понедељак, 13. април 2015.

СВЕТЛИ ПОНЕДЕЉАК

+++ ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК
Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.
-------------
Свети Свештеномученик Ипатије, Епископ Гангријски
Тропар, глас 4. Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Ипатије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак, глас 4. Подражавајући побожно светитеље и мученички пут прошавши, угасио си приношење жртава идолима и заштитник си био твоме стаду, богомудри. Зато те поштујемо и тајно ти кличемо: Избави нас увек од зла, твојим молитвама, оче наш Ипатије.


  

 СВЕТЛИ ПОНЕДЕЉАК, ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК (грч: Δευτέρα Διακαινησίμου), први дан по Васкрсу, у који се песме дана Хришћанске Пасхе поју са истим интензитетом и жаром, јер се цела Светла седмица сматра као продужетак једног дана - Васкрса. Зато је богослужење исто као и за Васкрс. Оно после возгласа свештеника, почиње песмом трикратног "Христос воскресе". На јутрењу пре шестопсалмија такође се увек пева "Христос воскресе" три пута, и тек потом се чита шестопсалмије.


У већини наших крајева Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У многим местима се организују литије, укључујући и манастир Хиландар.

Тамо, рано изјутра, по завршеној служби у храму, монаси излазе из манастирске порте, носећи Црквене предмете, на челу са иконом Богородице Тројеручице. Крећући се лаганим ходом у поворци, поју сво време тропаре Богородици и обилазе места: Крст цара Душана, спомен место Богородици подигнуто на месту где је угинула мазга која је донела икону Богородице Тројеручице из Јерусалима, костурницу где се чувају кости упокојених монаха, а онда се враћају у манастир и поново улазе у храм.

Велики вашар на Светли пондељак одржава се у Трговишту. 


Поливање девојака

Спада међу лепе, али на жалост све више изумируће обичаје Баната. Овај обичај на први поглед у себи нема ничег што би се могло повезати са дотичним празником. Али, када се боље сагледа све што обичај чини, мора се признати да се ипак могу назрети појединости које обичај повезују за Ускрс. Наиме, у селима Баната некад је био обичај за Други дан Ускрса, поред тога што се посећују кумови и носи им се колач, да момци који су за женидбу, у преподневним сатима, обилазе фијакерима или каруцама девојке у селу које су за удају. Са собом су водили и тамбураше или су и сами носили инструменте, а обавезан реквизит им је био ћуп или канта са водом, као и флашица са мирисима. Када би дошли до куће девојке, они би се прво најавили родитељима, па потом позвали девојку да изађе. Ту, на кућном прагу, момци су девојке поливали водом, формално, преко косе (а некад и буквално, преко целог одела), а иста девојка је била дужна да са њима заигра коло. Пре тога част у виду фарбаних јаја, колача и вина, девојка је служила свима и тиме се доказивала као вредна и способна млада домаћица. Момци су тако обилазили цело село и током дана углавном стизали да полију све девојке. Овај обичај има лепу и дубоку симболику. Поливањем девојака, момци су себи бирали и меркали суђенице, а поливање истих је значило да момак себи полива девојку и тиме са ње симболички спира пређашње грехе и жели да је узме себи за супругу. Дакле, што је момак више воде потрошио на једну девојку, то је била већа шанса да је баш њу себи одабрао за невесту. Јеванђелска дубина обичаја назире се у гостопримству домаћина. Наиме, девојка износи све најлепше припремљено пред момке који су дошли да честитају празник над празницима. Такође, прањем косе девојке, момци изображавају и подсећају на отирање косом ногу Исусових, као и на Господње служење апостолима, којима је омивао и брисао ноге. И овај леп обичај све више пада у заборав. Готово да је сведен на минимум, а једино се у још неколико места негује кроз организацију од стране културно-уметничких друштава

Извор

Нема коментара:

Постави коментар