se nadoknadi proizvodnjom drugih lekova, što nije nikakav problem. Ali, da li neko kad zatvara neku veliku fabriku razmišlja o tome koliko će ljudi ostati bez posla? Kako razmišlja jedna fabrika lekova, koliko će pretrpeti gubitaka ako smanji proizvodnju vakcine?
Ako se pojavi, recimo, difterija, onda treba vakcinisati decu u vrtićima, a sam posebno dotični vrtić, u kome se difterija pojavila. I to je prosto. A samo dete koje se razbolelo treba lečiti i  izlečiti. U vreme našeg detinjstva, sva deca sui mala veliki kašalj. A kome je od nas oštećen mozak? Kašljali smo i kašljali, a roditelji su nam spremali prženi šećer i mleko sa medom, stavljali nam na prsa obloge od alkohola i mekinja ili voštane ploče; ležali smo na posutoj trinji, plevi ili livadskoj travi poprskanoj komovom rakijom. Kašljalo se određen broj dana i sve bi odjednom prestalo.
Ljudi koji putuju u zemlje rizika dobijaju odgovarajuću vakcinu. I šta se dešava? Uglavnom oboljevaju oni koji su te vakcine i dobili. U svakom slučaju ima dovoljno argumenata da bi se mogla pokrenuti akcija, ali ne da se donese zakon i ukinu vakcine, jer je to u Srbiji skoro nemoguće, iako su neke zemlje (Engleska, Francuska, Nemačka, Španija) to već odavno uradile. Amerika nije to učinila i svi znamo zašto. Pre svega zbog raznih „nepopularnih i nepodobnih populacija“, kako ih oni nazivaju. Mnogi ljudi se boje vakcine, mada je izvestan deo stanovništva vezan za njih. Drugo, ima tu raznih koristi, navika, predrasuda, pa se čovek ne može boriti protiv toga lako i jednostavno.
Ali može se povesti neka akcija, koja bi mogla da rezultira jednim velikim eksperimentom --  prosto da se na nekoliko godina u jednom gradu  vakcine delimično ukinu i da se prati šta se dešava sa ljudima koji su vakcinisani. Treba proveravati svaki slučaj oboljenja od kancera i infarkta,  utvrditi od čega je taj čovek vakcinisan i kako je tu vakcinu podneo. Doduše, ima lekara iz Dečje klinike u Tiršovoj i Institutu za majku i dete koji su protiv toga (imamo njihova imena i telefone). Svako može da bude ucenjen, može da dobije spor ili ga izgubi. U jednoj fazi (1957-1959) bilo je masovnog umiranja, a periodu 1995-1999 živa polio-vakcina zamenila je mrtvu Salkovu vakcinu. Znači, Sejbin je 1957.godine srušio Salkovu i lansirao svoju (živu) vakcinu i prvi litar tih sa zaraznim virusom  SV40 poklonio baš Srbima?!
Kad sam ustao i rekao šta se dogodilo, Sejbin je tvrdio da pričam gluposti (on je Jevrejin, a Srbi su mu spasli porodicu od nacista, pa je zato taj litar vakcine poklonio Srbima). Znači, polio-virusi su već onda bili kontaminirani raznim baznim vakcinama. Još onda su rađene pasaže kroz zaražene majmunske bubrege od majmuna iz rezervata i divljine, i to posredstvom jednog nemačkog bračnog para koji je organizovao transporte iz Afrike. Oni su Srbima pomogli da se dogovore sa Indusima da obavezno kupuju svake godine 300 miliona polio-vakcina (u Indiji se ne vakcinišu svi građani ni od drugih bolesti). Onda se dogodio Marburški incident kad je transport,'' greškom'' skretničara, otišao na sporedni kolosek i ispao iz šina. Sedam dana nije mogao da nastavi put, pa se razvila bolest, od koje su umirali ne samo majmuni nego i nemačko-afrički pratioci, a ponekad i srpski.
Umesto da zahvale Bogu što više ne rade bez kontrolisanih majmuna, naši ljudi su nastavili sa starom praksom. Onda je čelnik Torlaka hteo da ublaži finansijski gubitak i počeo je da anestezira majmune,  radi pasažu kroz žive majmune i koristi zarazu iz čitavog majmunskog tela, a ne samo iz izvađenih bubrega, čime je celu stvar pretvorio u ruski rulet, tako da  61% ženske populacije dobije kancer dojke i da Srbija postane prvak sveta u kanceru. Onda su požurili da to prenesu preko Antlantika (valjda su hteli da Brazil ne bude prvak sveta samo u fudbalu već i da nam preuzme primat u kanceru), ali je neko dojavio Brazilcima da je to opasno i da ne kupuju vakcine, kako ne bi prošli kao Indusi  (Indusa ima danas 1,1 milijarda, pa se ta ogromna šteta od 300 miliona manje oseća).
Čelnik sa Torlaka sigurno je očekivao Nobelovu nagradu, ako anesteziranjem živih majmuna iskoristi stopostotnu zarazu za izradu vakcine i tako potopi  Brazilce. Potom je Ovča molila da joj se kaže koliko je opasno udisati dim od spaljenih majmuna. Ako ste poverovali u „Todorovu priču“ o fotonima, sorabima, i mitohondrijama, a nadam se da jeste, onda ste dobro uradili što ste ih najurili. Sad Beograd ne mora da više brine zbog nestašice mesa, zbog neke kataklizme, jer Torlak liferuje tone i tone smrznutog majmunskog mesa za duži period.
Međutim, majmunsko meso nije isto što i meso ludih krava -- ono sadrži neke druge sorabe i mitohondrije. Doduše, majmune nismo jeli, jer su opasniji, a krave i ovce smo oduvek  jeli, pa to ne mora da smeta. Spaljeno ljudsko poliom vakcinisano meso  više će škoditi kravama i ovcama. Brazilci su se izvukli bez obzira ko im je došapnuo, Nobelova nagrada za Torlak je propala, ali su bar spasene dojke brazilskih devojaka. Festival u Riu će živeti u zdravlju i veselju i bez spske polio-vakcine. Taj kancer iz  prave poklon-vakcine 1957-1959. godine, odnosno baziranih virusa od 1990-1999. godine označio je galopirajući kancer. A kako stoji stvar sa drugim vakcinama? Antitetanus-serum daje se u punoj koncentraciji i za kratko vreme ruši imunitet, sruši najspremnijeg sportistu, HIV pozitivnog ubija za tri do devet dana, a srednje razblaženi serum daje se optimalno za podobne osobe.
Vakcinacija danas
Sistemske vakcinacije ne mogu u današnje vreme, same po sebi, nikako biti opravdane. Međutim, to ne znači da moramo proterati vakcine u potpunosti. U određenim situacijama kada se (u nekoj fabrici, školi ili obdaništu) pojavi  epidemija, poput malih boginja ili velikog kašlja, svakako treba vakcinisati čitav kolektiv i na taj način sprečiti dalje širenje zaraznih bolesti. Poznato je i kakve načine ponašanja treba praktikovati za vreme trajanja epidemije, koje higijenske mere, mere zaštite, kakvu ishranu treba primenjivati i kako, pomoću različitih preparata, podizati imunitet ljudi. Zatim, treba napomenuti i to da je vakcinacija opravdana samo u određenom trenutku, na određenom mestu i treba da traje onoliko koliko traje sama epidemija.
Pomireni smo sa činjenicom da je kod nas opšteprisutna jedna vakcinomanija -- i deca i odrasli vakcinišu se velikim brojem vakcina, a u toku života postoje i dodatne revakcinacije. U vezi s tim postavlja se osnovno pitanje: da li je istina ili zabluda da davanjem vakcina, na pravi način i istinski, podstičemo razvoj svog sopstvenog imuniteta i da li to sa sobom povlači i neke ozbiljne posledice po zdravlje? Kada čuje reč "vakcina", svako od nas zna da je to neki uzročnik koji je manje ili više umrtvljen. Svima nama je poznato da vakcine mogu sadržati dezaktivirane (mrtve) ili atenuirane, odnosno samo oslabljene uzočnike određenih bolesti. I sada se postavlja pitanje kako izgleda kada jedan takav materijal putem vakcine i krvotoka dospe u naš organizam.
U današnje vreme, svaka vakcina je sastavljena od tri različite vrste materijala. To su: (1) virusi, (2) drugi virusi i bakterije i (3) otrovne hemikalije.
1) Virusi mogu biti mrtvi ili „oslabljeni“. Kod tipova vakcina sa mrtvim virusima samo se pretpostavlja da su virusi u njima zaista mrtvi, dok ublažene vakcine sadrže žive viruse koji su dodavanjem otrovnih hemikalija oslabljeni. Vakcine sa živim virusima se mogu slikovito prikazati kao situacija, u kojoj jedemo meso bolesne, ali još žive krave. Svima je poznato da je opasno jesti meso životinje, koja je ubijena otrovima, jer se oni još uvek nalaze u mesu. To je ono što dobijamo u vakcinama sa mrtvim virusima.
A šta se tek dešava u slučaju kada se uzima deo mrtve ili žive životinje i ubrizgava direktno u krvotok? I viruse možemo shvatiti kao životinje, iako veoma male. I upravo se virusi ubrizgavaju u krvotok tokom vakcinacije. U slučaju oslabljenih virusa imamo sićušne životinje koje nisu samo slabe već su polumrtve! Polumrtva životinja je već bolesna ili će uskoro oboleti. Oslabljeni virusi predstavljaju kombinovanu „čorbu“ – jedan deo „čorbe“ sadrži mrtve viruse; drugi deo sadrži polumrtve viruse; a treći deo oštećene viruse koji će se uskoro oporaviti. Neki će postati jaki i energični; a neki će ostati bolešljivi, ali će ipak živeti i razmnožavati se.
2) Drugi virusi i bakterije. Ni u jednoj vakcini se ne nalazi samo jedan tip virusa. Zbog prirode izvora, odakle ih medicinske laboratorije dobijaju, ta mešavina sadrži veoma mnogo različitih bakterija i virusa. Laboratorijski tehničari uzimaju serum iz gnoja majmuna, krava, svinja i drugih životinja, a onda pokušavaju da ga „pročiste“. Ali, pošto rade sa tako sićušnim stvorenjima, nema ekonomičnog načina, kojim se može izdvojiti većina stranih supstanci i oblika života iz te uzete tečnosti. Ustvari, tehničari ne rade direktno sa malim količinom seruma. Velike količine seruma se proizvode u bačvama, a ispituju se samo mali uzorci iz pojedinih bačvi.
3) Otrovne hemikalije. U laboratoriji se jedna ili više otrovnih hemikalija meša sa čorbom, u kojoj su virusi, kako bi se oslabili ili ubili. Što se tiče mrtvih virusa, bilo bi teško kasnije potpuno eliminisati otrovne hemikalije, koje su korišćene za njihovo ubijanje. Međutim, što se „oslabljenih“ virusa tiče, otrovi moraju tu da ostanu, kako bi virusi ostali polumrtvi. Pored unošenja stranih proteina, pa čak i živih virusa u krvotok, svaka vakcina poseduje sopstvene konzervanse, neutralizatore i noseće agense, a sve to predstavlja strane supstance za ljudsko telo.
Na primer, trostruki antigen vakcine DTP (diphteria,  tetanus, pertusis) sadrži sledeće otrove: formaldehid, živu (timerozal) i aluminijumfosfat. Informativni list za polio-vakcinu navodi ćelijsku kulturu majmunskih bubrega, laktalbumin, hidrolizat, anitbiotike i teleći serum. Informativni list za MMR- vakcinu (male boginje, zauške, rubeolu) navodi pileći embrion i neomicin, koji predstavljaju jednu mešavinu antibiotika. Pileći embrion, ćelije majmunskog bubrega i teleći serum su strani proteini, biološke supstance od životinjskih ćelije, koje svojim direktnim ulaskom u krvotok mogu da postanu deo genetskog materijala. Ovi strani proteini, kao i drugi nosači i proizvodi reakcija na vakcinu predstavljaju potencijalne alergene i mogu da izazovu anafilaktički šok kod primaoca. Hemijski otrovi slabe imuni sistem tela, koji počinje da se bori protiv tih čudnih supstanci kao što je formaldehid, koji je, u stvari, tečnost za balsamovanje. U međuvremenu, virusi i / ili bakterije su pronašli ćelije, u koje će se useliti, koristeći pri tom ćelijsku strukture DNK i RNK za sopstveno razmnožavanje. Kada se dovoljno razmnože, mogu da napadnu telo, koje je već oslabljeno toksičnim hemikalijama.
Svrha vakcinacije sastoji se u tome da telo navede da proizvodi antitela koja će za izvesno vreme obezbediti imunitet od određene bolesti. Međutim, vakcine ulaze direktno u telo i njih jetra ne „cenzuriše“. Pored antibiotika i hemikalija koje umrtvljuju viruse, vakcine se prvenstveno sastoje od stranih proteina životinjskog porekla. U normalnim okolnostima se -- radi zaštite organizma --   konzumirani proteini, hemikalije i druge supstance obrađuju se u jetri. Međutim, vakcinacijom se te strane supstance unose direktno u krvotok što može da predstavlja veliki i težak šok za odbrambeni sistem.
Samo davanje vakcina radi izazivanja reakcije u vidu proizvodnje antitela ništa ne znači. Jedina istinska antitela su ona koja dobijamo prirodnim putem, dok se ubrizgavanjem vakcine remete veoma osetljivi odbrambeni mehanizmi kod čoveka. U normalnim okolnostima bolest sponatno ulazi u telo i filtrira se kroz složenu mrežu telesne odbrane, dok vakcine, ubrizgane direktno u krvotok, zaobilaze mnoge od tih odbrambenih sistema i dobijaju neposredan pristup tkivima i organima. Nakon što su se virusi iz vakcine uspešno suočili sa različitim elementima imuniteta, oni će se -- kada T-ćelije naiđu na neke druge i nove viruse -- prilagoditi prethodnoj situaciji, a odbrana će ih pustiti da žive i sporo se umnožavaju. Sve ovo podseća na AIDS.
U vezi sa virusom side postoje neka sporna pitanja. Kako je ušao u ljude kada ga nikad ranije nisu imali? Prema nekim teorijama, ne moramo da tragamo dalje od polio-vakcine. Dr Džonas Salk razvio je polio-vakcinu sa mrtvim virusima, a zatim je dr Albert Sejbin 1959. godine osmislio način da ubaci oslabljene polio-viruse u čoveka. Nju je nazvao oralnom vakcinom sa živim virusima protiv poliomijelitisa. Čim se Sejbinova vakcina pojavila na tržištu, odmah je izbila u prvi plan, a Salkova vakcina je gurnuta u stranu. Milioni ljudi su progutali oslabljene polio-viruse, ali su sa njima progutali još nešto.
Osim oslabljenih polio-virusa, ova vakcina sadrži još mnogo drugih supstanci. Tu su strani proteini, klice i virusi koji su se nalazili u bačvama kompanije za proizvodnju vakcine, u kojima su uzgajani specifični virusi za vakcinaciju. U slučaju Sejbinove oralne polio-vakcine tu se nalazio i SV-40. To je jedan moćan i veoma opasan virus, koji nikada ranije nije unošen u čoveka. Jedini način, na koji se taj virus  prirodno može dobiti je konzumiranje tek ubijenog, nekuvanog afričkog majmuna. Kada su istraživači razvili te polio-kulture, koje su date milionima ljudi u obliku vakcine, načinili su malu grešku: te kulture su bile kontaminirane virusima SV-40, koji su se nalazili u ćelijskim kulturama majmunskih bubrega, koji su korišćeni u proizvodnji vakcina. Međutim, sa tada dostupnim tehnikama, naučnici nisu mogli da utvrde da se virus nalazio u kulturama iseckanih majmunskih organa u njihovim laboratorijama. Tek su 80-tih godina prošlog veka otkrili ono što su više od 20 godina unosili u čoveka.
Danas postoje naučnici koji veruju da je ubacivanje virusa SV-40 u čoveka od 1960. godine pa naovamo postavilo osnovu za užasnu pošast koju sada imamo. To je sindrom humane imunodeficijencije i njegov prekursor HIV. Ne samo da SV-40 započinje proces slabljenja imunog sistema, koji HI-virus nastavlja, već izgleda da SV-40 deluje kao okidač za pokretanje HIV-a. Međutim, HIV mora prvo da uđe u telo. To zahteva određene aktivnosti, za koje su zainteresovani samo određeni ljudi. Međutim, kada se jednom nađe u telu, onesposobljavajući efekat SV-40 virusa omogućuje HI-virusu da započne sa radom, a da ga prirodna odbrana tela ne može uništiti. Ovaj virus, moćni imunosupresor i okidač za pokretanje HIV-a, bio je, u stvari, uzročnik side u ljudskom rodu.
Kada je virus SV-40 već jednom ubačen u dovoljan broj ljudi, on može, pod određenim uslovima, da se dalje prenositi na druge. Tako je SV-40 pronađen kod osoba sa leukemijom, tumorom mozga i drugim tipovima raka, a nađen je i kod ljudi sa HI-virusom. Skoro beskonačan broj majmunskih virusa može da kontaminira polio-vakcine. Zato nije nikakvo iznenađenje što se čitav niz virusa pronalazi se kulturama vakcina. Kao što je poznato, polio-vakcina sadrži ćelijsku kulturu majmunskih bubrega i teleći serum, odakle sva ta pošast potiče.
Godine 1992. britanski medicinski časopis „Lancet“ objavio je dve važne stvari. Prvo, oralna polio-vakcina je eksperimentalno korišćena sredinom 70-tih za lečenje povratnih herpesa. Drugo, vakcina je mogla da bude kontaminirana nizom retrovirusa (sporo delujućih virusa), a HIV je jedan od njih, dakle retrovirus. Istaknuti istraživači side svesni su tih činjenica. U traženju uročnika side,  neki od njih idu korak dalje od polio-vakcine i ukazuju i na druge vakcine kao na prenosnike side. Dr Robert Galo vodeći je istraživač u oblasti side sa Nacionalnog instituta za rak. On je 1987. godine izjavio „London tajmsu“ da je vakcina protiv variole okidač side.
Još daleke 1965. godine istraživači su utvrdili da je, nakon davanja orlane polio-vakcine, virus SV-40  pronađen u sadržaju creva. To je moglo da se dogodi samo ako se SV-40 nalazio u oralnoj vakcini i ako je bio dovoljno vitalan da se razmnožava dovoljno brzo da bi se ubrzo nakon unošenja pronašao u stolici. Ako su naučnici znali da se velike količine ovog virusa nalaze u telu već nekoliko dana nakon primanja vakcine, zašto je onda zapadnjačka farmaceutska industrija nastavila da proizvodi polio-vakcine?     
Jedan članak iz 1964. godine navodi da je SV-40 pronađen u stolici kod 10 od 35 dece koja su dobila oralnu polio-vakcinu. Od 1960. godine, virus SV-40 je temeljno istraživan i pri tom je ustanovljeno da su njegove kliničke manifestacije u laboratorijskim životinjama slične tzv. virusu side, a povezan je i sa rastom tumora i urođenim manama.
Sve pomenuto skreće pažnju na kampanje vakcinacije protiv variole. Zahvaljujući „prosvetljenim civilizacijama“ Evrope i severne Amerike, godinama su činjeni ogromni napori da se ljudi drugih zemalja vakcinišu različitim vakcinama. Sedam zemalja u centralnoj Africi ima najviše stope side: Burundi, Malavi, Ruanda, Tanzanija, Uganda, Zambija, Zair, a to su upravo  zemlje sa najvećim brojem vakcinisanih ljudi. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO), Brazil je jedina zemlja južne Amerike, koja je uključena u kampanju vakcinisanja protiv variole i ima najveću stopu pacijenata obolelih od side na tom kontinentu.
U periodu kada je držala sanatorijum u Južnoafričkoj Republici, Todoksinova naučna grupa radila je na tome.  Naime, mi smo tada uspeli da iznesemo jedan veći broj doza vakcina koje su davane afričkoj deci. Ispitivanje tih vakcina izvršeno je u eminentnim laboratorijama u Srbiji, koje, razumljivo, ovom prilikom neću navoditi. Tada je otkriveno da je u svakoj dozi od ispitivanih vakcina postojao izuzetno visok sadržaj teških toksičnih metala -- živa, olovo, nikl i drugi. Dovoljno je jednom novorođenčetu dati jednu takvu vakcinu da mu se uništi koštana srž, koja je glavna potpora odbrane čitavog organizma. Ako još pomenemo i razne dodatne revakcinacije u toku života, oda je potpuno jasno da svaka od njih samo uvećava rizik za nastanak najtežih oboljenja, pa čak i side. U tom slučaju, ona se javlja potpuno bez prisustva HIV-virusa sa svim onim pratećim, katastrofalnim bolestima, jer je time suprimirana glavna delatnost koštane srži, a to je proizvodnja odbrambenih ćelija.
Postoji još jedan faktor koji treba uzeti u obzir pri razmatranju mogućih veza između vakcina i HI-virusa, a to je faktor genetskih mutacija. Pošto vakcine sadrže niz stranih virusa, one nakon ulaska u ljudsko telo (ubrizgavanjem direktno u krvotok) imaju sposobnost da deluju na ljudska tkiva i da postanu deo njih. Sem toga, virusi imaju sposobnost da prenose genetske otiske sa jednog domaćina na drugog. Pošto sadrže čist genetski materijal (RNK i DNK), mogu da ga prenesu na novog domaćina i da napadnu njegove ćelije.
Polio-vakcina sadrži, na primer, ćelije majmunskog bubrega i teleći serum, dok se kombinovana vakcina protiv malih boginja, zauški i rubeola priprema se u pilećem embrionu. Majmunski bubrezi, teleći serum i pileći embrion predstavljaju strani proteinski ćelijski materijal. Umesto da prolaze kroz stomak i delimično prerade, oni se u svom sirovom stanju direktno ubrizgavaju u krvotok, pa tako toga mogu da promene našu genetsku strukturu i nanesu veliku štetu ljudskom organizmu.
RNK-virusi mogu da priđu ćelijskoj DNK, stvore sopstvenu virusnu DNK-verziju  (kao negativ fotografije) i tu virusnu DNK ubace u ljudsku ćeliju. Ako virusi nose genetski materijal drugih živih vrsta, oni će na ovaj način uneti i taj materijal. Zato se postavlja pitanje da li programi vakcinisanja protiv gripa, poliomijelitisa, zauški i rubeole mogu da unesu u ljude RNK za formiranje „provirusa“, koji se kasnije ispoljava u vidu bolesti, kao što su reumatoidni artritis, multipla skleroza i rak.
U istraživanju devetnaestoro dece sa hroničnom reumatoidnom bolešću, virus rubeole je izolovan iz ćelija sedmoro dece, ali nije pronađen ni u jednom slučaju kontrolne dece. Većina dece je primila živu vakcinu protiv rubeole. Zanimljiv je slučaj 19-godišnjeg regruta, koji je na lekarskom pregledu klasifikovan kao zdrav. Dva meseca kasnije, vakcinisan je protiv adenovirusa, malih boginja, rubele, gripa i drugih bolesti i u roku od dve ili tri nedelje dobio je potpuno razvijenu sidu. Kasniji izveštaj je glasio da je asimptomatski inficiran pre nego što je ušao u službu. Međutim, nije imao HIV do vakcinacije – a to se zatim u roku od nekoliko nedelja prometnulo u sidu.
Biološki ili genetski inženjering danas su  ružna reč, koja označava promenu i izobličenje ćelija u nešto sasvim drugo. Ljudi ga se boje, i to sa dobrim razlogom. Međutim, u vakcinaciji to se praktikuje godinama. Džošua Lederberg sa katedre za genetiku Medicinskog fakulteta Univerziteta  u Stenfordu izjavio je još 1967. godine: „Upotrebom živog virusa u masovnim kampanjama vakcinisanja, mi već sprovodimo genetski inženjering u velikim razmerama“. Takođe je rekao da „živi virusi predstavljaju genetičke poruke korišćene za programiranje ljudskih ćelija“.
Kada se osoba vakciniše u vreme kada se njeno telo bori sa bolešću koja se nalazi i toj vakcini, ona može iznenada da bude nadvladana još gorim napadom bolesti. To se naziva provokativni efekat vakcina. Kada se vakcina tokom inkubacionog perioda bolesti ili tokom latentne infekcije ubrizga u tkivo, može dovesti do akutnog napada bolesti. To znači da je inkubacioni period skraćen ili je latentna infekcija, koja možda ne bi dovela do ispoljavanja bolesti, pretvorena u klinički napad. Tifusna groznica i poliomijelitis su dve bolesti, kod kojih je tzv. provokacioni efekat najviše proučavan, ali postoje dokazi koji pokazuju da se on javlja i u slučaju drugih bolesti.
Opasno je i obmanjujuću tvrdnju da nas vakcina čini „imunim“ ili da nas štiti od akutnih bolesti, ako ona samo potiskuje bolest dublje u unutrašnjost organizma. Zbog toga bolest nosimo hronično, pri čemu naši odgovori na nju postaju sve slabiji, a sklonost ka izlečenju ili spontanom razrešavanju postaje sve manja. Vakcinacija može da izazove promene u sporim virusima i promene u mehanizmima DNK. Pošto se ubrizgavaju direktno u krvotok i time zaobilaze prirodne imunosisteme tela, vakcine mogu da prevare telo, kako bi ih prihvatilo kao prirodne supstance koje ne treba uništiti.
Živi virusi, koji se putem vakcine ubrizgavaju u ljudsko telo, sposobni su da u njemu, u latentnom obliku, žive godinama. Decenijama kasnije mogu da se aktiviraju, razmnožavaju i izazivaju promene u telesnim tkivima i organima. Taj razvoj se vrši na taj način što virusi vezuju svoj genetski materijal kao ekstra česticu (epizom) za genom ćelije domaćina, koji predstavlja jedan set hromozoma i njihovih gena koji se nalaze u svakoj telesnoj ćeliji. Prilikom  razmnožavanju genoma domaćina (da bi se načinila nova ćelije) razmnožava se i virus. Dok ćelija-domaćin nastavlja sa vršenjem većine svojih normalnih funkcija, virus vrši svoje dodatno kodiranje.
Ovim procesom naročito je pogođena timusna žlezda, čiji je sekret timozin neophodan za sazrevanje i funkcionisanje T-limfocita u telu. Abnormalnosti u funkcionisanju timusa dovode do niza poremećaja imuniteta koji se manifestuju pojavom autoimunih i neoplastičnih bolesti. Poznato je da pacijenti sa leukemijom, rakom i reumatoidnim artritisom imaju poremećen timusno-zavisni imuni sistem. Zanimljivo je da se timusna žlezda brže degeneriše kod Amerikanaca nego kod ljudi iz Indije, gde se daje manji broj vakcina.
Postoji previše nepoznatih stvari o opasnostima od efekata vakcinacije, u poređenju sa opasnošću od dobijanja i patnje od različitih bolesti. Većina slučajeva malih boginja (rubeola), kada je veliki deo populacije izložen klicama, nije ozbiljna, a njeni simptomi se generalno povlače u roku od dve nedelje. Međutim, jedan slučaj u 100.000 dovodi do subakutnog sklerotičnog panencefalitisa (SSPE), odnosno do smrtonosnog otvrdnjavanja mozga. Ljudi koji su vakcinisani protiv malih boginja su, međutim, izloženi četiri puta većoj verovatnoći dobijanja bolesti, od kojih nisu bili vakcinisani.
Prenošenje malih boginja je jasno dokumentovano među vakcinisanim osobama. U nekim velikim epidemijama 95% populacije bilo je vakcinisano. U medicinskim udžbenicima može se pročitati da vakcina protiv malih boginja može da prouzrokuje probleme sa učenjem -- retardaciju, ataksiju, aseptični meningitis, poremećaje sa napadima, paralizu i smrt. U sekundarne komplikacije ove vakcine spadaju encefalitis, subakutni sklerozni panencefalitis, multipla skleroza, toksična epidermalna nekroliza, anafilaktički šok, Rejev sindrom, Gijen-Barov sindrom, poremećaji u zgrušavanju krvi, juvenilni dijabetes, Hočkinova bolest i rak. Sa pojavom vakcine protiv malih boginja javili su se novi, čudni oblici „malih boginja“. Slični rezultati su usledili i nakon uvođenja drugih vakcina. To su bolesti sa novim, zapanjujućim nizom komplikacijama. Sindrom atipičnih malih boginja – upala pluća, petehije (kožne mrlje), edemi i jak bol – ne samo da je teško prepoznati kao male boginje, već je često u potpunosti zanemaren.
Zbog bolje obrade i veće higijene rana, broj slučajeva tetanusne infekcije se tokom XX veka postepeno smanjivao i  to je počelo pre nego što je razvijena vakcina protiv tetanusa. U slučaju povrede, ranu treba dobro očistiti i ne dozvoliti da se zatvori, dok ne dođe do zaceljenja ispod površine kože. Pažljivo pranje sapunom i vodom, vodonikperoksidom ili nekim drugim dezinfekcionim sredstvom uklanja opasnost od infekcije tetanusom. Iako 40% populacije sada nije vakcinisano protiv tetanusa, broj slučajeva ove bolesti i dalje  opada.
Vakcina protiv tetanusa može da dovede do niza ozbiljnih komplikacija, uključujući tu povratni apsces (gnojni proces), visoku tempearaturu, oštećenje nerva unutrašnjeg uha, anafilaktički šok, gubitak svesti i demijelinizirajuću neuropatiju (progresivnu degeneraciju nerava). Revakcinacija protiv tetanusa izaziva privremen pad broja T-limfocita u krvi ispod normale, a njihovo najveće smanjenje sledi dve nedelje posle vakcinacije. Ti izmenjeni odnosi u padu broja T-limfocita slični su onima kao kod osoba obolelih od side.
Slučajevi difterije su retki. U periodu od 1900. do 1930. godine, pad broja slučajeva difterije je bio veći od 90%, a tek kasnije je razvijena vakcina protiv difterije. Do pada broja slučajeva došlo je zahvaljujući boljoj ishrani i sanitarnim uslovima. U saradnji sa FDA, Američki biro za biologiju je 1975. godine, podneo izveštaj koji je otkrio da toksoid difterije nije, kao agens za imunizaciju, efekasan u meri, u kojoj bi se to moglo očekivati. Zato se difterija može pojaviti i kod vakcinisanih osoba, a i sama trajnost toksoidovog imuniteta je pod znakom pitanja. O ovome još nekoliko podataka. Nemačka je otpočela sa obaveznom vakcinacijom protiv difterije 1939. godine. U roku od samo tri godine među vakcinisanim osobama bilo je 150.000 obolelih, a u Francuskoj  (do 1943. godine) bilo je 47.000 takvih slučajeva. Međutim, u Norveškoj, koja je dosledno odbijala vakcinaciju, bilo je samo 50 obolelih od difterije.
Poliomijelitis (spinalna dečja paraliza) može da dovede do ozbiljne paralize, ali 90% izloženih, čak i tokom epidemije, ne ispoljava nikakve simptome. Nakon proizvodnje Salkove vakcine 1955. godine, na tržištu se 1959. godine pojavila i Sejbinova oralna vakcina, pa je zabeležen nagli pad slučajeva poliomijelitisa. Danas se polio skoro i ne javlja, pa su mnoge evropske zemlje odbile da koriste polio-vakcinu. Uprkos tome, broj polio-oboljenja nastavila da opada istim tempom kao u Americi, gde se ta vakcinacija sprovodi. Naučna istraživanja vršena su u oblastima, u kojima je sprovedena vakcinacija protiv poliomijelitisa. Često se dešava da se stopa polio-infekcije udvostručila nakon vakcinacije.
Dr Džonas Salk razvio je prvu polio-vakcinu 1955. godine i za njenu proizvodnju koristio mrtve polio-viruse. On je 1976. godine svedočio pred kongresnim komitetom SAD da je oralna vakcina sa živim virusom bila glavni, ako ne i jedini, uzrok svih prijavljenih slučajeva poliomijelitisa od 1961. godine. Godine 1955. počeli su da se javljaju slučajevi nove bolesti. Nazvana je paralitički poliomijelitis. Ova nova bolest je i potpunosti bila prouzrokovana polio-vakcinama.
Poliomijelitis zahteva posebnu brigu. Međutim, poznato je da su kalijum, jod, kalcijum i magnezijum značajni za uspešno lečenje poliomijelitisa. Poznato je da je prerađeni šećer izvlači kalcijum iz tela, pa polio-virus može da napadne nerve. Čim se poliomijelitis pojavi, pacijenta treba smestiti u toplu kupku, pri čemu mu samo glava viri iz vode i držati ga tu nekoliko sati. To pomaže lekukocitima da se bore protiv virusa. Takođe se preporučuju visoke doze vitamina C.
Iako je broj „divljeg“ tipa polio-virusa nastavio da opada, brojnost vakcinom indukovanog tipa se znatno povećala. Polio, od koga se  obolevalo prirodno, tj. ne od polio-vakcine, poslednjih nekoliko decenija je postao toliko redak da su mu medicinski eksperti dali posebno ime  „divlji“ polio. U detaljnom istraživanju desetogodišnjeg perioda (1973—1983), centri za kontrolu bolesti (CDC) sa sedištem u Atlanti (SAD) ustanovili su da je 87% svih slučajeva poliomijelitisa prouzrokovano polio-vakcinom. Izveštaj je takođe napomenuo da je petoro Amerikanaca dobilo poliomijelitis tokom putovanja u strane zemlje. U vezi sa oralnom polio-vakcinom postoji poseban – veoma opasan – problem, koga bismo morali da budemo svesni: Ako je ova vakcina data detetu, dovoljno je da dotaknemo dete i da dobijemo paralitički polio – visoko zarazni polio-virus iz vakcine prošao je kroz kožu.
Bendžamin Sendler, lekar pri Otinskoj bolnici za veterane u Severnoj Karolini, objavio je 1948. godine knjigu Ishrana sprečava poliomijelitis. Kada osoba jede znatne količine hrane koja sadrži prerađene šećere, kaže se u knjizi, šećer izvlači kalcijum iz kostiju, mišića i nerava, pa je polio-virus u stanju da napadne oslabljene nerve, što ima za rezultat obogaljujući poliomijelitis. Statistike su pokazale da su zemlje sa najvećim unosom šećera po glavi stanovnika imale najveći broj slučajeva poliomijelitisa. Tokom leta deca jedu najviše hrane koja sadrži šećer (gazirana pića, sladoledi, slatkiši, itd.), a dobro je poznato da polio napada baš leti. Primena polio-vakcine je počela sredinom 50-tih godina prošlog veka. Otada je usledio tako upečatljiv porast broja slučajeva poliomijelitisa da vlada trend zvaničnog prijavljivanja slučajeva poliomijelitisa kao „meningitisa“.
Zauške su retko opasne u detinjstvu; obično nestaju u roku od 10 dana nakon oboljevanja na prirodan način, a kao rezultat bolesti stiče se imunitet. Međutim, opasno je kada ih dobiju muškarci posle puberteta. Kod oko 35% obolelih, one razvijaju orhitis (zapaljenje testisa), što može da dovede do trajnog steriliteta. Pošto vakcina protiv zauški pruža privremeni imunitet koji  postepeno slabi i nestaje, to se dešava da dečaci koji su već primili vakcinu protiv zauški dobiju zauške tokom života sa opasnim komplikacijama. Statistike otkrivaju da se zauške sve češće javljaju nakon detinjstva, i to kao posledica vakcinacije protiv zauški. Vakcina protiv zauški, takođe, može da izazove neposredne i štetne reakcije, uključujući tu i napade groznice, osipe, jednostranu nervnu gluvoću i encefalitis. Primena vakcine tokom adolescencije mogla bi samo da produžava problem slabljenja imuniteta i da pomeri pojavu bolesti i njene komplikacije na još stariju populaciju.
Iz godine u godinu vakcine protiv gripa (influence) variraju po tipu i efektima. U pokušaju da se savlada epidemija gripa za datu godinu, stalno se razvijaju novi sojevi virusa, što znači da vakcinacija protiv gripa iz prethodne godine ne može da pomogne osobi tokom naredne godine. Više od 500 ljudi, koji su 1976. godine primili vakcinu protiv gripa u SAD, ostalo je paralizovano uz Gijen-Barov sindrom, a od tog broja umrlo je 30 lica. Medicinski izveštaji otkrivaju da su multipla skleroza i Gijen-Barov sindrom bili jedan od efekata programa vakcinacije protiv svinjskog gripa. Sem toga je moguće da virus iz vakcine protiv svinjskog gripa oštećuje ili uništava mijelin koji oblaže spoljašnost nerava.
Dr Robert Kouč sa Bejlor-univerziteta iz Hjustona  (Teksas) svedočio je 1982. godine pred Američkim savetodavnim komitetom za zdravstvenu zaštitu, koji je nadležan za imunizaciju. On je govorio o većem broju starijih osoba koje su imale istoriju hroničnih poremećaja. Nakon što su primili vakcinu protiv gripa, neke od alergija i drugih zdravstvenih poremećaja su se pogoršali; kod bolesnika sa hipertenzijom došlo je do porasta krvnog pritiska; kod  dijabetičara se javio povećan nivo šećera u krvi; kod osoba sa gihtom stanje se pogoršalo, a kod lica sa Parkinsonovom bolešću došlo je do povećanja nestabilnosti i nespretnosti.
Kada dete dobije rubeole, rezultat je blaga bolest sa malo problema. Simptomi su: curenje iz nosa, bol u grlu, veoma blaga temperatura i donekle uvećani, osetljivi limfni čvorovi sa strane vrata, dok se na koži pojavljuju ružičaste, blago uzdignute ospe. Međutim, ako trudnica oboli tokom prva tri meseca trudnoće, može roditi dete sa urođenim manama (defekti ekstremiteta, mentalna retardacija, poremećen vid, oštećen sluh ili srčane mane). S toga je očigledno opasno vakcinisati devojčicu protiv rubeole. Imunitet nestane kasnije kada je ona već odrasla osoba i može na koži da dobije rubeolu. To je dovoljan razlog, zbog čega vakcinu protiv rubeole ne treba davati deci. Iako je u medicinskim krugovima poznato da približno 25% vakcinisanih gubi imunitet u roku od pet godina, deci se MMR-vakcine, koje uključuju vakcinu protiv rubeole, i dalje daju rutinski. Ni dečake ne treba vakcinisati protiv ove bolesti,  pošto je ona za njih relativno beznačajna. Sa druge strane, vakcinacija protiv rubeole povećava šanse da trudna žena dobije rubeolu od deteta koje je nedavno vakcinisano.
U negativne sporedne efekte vakcinacije protiv rubele spadaju: artritis, artralgija (bol u zglobovima) i polineuritis (bol perifernih nerava ili paraliza). Neobična je činjenica da su dva medicinska časopisa izvestila da se u mnogim bolnicama od celokupnog osoblja zahteva da primi vakciunu protiv rubeole. Dok lekari odbijaju da prime vakcine, drugo bolničko osoblje ih dobrovoljno prima. U drugom izveštaju je pomenuto da 90% akušera i više od 2/3 pedijatara odbija da primi vakcinu protiv rubeole.
Veliki kašalj  (pertusis) može da bude opasno oboljenje. Jak kašalj može toliko da oslabi telo, da osoba umire od nedostatka kiseonika. U većini slučajeva, bolest nije fatalna, ali je najopasnija kada je dobiju deca mlađa od šest godina. Ne izgleda da ijedan poznati antibiotik i ublaživač kašlja može da poboljša stanje. Način razvoja imuniteta protiv velikog kašlja nije jasan, zbog čega malo znamo o principu imunizacije protiv bakterije koja ga izazova. Da bi se stvorila zaštita od kašlja, daje se cela bakterija, kako bi se domaćinu omogućilo da stvori efikasan imunološki odgovor. Zbog toga se uključuju sve komponente bakterije, uključujući tu i toksične.
Broj slučajeva velikog kašlja opadao je u godinama pre uvođenja vakcine protiv pertusisa. Od 1900. do 1935. godine stopa smrtnosti od ove bolesti je opala u SAD za 79%, ali je, zbog problema sa vakcinom, stopa smrtnosti od početka vakcinacije ponovo porasla. Izveštaji u medicinskoj literaturi o ozbiljnim štetnim posledicama  (šok i oštećenje mozga)  kod odojčadi primalaca vakcine protiv pertusisa odnose se na period od 1930. godine do danas. Mnogobrojni dokazi su povezali vakcinu protiv velikog kašlja sa kasnijom pojavom astme i polenske groznice. Sem toga, vakcina protiv pertusisa efikasna je 40–45%, a njen imunitet je kratkotrajan. Pri tom rizik od pojave infekcije iznosi 95% samo 12 godina nakon vakcinacije.
DTP predstavlja kombinovanu vakcinu sastavljenu od vakcina protiv difterije, tetanusa i pertusisa i se najčešće se daje maloj deci. Opasnosti vakcina protiv tetanusa, difterije i pertusisa su već razmotrene. DTP-vakcina ih sve kombinuje u jedan „paket“, pri čemu zvaničnici zdravstvenog odseka u svim državama rutinski zahtevaju da svako dete dobije ovu vakcnu, da bi moglo da pohađa državnu školu. Vakcine protiv difterije, tetanusa i pertusisa se obično daju u jednoj dozi, zvanoj „DTP-vakcina“. Formaldehid, timerozal (jedinjenje žive) i aluminijum fosfat  (sve jaki otrovi)  koriste se za „stabilizaciju“ klica u DTP-vakcini, ali i za niz drugih vakcina. Otrovne hemikalije koje se koriste za „stabilizaciju“ dovode do toga da neki virusi obole, neki uginu, a neki se potpuni oporave. A onda se pitamo zašto, nakon vakcinacije, deo dece dobija neku čudnu bolest?
Jedno dete će razviti jednu, a drugo drugačiju vrstu bolesti, što zavisi od toga, u kom će se smeru krenuti većina oslabljenih virusa. Razvoj bolesti zavisi i od drugih virusa, koji se nalaziti u goveđem ili majmunskom gnoju, iz koga su uzeti virusi. a zavisi i od opšteg zdravlja deteta i njegove ishrane, kao i od broja vakcina koje dobija u datom trenutku. Pri tom je važno da li se radi o prvoj vakcinaciji ili trećoj, odnosno četvrtoj u seriji. Nakon ubrizgavanja, brzo cirkulišući krvotok nosi celu „kolekciju“ hemikalija i virusa i brzo razdvaja viruse od hemikalija, koje su ih držale u oslabljenom stanju. Posledično, hemikalije slabe imuni sistem, dok strani virusi počinju da rastu i da se razmnožavaju. Na svakom pakovanju DTP-vakcine piše da „simptomi povezani sa neurološkim poremećajima“ i „prekomerno vrištanje“ mogu da uslede nakon vakcinacije. DTP može da prouzrokuje i temperaturu preko 39,50C, konvulzije, izmene svesti, fokalne neurološke znake, vrištanje, šok, kolaps, trombocitopeničnu purpuru.
Pored DTP-vakcine, MMR kombinovana vakcina predstavlja još jednu značajnu vakcinu koja se daje deci. Ona se sastoji od oslabljenih virusa malih boginja, zauški i rubole. Ova vakcina se obično daje u obliku samo jedne injekcije detetu od 15 meseci ili starijem. MMR izaziva iste probleme, o kojima je ranije bilo reči pod pojedinačnim vakcinama protiv malih boginja, zauški i rubeole. Pošto se tri vakcine kombinuju u jednu, to postoji, kao i slučaja DTP vakcine,  dodatna opasnost zbog naglog i prevelikog opterećivanja dečjeg imunog sistema.
Posebno opasna komponenta MMR-vakcine jeste sredstvo protiv rubeole. Istraživanje iz 1988. godine, koja je objavio britanski medicinski časopis „Lancet“, otkriva da MMR-vakcina može da predstavlja uzrok autizma. Autizam se obično razvija pre 30 meseci starosti, kada pogođena deca gube intelektualne i više moždane funkcije. Ona postaju povučena, okrenuta sebi, nesposobna za komunikaciju. Posle vakcinacije se kod jednog dela dece, osim autizma, razvijao i jedan neobičan crevni problem. Tom novom crevnom oboljenju dato je ime ileo-limfoidno-nodularna hiperplazija.
Abnormalna imuna reakcija može da predstavlja uzrok koji leži u osnovi brojnih slučajeva autizma. Naime, pri reakciji na MMR-vakcinu, telo deteta proizvodi antitela koja napadaju mozak i razlažu mijelin. Mijelin oblaže nervna vlakna i služi kao izolacija, pa zahvaljujući tome nervni signali mogu da prolaze kroz telo. Nijedno od dece koja nisu obolela od autizma nije ispoljilo proizvodnju antitela, koja predstavljaju znak neobične reakcije na vakcinu protiv malih boginja. Koristeći uzorke seruma 125-oro autistične dece i 92 zdrava, kontrolna deteta, antitela su analizirana metodama ELISA i imunobloting. ELISA-analiza pokazala je znatan porast nivoa MMR-antitela kod autistične dece, dok je imunobloting-analiza otkrila prisustvo neobičnog MMR-antitela u 75 od 125 (60%) uzoraka seruma autistične dece, ali ne i u kontrolnim uzorcima seruma. Ovo antitelo je specifično detektovalo protein od 73–75kD iz MMR vakcine.
Velike boginje (variola) je opasna zarazna bolest zbog koje je uvedena vakcinacija. Edvard Džener je otkrio da može da vakciniše ljude koristeći kravlje boginje i činilo se da to daje ljudima imunitet protiv variole. On je koristio mrtve ili oslabljenje klice od ove opasne bolesti i unosio ih u telo druge osobe. Pri tom je neobično da je njegov postupak bio manje opasan od kasnijih vakcina. Zapanjujuća je činjenica da se 90% svih slučajeva velikih boginja javlja nakon što je osoba vakcinisana. Kako bi se izbegle tužbe zbog nesavesnog lečenja, smrtni slučajevi od velikih boginja, koji se jave odmah posle vakcinacije, ponekad se nazivaju drugim imenom, npr. pustularni ekcem.
Dr Čarls Kembel je ustanovio da se velike boginje, kao i malarija, prenose insektom koji sisa krv i da ova oboljenja nisu infektivna. Nakon pažljivog eksperimentisanja utvrdio je da variolu prouzrokuje ubod stenice (Cimex lectularius). Ova mala stvorenja su, nekad davno, boravila u slamaricama. Međutim, to nije sve. Dr Kembel je uočio da je količina ospi (ožiljaka) na koži od velikih boginja u direktnoj vezi sa količinom sveže biljne hrane koju osoba jede ili ne jede. Prema tome, velike boginje predstavljaju samo još jednu od nekoliko „bolesti prljavštine“, uključujući tu i tifus  (uzročnik: telesni vaši), bubonsku kugu (prenose je vaši na pacovima i kontakt sa izmetom pacova), tifusnu groznicu i koleru  (prenose se preko kontaminirane vode). Očigledno, rešenje za velike boginje leži u čistoj sredini i boljoj ishrani, a ne u vakcinaciji.
Hepatitis B predstavlja ozbiljno oboljenje jetre koje su dobijali narkomani, dok nije dospelo u banke krvi  i dato velikom broju ljudi koji su primali tranfuziju. Kada je vakcina protiv hepatitisa B razvijena 70-tih godina prošlog veka, mnogi lekari su bili zabrinuti da bi vakcina mogla biti kontaminirana virusom side. Zanimljivo je pomenuti da je dve trećine lekara sa hepatitisom B odbilo da primi vakcinu, Međutim, danas mnogi lekari rutinski daju višestruke doze ove vakcine i veoma maloj deci.
Ovčije boginje predstavljaju jedno od najblažih oboljenja u detinjstvu. Skoro sva deca se inficiraju, a rezultat je razvoj trajnog imuniteta. Vakcina protiv ovčijih boginja je razvijena 1973. godine. Za sada se uglavnom koristi za decu obolelu od raka i leukemije. Kao što je poznato, virus varičela zoster može, nakon prirodne infekcije ovčijim boginjama, ući u nervne ćelije i kasnije se ispoljiti kao herpes zoster (pojasni herpes). Radi se o veoma bolnim kožnim vezikulama koje mogu da budu prisutne nekoliko nedelja. Međutim, vakcina protiv varičele može da izazova herpes zoster i kod zdrave dece, a ovaj virus može da bude i uzrok raka. Ova veza nikada nije dokazana, iako su se  ljudske ćelije inficirane virusom varičele zoster u laboratorijskom okruženju transformisale u ćelije masovne vakcinacije.
Postojeći programi vakcinacije predstavljaju dva velika odstupanja od etike i tradicije medicinske prakse.
  • • Programi vakcinacije su u suprotnosti sa dugom tradicijom da sve tretmane treba individualizovati, naročito kada se radi sa supstancama koje mogu da izazovu štetne sporedne efekte.
    • Primanje vakcina je proglašeno obaveznim.

Masovne vakcinacije su od suštinskog značaja za sadašnji uspeh u vakcinisanju ljudi, a ne u savladavanju bolesti. Bez prinude, vakcinacija bi sasvim nestala. Predlog Zakona o obaveznoj vakcinacije je 1962. godine iznet pred američki Kongres, i po njemu bi, da je usvojen, svaka osoba u Americi morala da bude vakcnisana. Međutim, Zakon o obaveznoj vakcinaciji je osporen naporima grupa kao što su Nacionana zdravstvena federacija, Hrišćanski naučnici, Prirodni higijeničari i drugi. Zbog toga su se organizacije, rešene da prodaju vakcine u velikim količinama, koncentrisale na donošenje Zakona o obaveznoj vakcinaciji u pojedinim državama.
Trenutno, sve države u SAD imaju neki oblik zakona o obaveznoj vakcinaciji, kojim se zahteva od dece da budu vakcinisana protiv određenih dečjih bolesti -- difterija, pertusis, tetanus, male boginje, zauške, rubeola i polio. Ako se roditelji ne povinuju zakonu, njihovo dete možda neće biti primljeno u školu, a oni mogu biti izloženi krivičnim gonjenju. Međutim, najoštrija bitka se vodi na nivou osnovne škole. Lekari, škole, lokalni i državni zdravstveni odseci govore roditeljima da državni zakoni i školske uredbe apsolutno zahtevaju da se deca vakcinišu, kako bi bila primljena u školu. Tokom procesa, ovi autoriteti navode na jasan utisak da je vakcinacija obavezna i da nema izuzetaka.
Međutim, roditelji uviđaju da su njihova deca mlada, ali da nemaju snagu 20-ogodišnjaka. Usput su ponešto čuli i o činjenicama da se u nekim vakcinama nalaze živi virusi. Zbog toga, veliki broj roditelja pokušava da izbegne vakcinaciju. Na njihovu zabrinutost se odgovara pretnjama sudskim tužbama i oduzimanjem dece. Da li je uopšte tačno da je vakcinacija obavezna bez izuzetka? U stvarnosti, svaka država obezbeđuje mogućnost kojom se roditeljima dopušta da odbiju vakcine, na osnovu jednog ili više razloga -- medicinskog, religioznog, ličnog, roditeljskog protivljenja, itd.
  1. 1)Za medicinsko izuzeće je potrebno obezbediti medicinske razloge, zašto ne treba vakcinisati roditelje i / ili dete. Dete može biti oslobođemo ako roditelji mogu da obezbede pisanu izjavu ili uverenje lekara sa licencom, gde se navodi da bi vakcina bila štetna za zdravlje deteta. Međutim, lekari se obično plaše da sarađuju da ne bi imali probleme sa Odborom za licence u svojoj državi. Zbog toga se takve izjave daju dosta retko. U tom pismu je obično neophodno navesti razlog za traženo uverenje i vremenski period njegovog važenja. Mnogi zakoni ograničavaju sva takva pisma na jednu školsku godinu, pa se moraju obnavljati svake jeseni. Postoje dva medicinska razloga koja su najvalidnija: (1) strah od alergijske reakcije kod osetljivog deteta i (2) sprečavanje mogućeg oštećenja zbog oslabljenog imunog sistema. Oba se mogu javiti kod deteta koje je vakcinisano. Niko osim lekara i roditelja neće biti smatran odgovornim za takve posledice, pa je njihova odgovornost da zaštite dete.
  2. 2)Religijsko izuzeće je generalno bolje od medicinskog. Međutim, obično nije dovoljno samo navesti da ste religiozni ili da imate lična religiozna uverenja. Morate da pokažete dokaze da ste član crkve koja ne veruje u vakcinaciju. Nema puno takvih crkava (jedina priznata denominacija koja se pravno protivi vakcinaciji je Crkva hrišćanske nauke).
  3. 3)Treća mogućnost za izuzeće je oslobađanje na osnovu ličnog ubeđenja ili ličnog uverenja. Lično ste ubeđeni da vas ili vaše voljene ne treba vakcinisati. Dvadeset i dve američke države dozvoljavaju oslobađanje na osnovu roditeljskog protivljenja, ličnog uverenja, filosofskog ili drugog protivljenja.
Opšti obrazac je da okružni ili državni zvaničnici izvrše snažan pritisak na roditelje da pristanu na propise o vakcinaciji što je pre moguće, a prete im sudskom tužbom i oduzimanjem dece, što kod roditelja stvara paniku. Međutim, i medicinski autoriteti se nalaze u sopstvenom stanju panike. Oni su dužni da primoraju neposlušnu porodicu da prihvati pravi put, kako drugi ne bi sledili njihov primer. Tvrdi se da roditelji zanemaruju svoju decu, ako ih ne vakcinišu. Pa ipak, postoji puno dokaza o oštećenjima izazvanim vakcinama, što ukazuje na to da roditelji koji ne dopuštanju da im dece budu vakcinisana ne zanemaruju svoju odgovornost. Drugi argument je da zajednice moraju da zahtevaju da sva deca budu vakcinisana, kako bi zaštitila drugu decu, što je besmisleno.  Zar druga deca nisu već vakcinisana i time potpuno zaštićena  od tih bolesti? Ako vakcine pružaju imunitet, onda će se razboleti samo nevakcinisani.
Poznato je da su zakon o obaveznoj vakcinaciji odbacile sledeće države, i to: Engleska, Irska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Holandija i Španija. Nigde i ni u jednom trenutku, vlada jedne zemlje nema pravo da roditeljima ili deci daje vakcinu protiv njihove volje. Oni koji vladaju i koji bi želeli da nametnu svoja mišljenja i gledišta imaju dva glavna oružja koja mogu da koriste: nepoznavanje sopstvenih građanskih prava i korišćenje zastrašivanja. Proglašavanje epidemije je poseban metod, koji se često koristi za zastrašivanje javnosti i u borbi protiv protivnika vakcinacije i revakcinacije. U Placitasu (Novi Meksiko, SAD) nije bilo vakcinisano dovoljno ljudi, pa su lokalne novine navele da vlada opasna epidemija velikog kašlja. Naslovne strane su objavljivale zastrašujuće vesti. Međutim, u celoj oblasti je otkriveno samo tri slučaja velikog kašalja, i to sva tri kod dece koja su vakcinisana protiv te bolesti.
Za više informacija o propisima o vakcinama, potrebno je nazvati jednu ili više sledećih ustanova: Zdravstveni odsek u državi ili okrugu, Državni odbor za obrazovanje ili Kancelariju nadzornika lokalnog školskog okruga. Tražite kopiju Zakona o vakcinaciji. Ona će, u pisanom obliku, sadržati zahteve i izuzeća. Još jedan izvor predstavlja lokalna državna biblioteka. Pogledajte u državnim zakonima pod „Zakon o zdravstvenoj zaštiti“ ili odeljke o zaraznim bolestima. Tu ćete naći listu obaveznih vakcina, nakon čega slede izuzeća. Kao mogućnosti za izuzeće obično se navode religijska ili medicinska uverenja. Možete i da nazovete ili pišete državnoj upravi i tražite kopiju Zakona o vakcinaciji.
Glavni faktor koji je doprinosio poboljšanju zdravlja u poslednjih 200 godina je poboljšana ishrana. Skoro 90% od ukupnog pada stope smrtnosti kod dece između 1860. i 1965. godine zbog velikog kašlja, šarlaha, difterije i malih boginja bilo je pre uvođenja antibiotika i raširene vakcinacije protiv difterije. Ako dete dobije neku od pomenutih bolesti, daleko je manje izgleda da će bolest biti ozbiljna ako se kvalitetno hrani.
U studiji koja je obuhvatila grupu dece obolelu od pertusisa, njih 90 je lečeno sa 500 mg vitamina C dnevno tokom jedne nedelje. Deca su se ponovo dobro osećala posle 15–20 dana, zavisno od toga da li su primili intravensku ili oralnu dozu vitamina, dok je  prosek kod vakcinisane dece iznosio 34 dana. Da je uvedena i treća grupa, kojoj nije dat nikakav poseban tretman, verovatno bi se i ona oporavila podjednako brzo ili čak brže od vakcinisane grupe.
Oralno davanje velike količine vitamine C je od velikog značaja. Ustanovljeno je da su deca, uz ovakvu terapiju, bila bolesna samo jedan dan (bez mučnine, povraćanja i nadražljivosti). Doze vitamina C iznosile su 1000 mg na svakih sat tokom čitavog dana. Pedeset tableta vitamina C od 500 mg rastvoreno je u šolji ključale vode, a zatim se dodaje 1/4 šolje voćnog soka od ananasa, kajsije ili pomorandže. Svaka kafena kašičica dobijenog rastvora sadržala je 500 mg vitamina C. Ukoliko se ovom rastvoru dodaju kalcijum i pantotenska kiselina (vitamin B), mogu se davati manje količine vitamina C. Vitamin C se stalno navodi u medicinskoj literaturi. Ne samo da je potreban za sprečavanje pojave infekcija uzrokovanih vakcinama, već su deca upravo ta kojima najviše nedostaje vitamin C, a upravo njima vakcine mogu da nanesu najveću štetu.
Mnogi smrtni slučajevi su rezultat interakcije ishrane i vakcinacije. Pod tim se podrazumeva opasna kombinacija vakcinisanja deteta koje se loše hrani i jede malo voća, lisnatog povrća i drugih izvora hranljivih sastojaka. Kada se takvo dete vakciniše, ono ulazi u reakciju „paralize“ imuniteta, pri kojoj je imuni sistem veoma opterećen. U pokušaju da se izbori sa opasnim supstancama iz vakcine, organizam je izgubio otpornost prema najbezazlenijim infekcijama. Ubrzo nakon toga sledi smrtni ishod. Najbolji način za izgradnju prirodnog imunog sistema predstavlja održavanje tela pravilnom ishranom i načinom života. Ishrana treba da sadrži voće, žitarice, semenje i orašaste plodove. Potrebno je izbaciti prerađeni šećer i proizvode od belog brašna. Svež vazduh, vežbanje, dovoljan odmor i okrenutost religiji su neophodni za dobro zdravlje.
Ukoliko se imunitet stvara na prirodan način, prirodnim sredstvima i preparatima (Todoksinovim ili nekim drugim – postoje, naravno, i drugi vrlo efikasni preparati), telo se dovodi u stanje ravnoteže. Ako neuroimuni endokrini sistem funkcioniše kada treba i kako treba, onda je potreba za primenom vakcine jednostavno svedena na minimum. Kao potpuno neškodljivi dodaci svakodnevnoj ishrani, i to primenom u trajanju od najmanje 42 dana, Todoksinovi preparati sa svoje strane mogu da pomognu zdravoj ishrani organizma. Radi se (pojedinačnoj ili kombinovanoj) primeni kaše, sirupa ili kapsula, a najbolje deluje kombinacija kaše ili sirupa sa kapsulama. Ukoliko ne postoje neki posebno ispoljeni zdravstveni poremećaji, dovoljno ih je uzimati tri puta dnevno. Bakterije i virusi ne napadaju zdravo telo, kao što ni insekti i biljne bolesti ne napadaju zdrave biljke.