У стара времена Грци и Римљани су
употребљавали крст као средство за извршавање највеће криминалне казне.
То се звало распеће и сматрано је најстрашнијом казном. Таква казна је
извршена над нашим Господом Исусом Христом. О том срамном крсту и
распећу апостол Павле каже: "Него што је лудо пред светом оно изабра
Бог да посрами премудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да
посрами јаке". (1 Коринт. 1, 27).
За време своје свештеничке службе на земљи Исус Христос је претсказао да ће страдати и да ће бити разапет. "И када ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи. А ово говораше да покаже каквом ће смрћу умрети". (Јован 12:32-33). Доследно томе он је учио: "Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде". (Марко 8:34).
У римској империји свака особа која је осуђена на смрт морала је да носи свој крст до места извршења казне. Исус Христос је носио свој крст као акт највеће жртве, јер није заслужио никакву казну, јер није учинио никакав злочин нити грех. Проливајући своју свету крв на крсту Исус Христос га је посветио и изабрао га за свој знак, тако да је свети крст постао главни симбол Христа и хришћанства. Његовом освећеном крсту Исус Христос је дао нарочиту духовну снагу, тако да је постао најјаче оружје хришћана.
Од самог почетка хришћанства свети крст је у употреби. Ми се крстимо тим светим знамењем исповедајући наше веровање у Христа. Са овим светим знаком благосиљамо све што треба да се посвети. Овај знак се појавио на небу Цару Константину Великом. Многе нације, као и наша српска, имају знак часног крста на својим народним заставама. Са овим светим знаком као муње појавиће се Исус Христос на страшном суду.
Православни хришћанин треба с побожношћу да целива свети крст у цркви и да на себе ставља овај свемоћни знак врло често у свакој прилици свога живота.
Важно је напоменути да је "крштење" или "крстити" дошло од речи "крст". Другим речима, у српском језику крштење означава стављање крста на особу која постаје хришћанин, да би тако била сједињена са Исусом Христом.
Свети крст је у употреби свуда: у црквама, у домовима, у пољима, на иконама, на књигама, на сликама... Православни верници га носе на себи на ланчићу око врата, они га поштују и целивају. Историја је записала многа чудесна дејства светог крста.
Православна црква је одредила три дана у години за прослављање светог крста. Један је "Воздвижење Часног Крста – Крстовдан", 27 септембар, други је "Крстовдан" пред Богојављење, 18 јануар, и трећи је: "Tрећа недеља часнога Васкршњег поста".
Крсним знаком хришћанин призива Божји благослов на себе, а да би тај благослов заиста сишао на нас, потребно је да крсни знак правилно ставимо на себе.
Када се припремамо да се прекрстимо, ми ставимо леву руку на груди а десну руку подигнемо у висини нашег чела, саставимо три прста (палац, кажипрст и велики) заједно, тако да се јагодице додирују једна са другом, а друга два (прстењак и мали) чврсто притиснемо на длан.
Зашто тако чинимо? Десна рука треба да нас потсети да је Господ и Спаситељ Исус Христос сео са десне стране Бога Оца после свога Вазнесења на небо, и да је Господ Бог одредио место праведницима с Његове десне стране, а грешницима с Његове леве стране, где се налази провалија пакла.
Бог Отац, као снажан Творац и одржитељ свега створенога, символички је претстављен "палцем", јер је палац најснажнији прст човечји и он одржава све остале прсте у једној целини.
Бог Син, који нам својом науком показује пут спасења, пут, којим се улази у царство небеско, претстављен је символички "кажипрстом", јер кажипрстом и човек човеку показује пут којим треба да иде када га овај за исти упита.
Пуноћу и величину неизмерне благодати Духа светога, символички претстављамо "највећим прстом руке човечије".
Овако састављена три прста престављају Свету Тројицу: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа светога, те када их стављамо на себе сва три заједно треба да дотакну место на које их стављамо.
Друга два прста (прстењак и мали) символички претстављају природе у Исусу Христу; Божанску и човечанску.
Длан, символички претставља земљу. Два прста чврсто савијена на длану претстављају силазак Господа нашег исуса Христа на земљу и примање на себе тела човечијег. А ако при стављању крсног знака ми не спојимо ова два прста (прстењак и мали) заједно на длану, значи да Исус Христос није сишао на земљу за нас.
Тако састављеним крсним знаком благосиљамо себе и то; прво на "чело" изговарајући "У ИМЕ ОЦА..."! Зашто баш стављајући три прста на чело кажемо "У ИМЕ ОЦА ..."? Зато што је Бог Отац, свемогући Творац свега видљивиг и невидљивог, а у човечијем разуму, чији је центар мозак, стварају се све мисли и идеје и њиме се рукује свако стварање човечије, те се стога у мислима том приликом треба да обратимо Господу Богу да нашим разумом стварамо само оно што је добро и корисно, не само за нас, него и за оне који су око нас.
Затим спуштамо своју десну руку на груди и кажемо "И СИНА..."! Међу људима је познато да је срце човечије центар љубави. А ко је имао више љубави према роду људском него Син Божији, Господ наш Исус Христос? Затим ми и треба у мислима својим да тражимо од Господа Бога да љубављу једног према другом испуни срца наша као што је и Син Његов, Господ наш Исус Христос имао према целом роду људском.
Сада пратите покрет своје руке (десне), као да хоћемо нешто да себи пригрлимо мећући три прста на десно раме, говорећи "И СВЕТОГА ДУХА.." Тада у мислима треба да се молимо Господу да нам дух свети помогне да к себи прикупимо све оно што је добро и за душу нашу корисно, а да би нас кроз наша добра дела Господ ставио с десне стране Његове када буде дошао да суди живима и мртвима. И даље наставимо да пратимо покрет наше десне руке, као да желимо да нешто од себе одгурнемо. То, још спомињући светога духа, стављамо три прста на лево раме, молимо духа светога да би нам животно бреме било лагано и да би од нас отклонио свако дејство сатанино, ради кога ће грешници који га слушају бити одбачени и стављени са леве стране Господа нашег Исуса Христа на страшном суду Божијем.
Затим прекрстимо десну руку преко леве, која је од почетка на грудима, говорећи "AМИН" и уједно чинећи мали поклон.
АМИН је јеврејска реч и значи истина. У Старом Завету употребљена је као потврда, нека тако буде (4 Мојс. 5,22, Јерем. 28,6).
У Новом Завету ова реч је употребљена као једно од Божијих имена (Откровење 3,14). А Исус Христос је употребио ову реч као убеђење, одиста, заиста.
Господе нека буде воља Твоја !
Извор
За време своје свештеничке службе на земљи Исус Христос је претсказао да ће страдати и да ће бити разапет. "И када ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи. А ово говораше да покаже каквом ће смрћу умрети". (Јован 12:32-33). Доследно томе он је учио: "Kо хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде". (Марко 8:34).
У римској империји свака особа која је осуђена на смрт морала је да носи свој крст до места извршења казне. Исус Христос је носио свој крст као акт највеће жртве, јер није заслужио никакву казну, јер није учинио никакав злочин нити грех. Проливајући своју свету крв на крсту Исус Христос га је посветио и изабрао га за свој знак, тако да је свети крст постао главни симбол Христа и хришћанства. Његовом освећеном крсту Исус Христос је дао нарочиту духовну снагу, тако да је постао најјаче оружје хришћана.
Од самог почетка хришћанства свети крст је у употреби. Ми се крстимо тим светим знамењем исповедајући наше веровање у Христа. Са овим светим знаком благосиљамо све што треба да се посвети. Овај знак се појавио на небу Цару Константину Великом. Многе нације, као и наша српска, имају знак часног крста на својим народним заставама. Са овим светим знаком као муње појавиће се Исус Христос на страшном суду.
Православни хришћанин треба с побожношћу да целива свети крст у цркви и да на себе ставља овај свемоћни знак врло често у свакој прилици свога живота.
Важно је напоменути да је "крштење" или "крстити" дошло од речи "крст". Другим речима, у српском језику крштење означава стављање крста на особу која постаје хришћанин, да би тако била сједињена са Исусом Христом.
Свети крст је у употреби свуда: у црквама, у домовима, у пољима, на иконама, на књигама, на сликама... Православни верници га носе на себи на ланчићу око врата, они га поштују и целивају. Историја је записала многа чудесна дејства светог крста.
Православна црква је одредила три дана у години за прослављање светог крста. Један је "Воздвижење Часног Крста – Крстовдан", 27 септембар, други је "Крстовдан" пред Богојављење, 18 јануар, и трећи је: "Tрећа недеља часнога Васкршњег поста".
Крсним знаком хришћанин призива Божји благослов на себе, а да би тај благослов заиста сишао на нас, потребно је да крсни знак правилно ставимо на себе.
Када се припремамо да се прекрстимо, ми ставимо леву руку на груди а десну руку подигнемо у висини нашег чела, саставимо три прста (палац, кажипрст и велики) заједно, тако да се јагодице додирују једна са другом, а друга два (прстењак и мали) чврсто притиснемо на длан.
Зашто тако чинимо? Десна рука треба да нас потсети да је Господ и Спаситељ Исус Христос сео са десне стране Бога Оца после свога Вазнесења на небо, и да је Господ Бог одредио место праведницима с Његове десне стране, а грешницима с Његове леве стране, где се налази провалија пакла.
Бог Отац, као снажан Творац и одржитељ свега створенога, символички је претстављен "палцем", јер је палац најснажнији прст човечји и он одржава све остале прсте у једној целини.
Бог Син, који нам својом науком показује пут спасења, пут, којим се улази у царство небеско, претстављен је символички "кажипрстом", јер кажипрстом и човек човеку показује пут којим треба да иде када га овај за исти упита.
Пуноћу и величину неизмерне благодати Духа светога, символички претстављамо "највећим прстом руке човечије".
Овако састављена три прста престављају Свету Тројицу: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа светога, те када их стављамо на себе сва три заједно треба да дотакну место на које их стављамо.
Друга два прста (прстењак и мали) символички претстављају природе у Исусу Христу; Божанску и човечанску.
Длан, символички претставља земљу. Два прста чврсто савијена на длану претстављају силазак Господа нашег исуса Христа на земљу и примање на себе тела човечијег. А ако при стављању крсног знака ми не спојимо ова два прста (прстењак и мали) заједно на длану, значи да Исус Христос није сишао на земљу за нас.
Тако састављеним крсним знаком благосиљамо себе и то; прво на "чело" изговарајући "У ИМЕ ОЦА..."! Зашто баш стављајући три прста на чело кажемо "У ИМЕ ОЦА ..."? Зато што је Бог Отац, свемогући Творац свега видљивиг и невидљивог, а у човечијем разуму, чији је центар мозак, стварају се све мисли и идеје и њиме се рукује свако стварање човечије, те се стога у мислима том приликом треба да обратимо Господу Богу да нашим разумом стварамо само оно што је добро и корисно, не само за нас, него и за оне који су око нас.
Затим спуштамо своју десну руку на груди и кажемо "И СИНА..."! Међу људима је познато да је срце човечије центар љубави. А ко је имао више љубави према роду људском него Син Божији, Господ наш Исус Христос? Затим ми и треба у мислима својим да тражимо од Господа Бога да љубављу једног према другом испуни срца наша као што је и Син Његов, Господ наш Исус Христос имао према целом роду људском.
Сада пратите покрет своје руке (десне), као да хоћемо нешто да себи пригрлимо мећући три прста на десно раме, говорећи "И СВЕТОГА ДУХА.." Тада у мислима треба да се молимо Господу да нам дух свети помогне да к себи прикупимо све оно што је добро и за душу нашу корисно, а да би нас кроз наша добра дела Господ ставио с десне стране Његове када буде дошао да суди живима и мртвима. И даље наставимо да пратимо покрет наше десне руке, као да желимо да нешто од себе одгурнемо. То, још спомињући светога духа, стављамо три прста на лево раме, молимо духа светога да би нам животно бреме било лагано и да би од нас отклонио свако дејство сатанино, ради кога ће грешници који га слушају бити одбачени и стављени са леве стране Господа нашег Исуса Христа на страшном суду Божијем.
Затим прекрстимо десну руку преко леве, која је од почетка на грудима, говорећи "AМИН" и уједно чинећи мали поклон.
АМИН је јеврејска реч и значи истина. У Старом Завету употребљена је као потврда, нека тако буде (4 Мојс. 5,22, Јерем. 28,6).
У Новом Завету ова реч је употребљена као једно од Божијих имена (Откровење 3,14). А Исус Христос је употребио ову реч као убеђење, одиста, заиста.
Господе нека буде воља Твоја !
Извор
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.