недеља, 19. април 2015.

Pobusani ponedeljak

 

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Pobusani ponedeljak, prvi  posle Vaskrsa kada se molitveno pominju preminuli i izlazi na groblja.
U narodu je taj dan poznat i kao Vaskrs za mrtve, a običaj je da se uređuju grobovi, zasađuju buseni cveća i trave pa otuda i naziv za ovaj praznik kada se sa pokojnim precima deli vaskršnja radost.

U pravoslavlju je to prvi dan posle Svetle nedelje, tokom koje nije bilo pomena ili parastosa, kada se ponovo pominju mrtvi, "pobusavaju" grobovi i posebno boje jaja za pokoj duša umrlih.
Običaj je da se jaja stavljaju na grobove uz praznični pozdrav: „Hristos voskrese", a u nekim krajevima u Srbiji organizuju se i litije za umrle i poštuju običaji kao i na zadušnice.

Običaj obeležavanja Pobusanog ponedeljka verovatno je kod Srba preuzet od Rusa, kod kojih se zove Radonjica.
Vuk Stefanović Karadžić u svojim zapisima ovaj dan pominje pod nazivom ružičalo, koji se i dalje koristi u nekim krajevima Srbije.


+++


Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.
Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:
1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);
2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;
3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.
Останите у васкрсној радости.

Из књиге „Практична веронаука“
+++  

 
 

Нема коментара:

Постави коментар