Говор биља – љиљан бели и мишјакиња

Мишоловка за Сотону

Ове две важне биљке нашле су се једна уз другу на необичној слици с тајновитом причом

Lilium candidum, бели љиљан, мадонин љиљан, бели крин

    Чувени римски лекар и апотекар Педаниос Диоскоридес у свом најпознатијем делу „De materia medica” (77–78), даје описе више од 500 лековитих биљака, податке о њиховом терапијском деловању и поступке којим се од њих израђују лековити препарати. Ово дело превођено је много пута, па су, иако сам оригинал није сачуван, остали многобројни преводи, коментари, тумачења или непотпуни преписи овог дела, често у литератури називани „библија” античке фармакологије. Између осталог, остао је записан један занимљив рецепт за парфем чији је главни састојак цвет љиљана. Диоскорид га назива „Сусинум/Сусинон”, а поступак је значајан и по томе што је то први писани запис поступка издвајања ароматичних материја из цветова биљака. У парфимерској индустрији сличан поступак добијања мирисних материја из цветова, од 1845. године назива се анфлераж (enfleurage).       

   ...Узми девет фунти и пет унци уља (најбоље од плодова индијског дрвета – Моринга олеифера – жељуд, лилац, острип), пет фунти и три унце иђирота и пет унци смирне (куване у мирисном вину) и све прокувај.

Stellaria holostea, мишјакиња, мишје уво

    Након хлађења процеди и додај три фунте и шест унци кардамома (претходно потопљеног и изгњеченог у кишници). Поново процеди. У три и по фунте овако добијеног згуснутог уља додај хиљаду цветова (латица ?) љиљана, премести у широку посуду, промешај рукама (које си претходно натрљао медом) и остави да одстоји дан и ноћ. Следећег дана масу пренеси на цедиљку и одвоји и одбаци водени слој. Масу пренеси у посуду коју си претходно очистио сољу и медом. Додај нову количину згуснутог уља и успи десет кашика згњеченог кардамома и добро измешај рукама, те поново процеди... Поступак се понавља три пута с новим количинама иђирота, смирне, кардамома и љиљана. Диоскорид на крају наводи да су најмирисније уље правили Феничани и Египћани, јер су за екстракцију користили искључиво цветове белог љиљана.
     Lilium candidum, бели љиљан, мадонин љиљан, бели крин је вишегодишња биљка која се развија из луковице. Пореклом је из источног Средоземља, одакле се раширио по целом свету. Сматра се једном од најстарије култивисаних биљака. Име је добио од грчких речи leiros са значењем нежан, гладак, и candidum – чисто, блиставо бео, чему је кумовао римски песник Вергилије. Цвета у мају и јуну. Цветови су миришљави, бели, сакупљени у гроздасту цваст на врху стабљике.  Биљну лековиту сировину чине луковице Lilii bulbus и цветови Lilii flos. Луковица садржи скроб, растворљиве полисахариде, алкалоиде, сапонине и полифенолна једињења, а цвет етарско уље, флавоноиде, алкалоиде (лилалин и јатрофин) и слузи. У народној медицини користи се за лечење кожних болести, чирева, посекотина, рана, опекотина и промрзлина. Уситњена луковица кува се у води или млеку и у облику каше ставља на оболела места или се користи цвет који се потапа у комовицу или кува у маслиновом уљу.
    Љиљан је симбол наде, знак телесне невиности и чистоте духа, а у хришћанском учењу посвећен је Богородици. Архангел Гаврило је анђео Благовести, који се појављује пред Богородицом, држећи у руци љиљан или је букетић присутан у некој посуди. Многи уметници огледали су се у сликању ове сцене с љиљаном. Да поменемо Леонарда, Ботичелија, Коређа, Фра Анђелика, Фра Филипа Липија, Хуга ван дер Хуса, Муриља, Андреу дел Сарта, Рогира ван дер Вајдена, Ел Грека, Росетија и, можда најзанимљивијег од свих, непознатог сликара – Мајстора из Флемалеа, са ремек-делом „Олтар Мероде”.

Cerastium sp, тичинац, тичја трава, мишје уво

Ко је угасио свећу?
   Историчари уметности и данас полемишу о идентитету фламанског сликара названог Мајстор из Флемалеа. Најчешће га поистовећују с белгијским сликарима Робером Кампеном и Рогиром ван дер Вајденом који је у то време радио у атељеу Кампена. Но, без обзира на то ко се крије иза овог великог мајстора, фламанско сликарство прве половине петнаестог века је умногоме, захваљујући њему, искорачило из средњовековног у сликарство новог века.
    Триптих „Олтар Мероде” (назив према породици у чијем је власништву био током деветнаестог века), настао око 1425–1428. године, дело Мајстора из Флемалеа, напушта уобичајено приказивање сцене Благовести и први пут приказује овај призор у „кућној” атмосфери.  На левом крилу триптиха су патрони, наручиоци слике, Петер Енгелбрехт са супругом. У средишту је приказана сцена Благовести, где архангел Гаврило доноси радосну вест Марији да ће родити божијег сина. Десни део триптиха приказује светог Јосифа као смерног занатлију, како израђује мишоловке. Триптих је богат детаљима, од којих сваки носи неку поруку (прерушени симболизам фламанског сликарства). Блистава месингана посуда за воду која виси с таванице и убрус до ње, свакако су прибор за умивање, али на овој слици они су доказ Маријине „чистоте”, приказујући је као најчистију посуду и извор живота. Свећњак с тек угашеном свећом дуго је био тајна за посматраче. Због чега је свећа горела током дана и зашто је угашена? Ко је тајанствени посматрач са шеширом у руци (гласник?)? Због чега недостаје једна свећа на зидном свећњаку? Зашто је свети Јосиф толико заокупљен прављењем мишоловки и које је значење мишоловке (једна је на отвореном прозору, друга испред њега, управо је израђује)? Мноштво питања и мноштво одговора. Неки одговори на ова питања данас су општеприхваћени, а нека остају отворена за будуће истраживаче.

Апотекарски суд, мајолика, Фиренца око 1431. године, Метрополитан музеј, Њујорк

     Ружин жбун, широколисна (женска) боквица, љубичица, црвена детелина, бела рада, мишјакиња, љутић и две непрепознатљиве биљке красе леви део триптиха, док је бели љиљан постављен у средишту. Да ли и у случају ових биљака постоји тај прикривени симболизам толико особен за ову слику? Па, да пробамо бар делимично да га протумачимо. Ружа је богородичин цвет који означава њено милосрђе. Љубичице су знак смерности, а љиљани чедности. Али зашто мишјакиња (мишје уво)?
Мишеви против костобоље
     Мишјакиња или мишје уво збирни је назив за више биљака које припадају роду Stellaria (Stellaria media, Stellaria nemorum, Stellaria Holostea и друге), из фамилије Caryophyllaceae.  То су ситне, неугледне једногодишње или вишегодишње биљке, с полеглом или усправном и гранатом стабљиком. Листићи су ситни, елиптично-јајасти и ушиљени. Цветови су бели, има их пет и по средини су дубоко дељени (личе на мишје уши). Веома је распрострањена, а највише поред путева, на утринама, у баштама и двориштима. Користи се надземни део биљке у цвету Herba Stellariae (синоними Herba alsines, Herba Morsus gallinae). Садржи флавоноиде (рутин), Це витамин, алкалоиде. Због недовољне испитаности, употреба мишјакиње не препоручује се за лечење, мада се у народној медицини користи против реуматизма, костобоље, болова и укочености зглобова, а споља за зацељивање рана, код хемороида, екцема... Мишјакиња није отровна и у рано пролеће може да се користи као свежа зелена салата. Занимљиво је порекло назива ове биљке. Назив целог рода потиче од латинске речи stella – звезда, због изгледа цвета (крунице), тако да су забележена имена звездина, звездарка и звездењача. Друга особина биљке је да семе једу птице и живина, те се у неким крајевима назива тичја трава или кокошија трава. Уобичајени и одомаћени српски називи ове врсте су мишјакиња и мишје уво и везани су за изглед крунице, али и за облик листића појединих врста овог рода. Етимологија енглеских, немачких и других западноевропских назива је доста слична, тако да су најчешће везани за појам „звезда”, потом за „кокош, пиле” и тек на крају за појам „миш” (Sternmier, Chickweed Mouseear chickweed).
    Истој фамилији Caryophyllaceae припада и род Cerastium(тичинац, тичја трава), који такође броји велики број врста, а које због сличности с претходном врстом имају сличан назив како на српском, тако и на другим европским језицима (Mouse-ear, Chickweed, Hornkraut).

Мајстор из Флемалеа, „Олтар Мероде”, око 1425–1428. године. Триптих на дрвету, Метрополитан музеј, Њујорк

    На крају, остаје недоумица да ли је сликару као модел послужила нека биљна врста из рода Stellaria или из рода Cerastium, али нема недоумице да се мишјакиња с левог крила триптиха уклапа у симболику мишоловке десног крила триптиха, појачавајући главни мотив овог ремек-дела. А шта означава мишоловка у хришћанској симболици објаснио је један од најутицајнијих хришћанских учитеља свети Августин: „Да би савладао Сотону, Бог је морао да се појави на земљи у људском обличју. Часни крст је био мишоловка за Сотону, а мамац за ту мишоловку била је Христова смрт...”

Аутор: 

Славољуб Тасић

Извор Политикин забавник