Krst - znamenje i spas

Teško je danas reći od koje vrste drveta je bio krst na kojem je raspet Spasitelj, ali predanja kažu da je vertikalni deo bio od kiparisa, horizontalni od finiksovog drveta, podnožje od kedrovine, a drvena ploča na vrhu od maslinovog drveta, neka umesto ovih pominju aloju i šimšir

Krst se s pravom smatra simbolom hrišćanstva. Njega vernik, obavezno osvećenog, nosi oko vrata. Običaj je kod Rusa i Grka, da se novorođenčetu odmah po krštenju stavlja osvećen krst oko vrata, dar kuma, sa kojim će se i sahraniti. Simbolično, sam čin krštenja i predstavlja uključenje u crkvu Božju i preuzimanje ličnog krsta, koji vernik nosi do kraja života. Neki ga nose, ne iz vere, već kao ukras, broš, minđušu, bižuteriju, tada njegovo nošenje nema svrhu i prelazi u neku vrstu skrnavljenja s obzirom na njegovu veliku svetost.

U toj prilici onaj ko ga nosi ne smatra da on izražava pogled na život. Njegovo nošenje u ma koju drugu svrhu, van vere, ili neprikladno, može biti nosiocu na greh. Krstovi se stavljaju na tornjeve i zgrade, to je znak da se radi o objektu, gde se vernici okupljaju na molitvu. Ako se stavi na grob, humku, time se kazuje da je tu sahranjen neko ko je bio hrišćanin, a ne bezbožnik ili pripadnik neke druge religije. Krstovi se u hrišćanskim krajevima stavljaju na raskršća ili u centar naselja. U katoličkim zemljama imamo ih u učionicama, sudnicama, na javnim mestima...
U suštini, reč krst znači drvo, kako pominje i Novi zavet, jer se podrazumeva da je bio od te materije. Njegov grčki naziv, stavros, znači kolac, dok ga Latini zovu kruks. Njegovo praporeklo nije moguće datirati. Nekih vrsta krstova nalazimo još u neolitu, potom u mikenskoj grčkoj civilizaciji, kod Ilira, ali na Istoku kod raznih naroda, Feničana primera radi. Može se reći da je uz krug, kako su neki istoričari konstatovali, krst jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih simbola ljudske civilizacije.
Apostol Pavle kaže da je starim Jevrejima krst značio sablazan, a drevnim Grcima znak ludosti. Tada su se najveći zločinci i prestupnici kažnjavali smrću razapinjanjem na krst. To je bila rimska kazna, kod Grka je nema. Tako su kažnjavani i pobunjenici protiv centralne imperijalne vlasti. Kada je Hristos osuđen na istu kaznu, Judeji su smatrali da ga se gore nije moglo poniziti.
Hrišćani su u prvim vekovima, više u srcu, nego na predmetima i objektima, nosili znak krsta. To se znalo i kod njihovih protivnika. Car Konstantin nije verovao u Hrista, ali pred jednu odlučujuću bitku sanjao je krst i glas s nebesa, da će samo u tom znaku doživeti pobedu. Tako je i bilo. Car, poreklom iz Niša, kasnije, ne odmah, prihvata novu veru. Njegova majka, carica Jelena, 320. godine odlazi u Jerusalim da pokuša da nađe ostatke Hristovog krsta. Uspeva u tome, nalazi ih, nekoliko godina kasnije. Tada nastupa vreme da se krst javno i sve masovnije ističe. Stavlja se i na mesta, gde su postradali ili su sahranjeni oni, koji su živote žrtvovali za Hristovu veru. Krst se prvi put pojavljuje i na kovanom novcu, monetama (carevi Valerijan i Probst), potom prvi put i na kruni. Vladari su obavezno, dolaskom hrišćanstva, na svoje povelje stavljali krst.

Čuva se kao najveća relikvija Po predanju, Stefan Nemanja imao je česticu krsta, koju je predao nasledniku Stefanu Prvovenčanom, da ga čuva od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i za isceljenje od svih bolesti i duševnih rana. Sveti Sava je doneo jedan veći deo Časnog krsta u Hilandar. Polovina je poslata caru Ivanu Groznom u Rusiju, kao velikom dobrotvoru manastira, a ostali deo je sačuvan i danas se njime osvećuje voda i iznosi poklonicima na celivanje. Vekovima su delići krsta odvajani i slati raznim crkvama ili ličnostima. O tome u davnini govore i sveti Kiril Jerusalimski i Sveti Jovan Zlatousti. Ima čestica u Mastrihtu (Holandija), u Veneciji, Konci, Napulju, Veletri, bazilici Notr Damu u Parizu, u Briselu, a i u nemačkim gradovima Donauvert, Vilbingen, Šajern, u manastiru Marija Lah, Triru, Limburgu i Kelnu. I kod nas ima nekoliko hramova i manastira koji imaju, ili smatraju da imaju, čestice Časnoga krsta Gospodnjeg. U srednjem veku se veoma trgovalo relikvijama. Prodavane su za veliki novac, iako se nije uvek moglo proveriti da li su zaista prave.

Sudbina Časnog krsta Kako beleži crkvena istorija, krst na kome je razapet Isus Hristos nađen je u Jerusalimu 14. septembra 320. godine, u vreme kada je Sveti Grad posetila Jelena, majka cara Konstantina. Na tom mestu, na Golgoti, sagrađena je velika crkva, bazilika, koja je osvećena 13. septembra 335. godine. Jedan deo krsta tada je odnet u Carigrad (Konstantinopolj). Horizontalni deo krsta, po predanju, carica Jelena je odnela u Rim. Tamo je nasula jedan deo zemljom sa Golgote, kada je breg zaravnila radi zidanja velelepne crkve, tu je podigla hram Časnog krsta u koji je položila ovu relikviju. U tom hramu čuvaju se i danas svetinje vezane za Hristovo raspeće. U Jerusalimu je Časni krst čuvan, a mnogi hodočasnici dolazili su da mu se poklone i celivaju ga. O tome imamo više zapisa, najpoznatiji je od jedne španske monahinje Eterije, iz četvrtog veka, koja beleži mnoge detalje. Persijanci su Jerusalim osvojili 614. godine i krst poneli kao plen. Vizantijski car Iraklije uspeo je, maja 628, da ga povrati. Ovaj glavni deo krsta, jerusalimski, izgubljen je kasnije, 1187. godine, u jednom boju. Carigradski delovi Časnog krsta čuvani su dugo u hramu Svete Sofije, a potom u riznici carske palate.

Pedeset oblika krstova
Mnogi kod nas sebi i drugima postavljaju pitanje kako treba krst da izgleda, koji je "ispravan", ili "pravoslavan". Kako je izgledao krst na kome je raspet Hristos, potpuno tačno ne znamo, ali dosta sigurno možemo, na osnovu predanja, da pretpostavimo. Način raspinjanja svuda u rimskom carstvu nije bio isti. Negde je ličio na ćiriličino slovo H, a ponegde na grčko, odnosno latinsko slovo T. Apostol Varnava, ali i Tertulijan, beleže da je Hristov krst bio u znaku T.
Moguć je i krst sa šest krakova, ispod gornje drvene prečke postojala je niže druga, nešto duža. Irinej Lionski i Justin Filosof govore da je upravo tako izgledao Hristov krst. Rusi su tom krstu dodali i jednu kosu prečku, koja ima svoje simbolično značenje, tako da je on osmokrak.
Krst je uvek u prastara vremena bio od drveta, nikako od nekog drugog materijala (metala, kamena). Teško je danas reći od koje vrste drveta je bio Spasiteljev krst. Sveta zemlja tada nije imala, kao ni danas, šuma, smatra se da se drvo dovozilo iz krajeva koje danas obuhvata Liban. U predanju stoji da je vertikalni deo Hristovog krsta bio od kiparisa, horizontalni od finiksovog drveta, podnožje od kedrovine, a drvena ploča na vrhu od maslinovog drveta. Na njoj je pisalo "Hristos Nazarećanin, car judejski", to je bilo podrugljivo jer se on nikada nije smatrao ili nazivao nekim zemaljskim carem. Neki umesto ovih, pominju aloju i šimšir. Ovo navođenje imena vrsta drveta ne treba uzeti kao sigurno, verovatno se samo radi o predanju.
Tokom prvog milenijuma hrišćanstva, nastali su, kako na Istoku, tako i na Zapadu, razni oblici izrade krsta, čak preko pedeset. Primera radi, postoje: grčki krst, Andrejev, slomljeni, klinasti, trolisni, sidrasti, sunčani, koptski, latinski, papski, malteški, arhangelski, kao i brojni drugi. Oni su imali regionalni ili funkcionalni značaj. Neki su tokom vekova padali u zaborav, dok su se drugi, novi oblici pojavljivali. Nikako ne treba osporavati njihovu pravovaljanost i pravovernost.
Slavi se više puta
Slikanje raspeća, krsta sa Hristom, pojavljuje se tek od šestog veka. Pored krsta slikaju se razni simboli: Adamova lobanja, kosti, zmija sa glavom na dole, jabuka, grad Jerusalim, zemljotres, vaskrsenje mrtvih, tužni anđeli, pomračenje nebeskih svetila, crkva i sinagoga. Oko krsta na freskama vidimo osim Bogorodice Marije i svetog Jovana Bogoslova, katkad i Nikodima i (li) Josifa iz Arimateje, vojnike, ali i Mariju Magdalenu i druge žene mironosice, za koje Novi zavet kaže da su kasnije došle na grob Hristov da njegovo telo pomažu mirom.
U pravoslavlju se Časni krst kroz godinu slavi više puta. Tako se proslavlja 19. mart, dan kada je carica Jelena 326. pronašla životvorni krst i klinove u Jerusalimu. Slavi se i 14. avgusta zbog dvostrukog značaja, dogovorom Rusa i Grka, zbog pobede nad Bugarima i Turcima u dvanaestom veku. U jesen je praznik Uzdizanja (Vozdviženja) Časnog krsta, povodom povratka njegovog iz Persije u sedmom veku, gde ga je kao plen iz Jerusalima odneo car Hozroj i držao tamo 14 godina. Pred Vaskrs, uoči treće nedelje posta, koja se naziva Krstopoklonom, iznosi se iz oltara u hramove Časni krst na poklonjenje i celivanje vernicima, radi molitvenog okrepljenja i sticanja snage da se izdrži post do kraja. Iako se i zimi, 18. januara, dan u narodu naziva Krstovdanom, on i nije posvećen uspomeni na krst, već je to navečerje Bogojavljenja. Kad god se krst uz molitve iznosi pred vernike, poji se: "Krstu Tvojemu klanjamo se, Gospodaru, i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo!"
Prati čoveka kroz život
Ko je posetio carsku Lavru hilandarsku, mogao se pokloniti delu životvornog drveta, koji je Sveti Sava doneo iz Jerusalima, on je u obliku krsta skupoceno okovan i predstavlja najveću manastirsku svetinju. Sa njim se osvežava vodica u porti na Bogojavljenje i po pravilu, na jutrenju jesenjeg Krstovdana, njime se blagosiljaju četiri strane sveta uz pobožno pojanje monaha.
Postoje i razna odlikovanja u obliku krsta u mnogim hrišćanskim državama, koje ga takođe imaju i na zastavama i grbovima. Krst se koristi i prilikom svakog bogosluženja, nalazi se i na odeždama, ali predstavlja i oznaku čina, kada se nosi na prsima, kao i izraz zahvalnosti crkve sveštenicima za savesnu službu. Takvi krstovi se nazivaju naprsnima.
Krst prati čoveka kroz svakodnevni život. Vernik se prekrsti na početku i na kraju svojih ličnih molitava, kad počne dan, ili pred obed, na početku svakog dobrog dela, govoreći: "Bože, pomozi!" Takođe i kad se setimo naših dragih pokojnika, dok izgovaramo: "Bog da mu dušu prosti!" Ako želimo da se oslobodimo loših pomisli, prekrstimo se uz reči: "Bože, sakloni!" Krsti se i prilikom prolaska pored hrama ili groblja. U stavljanju krsnog znaka, naravno, ne treba preterivati, već to treba činiti samo kada je odgovarajući trenutak. Danas se, ponekad, mogu videti na ulici pojedine osobe ili ličnosti estrade sa upadljivo velikim krstovima, što sigurno nije znak njihove vere, nego nezdrava i dušepogubna želja da budu drugima upadljivi i dopadljivi. Apostol Pavle u svojoj kratkoj poslanici Galaćanima izrekao je ono što i današnji hrišćani iskazuju: "A ja, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim, osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista".

Izvor