Цвета није издржала до мора

07.06.2015. - 100 година од Великог рата

Марко Марковић, син трговца Милете из Јагодине, носилац Албанске споменице, рођен 1891. године, преживео је Велики рат и преминуо 1959. године. Како је 1914. године већ био у регрутном саставу, одмах је кренуо у Велики рат. Његов син Милета, који носи дедино име, доктор правних наука, који живи у Истри, сећа се да је отац сваког дана причао о страхотама рата које је преживео. Али, најчешће је причао о преласку Албаније. Милета и дан-данас памти најтужнију причу.

– Пошто је мој деда Милета знао да измучена и осиромашена Србија није била у могућности да сваком војнику обезбеди коња, свога сина Марка у рат је послао са кобилом Цветом. Њих двоје су у недогледним снежним брдима Албаније заједно подносили патње. Данима и сатима су ходили кроз беспуће, а да нису срели ни живе душе. Само су их лед и снег у стопу пратили – тужно прича за „Политику” Милета, који је објавио преко 300 стручних и научних чланака и 11 књига и који је и у 87. години веома активан.

Када су гладни и исцрпљени ушли у неко албанско село, Марко је из вунене чарапе извадио златник који му је мајка Драгиња дала кад је полазио у рат. С намером да прода златник, ушао је у прво двориште и, како није знао језик, написао „150”. Албанац је написао „135”. Марко није пристао. Ушао је у друго двориште. Прича се поновила. Када је ушао у треће двориште, понуђено му је 140 албанских новчића. И он је пристао. Када је добио новац, узео је највећи новчић и пружио га газди куће. Он му је дао проју.

– Тако су мој отац и Цвета наставили свој тегобни пут. Чекали су их опет сати и дани по хладном ветру и дубоком снегу. Тата је проју поделио напола. Једну половину ставио је у торбу, а другу поделио напола. Један комад је дао Цвети, а други је сам појео. Сутрадан је на исти начин поделио и другу половину. Када је схватио да им више није остало хране, мој отац је горко заплакао – сећа се Милета очеве приче.

Човек и коњ су данима отежано корачали по снегу и ветру. Губили су снагу. Цвета је почела да заостаје. Онда је пала. „Хајде, Цвето, само још мало. Ускоро стижемо на море. Тамо нас чека спас”, бодрио је Марко своју кобилу. Она му је била једино сећање на Јагодину, родитеље, браћу Момчила, Михајла, Милоша и Милана и сестре Радмилу и Марију. Подсећала га је на дом, његово двориште...

– Цвета је поново пала. Отац је наставио да јој тепа. „Хајде, Цвето, још мало... До мора...”, покушавао је да је осоколи. Била је потпуно изнемогла. Само је својим крупним очима тужно гледала у мог оца. Као да је знала да јој нема спаса. Отац је размишљао како да је остави кад га подсећа на младост и родну кућу. Али, морао је да настави за својим саборцима – вели Милета.

Марко се сагнуо, пољубио и помиловао Цвету. „Збогом, Цвето“, тихо је изустио. Она га је и даље гледала тужним очима. Док је корачао ка брду, Марко се често освртао ка својој кобили и махао јој. Када се попео на врх брда, окренуо се и погледао у њеном правцу. Цвета је подигла главу као да је желела да се још једном опрости од њега. Марко је тешко задржавао сузе које су му навирале на тужне очи. Замакао је иза врда. Цвету више никада није видео.

Зорица Глигоријевић,
политика 

Иѕвор