Neke PESME SU O TEBI

Neke pesme su o tebi.
Al’ ti to ne znaš
Jer ne čitaš poeziju
Nikad nisi čuo za Cvetajevu
I Ahmatovu ili Gvendolin Bruks
Ti rešavaš ukrštenice
Ili igraš sudoku
I, Oblak u pantalonama
na tren izaziva mali bljesak u tvome oku
Zamišljaš,
kako je ta slika neverovatna
da neko uopšte pomisli
da oblaku pravi odeću od platna,
ili nešto slično
tako logično, tako logično.
Ti nisi podnosio poređenja
Sve te
metafore o ljubavi
u vidu mora,
i peska
O mesecu koji se kupa
u mastilu pučine
koja se ljeska
Više si bio, ako ikako može
Da nam se dodiruju kože
I posle,
Ispred televizora, sporo dišući
na Nacionalnoj geografiji
Zuriš u ekvadorske kiše
dok kroz prozor mokro nebo
stvarno miriše
Tebi je to bilo to, i ništa više
Stvarnost koja ima ime
i koja je sama sebe objasnila
Opipljiva, poput tela, i jasna
sirova, mirisna i masna
O.K. Negde su pale kiše
i neko je počeo
da psuje
Šta je tu imalo više
da se opisuje?
A na drugim kanalima, na mah
svet je povraćao,
i ljudi jauču
Na berzi opet predviđaju krah
dok se nervozno vrtiš na mom kauču.
Pre nego što odeš,
Uplašen od stiha koji lebdi
ispod lustera
Nešto te tera
Jače je od tebe
I ne da ti mira
Plašiš se Šekspira
Niko nije ništa rekao
Niko nije pomenuo Beatriče
Niti iko viče,
Stao si, nekoliko trenutaka čekao
al’ nisi ti iz te priče.
I sada
Zarobljen izmedju cipela sa crvenim đonom
Opčinjen telefonom
i njegovim zvonom
Očaran izglancanom karoserijom
gumama, felnama
I onom gangsterskom serijom
Tvoje ruke, stvorene
da potpisuju čekove
da izdrže sklekove
da pišu poruke
od stočetrdeset karaktera
Ti si jedan od aktera
zbilje koja se može
opisati u jednoj rečenici
sa svim tvojim licima
predmetima
i tvojim dobicima.
Nikada nisi razumeo
Ono:
Kako u debelo uvo nežnu reč zabosti ...
I udobno si smešten tamo
gde se manje vide tvoje vrline
ali i tvoje slabosti.
Da, neke pesme su o tebi
jer si jednom umeo da budeš
Oblak u pantalonama,
na tren
I bila bi to još jedna pesma o nama
da nisi bio postiđen
Da ni si i tada, kao i obično
tražio da sve bude, tako logično.
Tako logično.
Mi smo kao Onazis i Kalas
Paralelni svetovi ,
Rečju, antipodi, vatra i talas
Ne možeš ti da razumeš
melodramu raspevane Marije
Ta žena plakala je i pevala
Za čoveka koji je
mrzeo operske arije.
Ovo je pesma o tebi
Od A do Š
I razvaljuje me od stopala do temena
Al’ ti o tome ništa nećeš znati
jer je sve ovo, ze tebe,
uvek bilo
samo gubljenje vremena  

Mirjana Bobić Mojsilović