ZNAČAJ CRKVENIH ZVONA NA ČOVEČIJE ZDRAVLJE

Несавршена црквена звона лепше звуче

Идеални звук даје само симетрично звоно, али се верницима он мање допада. – Покретање звона на дугме или путем мобилног телефона. – Школе за звонаре у Русији

Хиљаде је придева којима би вам људи могли описивати звук црквених звона с православних храмова у Србији. И „несавршен“ је један од њих, а има и своје научно образложење.

У истраживању у којем су учествовали Електротехнички факултет из Београда, Институт „Михајло Пупин“ и нишки Електронски факултет, испитивана су црквена звона на храмовима Српске православне цркве изливена до Другог светског рата. Направљена је база података тонских снимака и техничких података о више од 100 звона, а урађен је и софтвер којим се испитује квалитет њиховог звука. Проф. др Миомир Мијић и доцент др Драгана Шумарац Павловић са Електротехничког факултета, стручњаци за акустику, кажу да циљ истраживања није било просуђивање које је звоно боље или лошије, већ описивање квалитета његовог звука коришћењем унапред одређених научно заснованих параметара.

Професор Мијић наводи да се идеални звук може добити од савршено симетричног звона, али, како наша звона у већини случајева нису таква, јављају се мање или веће неправилности. Оне се могу чути у одзвањању, мешању различитих тонова због чега је тешко утврдити који је основни, а свако звоно га, по правилу, има.

– Неправилности звука црквених звона могу изазвати и појаву која је у науци описана као виртуелна висина. Слушаоцу се чини да звоно има висину звука, тон који физички не постоји када анализирате звук. Данашња технологија омогућава да се накнадном обрадом, после ливења, неправилности у облику уклоне. Аустријска ливница „Грасмајер“ има посебан струг који обрађује звоно изнутра и њихов је звук најближи идеалном. Наше је тржиште мало и ливницама се, вероватно, не исплати да улажу у такву технологију – каже професор Мијић.

Постоји још једна важна ставка: како верници доживљавају звук тих „звона нове генерације“. Аустријски „Грасмајер“ радио је звона за Храм Светог Саве. Професор Мијић каже да је њихов звук најближи идеалном, али додаје и да се верницима он углавном не допада.

– Очигледно је да нешто што се приближава идеалном престаје да буде естетски прихватљиво за људе јер су навикли на нешто друго. Близак нам је и драг звук звона која смо слушали од детињства. Такође, ако се гледа функција коју имају као звучни симбол, звона ту функцију обављају без обзира на квалитет звука. Несавршености су, такође, учиниле да свако звоно има свој посебни звук – истиче Мијић.

Ослушкивање црквених звона и прављење базе података донело је много ширу причу о њима, која се не тиче само тонова које производе. Прва звона стигла су нам, углавном са Запада, из Млетачке републике и Угарске, каже професор Мијић. Простим загледањем година производње, лако се извлачи закључак да је мали број звона „преживео“ Први светски рат. Тада су Аустроугари многа од њих скинули са звоника и претопили. Ливење звона у већем обиму радило се до Другог светског рата и у нашој земљи. Једна од најпознатијих била је ливница породице Пантелић из Земуна, а било их је и у другим деловима Београда, у Крагујевцу, Новом Саду, Вршцу... Често су звона долазила и из Љубљане или Загреба.

– Много старих звона је у лошем стању или су напукла због неадекватног одржавања. Звона морају, после одређеног времена, да се окрену за 90 степени како клатно не би ударало увек у исто место јер тако долази до пуцања и деформације – истиче Мијић.

Последњих деценија ливнице на западу користе накнадну обраду звона, а још једна „иновација“ је електрификација. Звона се не покрећу ручно, већ помоћу електромагнетних и електромоторних погона. Инжењер Јовица Милосављевић, који се бави електрификацијом звона, каже да око 30 одсто цркава користи овај систем.

– Електрификација симулира ручно покретање звона, а како је при храмовима све мање црквењака који би обављали тај посао јавила се потреба да се звона покрећу на овај начин. То се може чинити, ако је неопходно, и преко мобилног телефона. Ако у цркви, на пример, постоји само један свештеник, даљинско управљање му може бити корисно када обавља црквени обред који прати звоњава црквених звона, али то радимо само у случајевима када је то заиста потребно – каже Милосављевић.

Има, међутим, потпуно супротних погледа. У Русији, на пример, звона се покрећу искључиво ручно, објашњава Наталија Шатиљина, представница руске фабрике звона Николаја Шувалова за Србију.

– Постоје посебне школе за звонаре. Они некада у рукама држе 12 конопаца које морају да повлаче одређеним редом, а уз то морају и да притискају педале. Ми електрификацију не радимо, а држимо се традиције и у начину прављења звона. За свако се прави одређени калуп у који се излива легура чистог бакра, калаја, бронзе, олова и сребра. Звоно изливамо у глини, а за израду оног просечног, тежине до шест тона, на пример, потребно је 90 дана – каже Шатиљина.

Тајне заната су у малим стварима, истиче наша саговорница. Звук звона неће бити добар ако се легура меша кашиком направљеном од брезе. Тоналитет зависи од дебљине зидова звона, пречника, висине…

– У звуку руског звона постоје дисхармонични призвуци који чине његову посебност. Такође, звук ће зависити и од атмосферских прилика. По сувом времену он је јак, када је влажно онда је тиши, када је хладно а дан је ведар звук се лако шири, док је кад пада снег пригушен. Зато народ каже да ако се звук звона чује јасно зима ће бити хладна, а лето топло, а ако се чује пригушено лето ће бити кишно, а зима снежна – каже Шатиљина.

Јелена Чалија
објављено: 06.02.2011