ZAKON ODRAZA UVEK DELUJE - hteli mi to ili ne..

Moram da ti saopštim legendu o Ogledalu sveta. ..Nekada, u davna vremena, Bogovi su stvorili čarobno ogledalo, da bi se ceo svet u njemu ogledao. I svaki čovek, pogledavši u to ogledalo, mogao je videti da je on sličan bogovima i zna sve tajne univerzuma, sve uzajamne veze i mehanizme. ...Ali jednom se ogledalo razbilo. ...A ljudi shvatali da, iako se ogledalo razbilo - zakon odraza je još uvek na snazi. A on glasi, ako nešto drugom pošalješ, ono će se tebi i vratiti, na tebe će se odraziti....
  
Zakon odraza

.

Ljaljkinu su svi vređali. Možda zato što joj izgled nije bio impresivan, možda zato što nije umela adekvatno da odgovori, ili je možda bila samo suviše nežna priroda - ko zna? Ali je postojala takva šala, da ako se kakva agresija u vazduh vine - obavezno nađe Ljaljkinu i lupi je po glavi! Pa, ne baš bukvalno, već moralno... Ali u svakom slučaju - boli!!!
I njeni šefovi stalno su je birali za žrtvu, i prijateljice su je izdavale, i kolege saplitali, pa čak i tramvajski huligani nepogrešivo su je izdvajali iz gomile i veselo se provodili. Ljaljkina bi obično skupila usne, progutala uvredu i samo pomislila - "Ah, bože...." A glasno - Ne, ne!
Sama Ljaljkina sebe je smatrala bićem krotkim, svetlim i mekanim, starala se da se prema svima odnosi ljubazno, da na zlo ne odgovara zlom, to nije umesno i ne priliči vaspitanoj dami.

Ali otrovne agresivne strele, koje su na nju bacili, pogodile su metu i zaglavile se u njenu nežnu dušu, i već ih se nakupilo toliko da je Ljaljkina počela da boluje. Očigledno, koncentracija otrova je premašila sve dozvoljene granice. Tako da je sa 36 godina Ljaljkina stekla bolest srca, hipertenziju, pa čak i lagani moždani udar je preživela.
I Ljaljkina bi umrla u najboljim godinam života, da se nije ovo desilo.
Vraćala se ona jednog dana kući s posla, kao i obično, u problemima. Debela tetka ne samo što je nagazila, čarapu torbom pocepala, već se i njoj izdrala:
- Zauzela si sav prostor, misliš da sama putuješ, ili šta??? Veoma si drska! Pomeri se, propusti nacionalne penzionere!
Ljaljkina, kao i obično, je ustuknula, i nije ništa rekla. Iako je to bilo veoma uvredljivo i nepravedno.
- Sedi, dijete, ovde ima mesta - dotakla je za rukav druga baka. - Hajde, ja ću se pomeriti!
Ljaljkina nije protestovala, sela je - zato što joj se od toga što je doživela zavrtelo u glavi.
- Nije dobro što si to pomislila, dete - povjrljivo joj šapnula bakica. - To će se tebi vratiti, zar ne znaš?
- Šta sam pomislila? - nije razumela Ljaljkina.
- "Dabogda pala" - zakikotala se starica. - To, naravno, može biti i veselo, ali zašto bi te to činilo srećnom?
- Šta vi pričate? - zamucala je Ljaljkina, jako pocrvenevši: činjenica je da je baš to pomislila na račun neprijatne tetke. Ali nije naglas? Od kuda je starica to znala?
- Ja umem da čitam misli, - zadovoljno je saopštila starica.
- Čitate misli? Vi ste vidoviti, zar ne? - potpuno zbunjena promrmlja Ljaljkina.
- Oh, ti to kažeš! Ne, nisam vidovita, ja sam samo posmatrač. Ako poživiš sa mojim savetom, iskustvo ćeš steći - isto ćeš naučiti. To je lako! Evo sada si se setila kako si danas za načelnicu pomislila " kad bi ti njušku zavrnuli". Ona je za tebe, naravno, uniformisana žaba - ne sporim, ali uprkos svega, da li bi ti bilo drago da vidiš, da ti je lice uvrnuto?
- A zašto bi se moje uvrnulo? - nije izdržala Ljaljkina. - To nisam sebi poželela?
- Nema razlike, - uveravala ju je čudna starica. - To je zakon odraza, zar nikada nisi čula za njega?
- Nisam čula - priznala je Ljaljkina. - A kakav je to zakon? Na fakultetu nam ga nisu predavali!
- Oh, mladi, mladi, - odmahnu glavom bakica. - Možete imati i visoko obrazovanje, a razumevanje je nikakvo kod vas, kunem se! Najprostije ne znate. Bojim se i za Ogledalo sveta da nesi čula?
- Ne, - još se više postidela Ljaljkina. - Od koga?
- Pa, neka je tako, ja ću ti reći! Slušaj.
- Da, hvala. - obradovala se Ljaljkina.
- Znači, tako. Ti si dobro, krotko biće, sa svima dobra i otvorene duše, ali zbog nečega te svi, koje ne mrzi, napadaju, jedva uspevaš agresiju da odbiješ? Jesam li pogodila?
- Pa, ne baš svi - zbunila se Ljaljkina. - Mada, u principu, mnogi mi to rade. Jedva uspevam da odbijam agresiju, tu ste u pravu.
- Jesi li razmišljala, zašto je to tako?
- Pa, razmišljala sam... Samo nijesam shvatila. Zašto se i drugima to ne dešava? Zašto ja privlačim agresiju kao gromobran munje?
- Da, zato što je te agresije potpuno u tebi, do guše - trijumfalno je izjavila bakica.
- U meni? A nikako... nikad... nema šanse... - Ljaljkina se već gušila od te nepravde.
- Tiho, tiho! Ne treba tako burno da reaguješ, dušo. Evo ka tebi zle, neprijateljske strele crne se bacaju - da li misliš da one pogađuju metu?
- Pogađaju još kako - jecala je Ljaljkina. - Sve je srce izranjavano!
- Ah-ah, tako mlada, a vidim srce ti već je potpuno bolesno - saosećala je pronicljiva bakica. - To i kažem: sva agresija ulazi u tebe i zaglavi se, i ti ne znaš kako da je otpustiš, sve zadržavaš u sebi. A sve zbog toga što mačem ne umeš da mašeš, a nemaš ni dostojnog štita. Nemaš nikakav ni oklop! Nemaš ništa da zadržiš agresiju!
- Mač? Štit? Bako o čemu vi pričate? - čudila se Ljaljkina. - Napolju je XXI vek! Kakvi oklopi?
- Nevidljivi - gonila je svoju liniju bakica. - Takave oklope čovek mora uvek da ima, oni se nasleđuju, po rodu se prenose sa pokoljenja na pokoljenje, a vremena su sada takva došla - oterali su vekovnu mudrost, sada deci u nasleđe sve više stanove zaveštavaju, da i automobile, a najvažnije su zaboravili!
- Kakvo nasleđe? Šta su zaboravili?
- Šta misliš, zašto su uspeli svi da te uvrede, kome se htelo?
- Zato što ja ne mogu dozvoliti sebi da se spustim na njihov nivo! - dostojanstveno je odgovorila Ljaljkina. - Ja sam inteligentna, civilizovana osoba. A oni su ... neki divljaci!
- Eto dok ti inteligentno teško dišeš, divljak je već strelu na tebe odapeo! On ima štit, i mač, i tobolac sa strelama - on je agresivan, da ima i iskustvo! Zato te i pogađa bez promašaja! A da si imala štit, šta bi tada bilo?
- Pa, odbila bi se strijela od štit - razmislivši, pretpostavila je Ljaljkina.
- Tačno kažeš! Dakle, sad ću ti takav štit pokloniti.
- Udoban? - posumnjala je Ljaljkina. - Možda ga kupim kod vas?
- Ja ga ne prodajem. Prosto ga samo dajem na dar. Bez žaljenja!
- U redu, veliko vam hvala - saglasila se Ljaljkina, otvarajući torbu.
- Ne stavlja se u torbu, već u glavu! Već sam ti kazala, da je nevidljiv!
- Oh, dobro! Pretvorila sam se u uvo.
- Dakle, sve je veoma prosto. Prvo, moram da ti saopštim legendu o Ogledalu sveta. A priča je ova: nekada, u davna vremena, Bogovi su stvorili čarobno ogledalo, da bi se cio svet u njemu ogledao. I svaki čovek pogledavši u to ogledalo, mogao je videti da je on sličan bogovima i zna sve tajne univerzuma, sve uzajamne veze i mehanizme. Bogovi su zaveštali to ogledalo ljudima, i dugo vremena ono se čuvalo na zemlji i pomagalo je ljudima da budu čistiji, bolji, ljubazniji i da shvate da su svi oni - delić jedne cjeline. Tada nije bilo rata, ni razora, ni sukoba - zar može jedan dio celine biti protiv drugog? Ne, kao što ni leva ruka protiv desne neće se boriti. Ljudi su tada jedni drugima želeli samo najbolje, jer bi se to odmah odrazilo na sve, i na tebe takođe. "Zdravo", "hvala", " uzdravlje", " svako dobro" - ta tradicija iz tog doba dolazi...
Ali jednom se ogledalo razbilo. Niko se ne seća zašto se to desilo. Možda su ga nedovoljno čuvali, možda je đavo umešao prste, a možda se i neka katastrofa desila - to nam je nevidljivo. I samo se razbilo Ogledalo sveta na milione malih komadića, a svaki od njih više nije mogao da odražava jednu celinu, odražavao je samo mali deo. A ljudi su se zbunili: prestali su da osećaju celovitost. Počeli su da misle o sebe različito - ili da su jedni bolji, drugi gori, ili da treba od drugih oduzeti komadić - tada bi svoje ogledalo bilo veće. Tako je došlo do svađa i rasprava, do ratova za mesto pod suncem. Onda su jedni objavili da su naslednici bogova, a drugi su se počeli smatrati nižim, nedostojnim. I počeli su jedni drugima željeti zlo "dabogda propao", "u paklu goreo", "proklet bio"... Nisu shvatali iako se ogledalo razbilo - da je zakon odraza još uvek na snazi. A on glasi, ako nešto drugom pošalješ, ono će se tebi i vratiti, na tebe će se odraziti.
Dobro je još što se bukvalno takve želje ne obistinjuju, tada bi čovečanstvo samo sebe za nedelju dana uništilo! Ali svejedno - u takvim rečima je sadržan vatreni otrov, i dobra od njih ne očekuj. Otrovne strele lete na sve strane i zabijaju se u svakog, ko im se nađe na putu. To je legenda...
- Pa, divno - zbunjeno je rekla Ljaljkina. - Ali kakve veze imam ja sa tim? Zašto neko te otrovne strele baca, a ja sam meta?
- Zar nijesi shvatila? - čudila se bakica. - To je prostije od najprostijeg! Pa ti ih, dušo, bacaš samo ćuteći! Misliš ako ispoljavaš vaspitanje, ne govoriš naglas, da je sve svetlo i paperjasto? Naravno da nije! Ti takođe ne osjećaš celovitost, postavljaš sebe iznad drugih. Ti si dobra - oni su loši, zar ne? A oni to isto u vezi tebe misle. Eto kako se to odražava sa jednih na druge. Začarani krug!
- A šta da radim, ne shvatam? - zacvili Ljaljkina. - Možda, da naglas kažem šta mislim o njima? Tako ću kabadahija postati? Ne želim to!
- I ne treba. Postoji način!
- Koji? Kakav? - zainteresovala se Ljaljkina.
- To je taj isti štit, o kome ti ceo sat govorim. To je jednostavno: tebi neku gadost kažu ili urade, a ti umesto da se otrovom nalivaš, misaono poželiš sebi nešto dobro, i dodaš: " i vama takođe". To je sve!
- Kako to? - napela je mozak Ljaljkina. - Ništa ne razumem...
- To je vrlo jednostavno! Evo želiš da kažeš "dabogda ne uspela", a ti pomisliš "dabogda dobrog muža našla!". Pomisli to od srca, energično! Pretpostavljam, da želiš muža?
- To nije bitno - zbunila se Ljaljkina, koja je stvarno bila neudata i muža je jako želela. - Bolje mi recite pošto smo mi deo jedne cjeline, zašto su neki ljudi dobri, a drugi ne baš...? Pa, jednostavno su čak zli?
- Zato što svako u svom komadiću vidi mali dio celine. A u celini - u njega svega ima pomalo. To je kao hleb. Kvasac, voda, so i brašno pojedinačno su neukusni, i ti ih nećeš jesti. A ako sve izmešaš i ispečeš - biće ukusno, veoma ukusno.
- I moj deda je istu stvar govorio za kašu - nasmejala se Ljaljkina.
- Pa, vidiš, znači nisam ja jedina koja ti mudrost prenosi - nasmeja se i starica. - Pokušaj, pokušaj! Sve će brzo početi da se menja, videćeš!
- Šta ako ja poželim dobro, a čovek se još više razljuti? - odjednom se uznemirila Ljaljkina. - Odjednom, pošto on u dobro i uopšte ni u šta ne veruje?
- Pa, neka i ne veruje. Ti se ne trudiš zbog njega, nego zbog sebe. Kažem ti - poželi dobro, i ono će ti se vratiti, po zakonu odraza. To je najbolji štit na svetu, bilo bi bolje da mi veruješ. A ti sediš i misliš: "Ova starica, je senilna, i neke bajke priča."
- Ja... ne... - zapetljala se Ljaljkina, koja je zaista nešto tako pomislila.
- U redu je, ne vređam se. - dobrodušno je odmahnula rukom starica. - Da sam ja tuđe misli slušala i još da sam se vređala, odavno bih se raspala od tuge. Ponekad ljudi tako misle da čak i sveci trpe!
- Teško vam je verovatno, da slušate sve misli?
- Ništa, navikla sam se. Glavno je - poželeti dobro, to je sva nauka. Tako ja živim.
Onda je bakica morala da izađe, a Ljaljkina je izašla na sledeću stanicu. Išla je kući i mislila: šta je ovo bilo? Šta je tu laž, a šta istina? Možda je bakica zaista postala senilna zbog starosti? Ali tu se spotakla i izbacila je misao iz glave: a šta ako se po zakonu odraza njoj vrati, da li želim da posenilim? Ne, hvala!
I, po zlu, na ulazu je srela Jegorovnu, lokalnu skandal majstoricu koje su se svi susedi plašili i nisu voleli, pa čak i svaku komuniciju sa njom izbegavali. Govorili su čak da je - energetski vampir i živi na račun sisanja tuđe energije i Ljaljkina se sa tim potpuno slagala. Nju je tako svaki put sisala.
- Da, upravo mi ti trebaš! - zvonko se oglasila Jegorovna. - Tvoja mačka je moje cveće iskopala? Nju ću dati u klanicu! A tebe ću tužiti!
Ranije je Ljaljkina obično umirala od straha pred Jegorovnom, kao zec pred udavom, dozvoljavala da je iscedi kao limun, a zatim bežala kući da plače, ali sada se sjetila nauke svoje stare saputnice, zakona odraza i...
- Uzdravlje, Jegorovna - jasno je rekla Ljaljkina, bez smanjivanja brzine.
Jegorovna je prvo zanemla, a zatim stavila ruke na bok i povisila glas:
- Uzdravlje, kažeš? Šališ li se, ili šta? Sa vama ovde samo možeš da poludiš, kakvo zdravlje???
" Dabogda se olinjala. - prvo je htela da pomisli Ljaljkina, a onda, prisećajući se, promeni - Dabogda procvetala i pomladila se!"
Ta misao joj se učinila toliko zabavnom da se zakikotala. Jegorovna je produžila da viče, sad već iza njenih leđa, a Ljaljkina je mirno ušla u ulaz i popela se do svog stana.
- Vau, nije probila! - u potpunom čudu govorila je ona, gledajući se u ogledalo u hodniku. - Hej, Jegorovna! Nisi me probila! Radi štit, radi!
Sledećeg dana, Ljaljkina je isprobala štit na poslu - i tamo je radio! Načelnici je Ljaljkina poželela srećan odmor na Bahamima, koleginici-zmiji - dobro plaćen posao, lošem klijentu - veliki dobitak na lutriji. Na kraju radnog dana Ljaljkina je bila u predivnom raspoloženju. Strelice sa otrovom do nje prosto nisu doljetale!!!
Uskoro je osvežena i podmlađena Ljaljkina išla autobusom, i na nekoj stanici je ušla ona ista debela žena sa torbom, koja je nekada pocepala Ljaljkine čarape (oh Bože, kako je to davno bilo !!!), to joj je donelo sudbonosni susret sa čudnom bakicom. Sada se žena prilepila za muškarca inteligentnog izgleda, kojeg je obuhvatila svojom vrućom rukom. Muškarac je prebledeo, ceo pocrvenio, jedva se uzdržavajući da ne odleprša.
" Dabogda ti tvoj pogani jezik otpao, stara veštice" - Ljaljkina je odjednom shvatila šta čovek misli. Uh, ne, to ne treba! - " Dabogda ti usta bila puna ratluka, božijih maslačaka." - brzo je umesto njega pomislila Ljaljkina i pogledala.
- Mladiću, dođite ovamo! - pozvala ga je ona. - Ovde ima mesta. A i meni je potrebna vaša pomoć. Molim vas!
Čovek ju je pogledao sa zahvalnošću, kao spasioca, i naglo je krenuo prema njoj.
- Sedite, - pozvala ga je ona. - Zakačila se?
- Još kako, - priznao je muškarac. - Ne volim takve skandalozne situacije! Ali iz nekog razloga stalno upadam u njih. Neko prokletstvo!
- Tačno. Prokletstvo! Ali ja znam kako se skida - misteriozno je rekla Ljaljkina. - Da li ste ikada čuli za Ogledalo sveta? A o zakonu odraza? Tako, i štit još uvek nemate?
Čovek, naravno, nije čuo ništa od toga, ali se veoma zainteresovao. I Ljaljkina je morala da ga pozove na čaj, jer je već bila stanica. Oni su se sreli još jednom, i još ... A šta se onda desilo - vi naravno pogađate. Pošto je Ljaljkina do tog vremena mnogo svakog dobra poželjela delićima jedinstvene cjeline, to prosto nije moglo a da joj se ne vrati - po zakonu odraza!
Izvor: http://www.elfikarussian.ru/zakon-otrazheniya-skazka-ot-ehlfiki/
Prevod: Beba Mur
http://www.bebamur.com/blog/bajka-zakon-odraza 

Tekst u celosti preuzet sa Biljaninih talasa